„DA JOJ POLOMIM I KLJUČNU KOST, SAMO DA NEKAKO IŠČUPAM BEBU “

Milica Mitrić, mlada porodilja iz okoline Šapca, proživela je pravi pakao prilikom svog drugog porođaja, a ono što joj je priređeno u tamošnjoj bolnici, kako kaže, “nije mogla da očekuje ni u navećem košmaru”. MENI I GURALE MI STOMAK, A DOKTOR JE DOSLOVNO

Kako kaže, trebalo joj je vremena kako bi shvatila sve što se desilo i kako bi rešila da izađe u javnost sa svojom pričom. Sve je počelo 6. oktobra oko devet sati ujutru kada je zbog kontrakcija stigla u bolnicu u Šapcu, da bi kasnije usledili porođaj u toku kog je pretrpela nesnosne bolove i gubitak svesti, a najveći šok i trauma nastupili su tek posle rođenja devojčice Višnje.

- Na prvi pregled sam otišla u Dom zdravlja u Šapcu, ali da bih bila sigurnija htela sam da imam svog lekara, pa sam otišla kod doktora M. M, koji mi je vodio i prvu trudnoću. Sve je prolazilo u najboljem redu do dana kada sam ujutru dobila bolove, tada je počeo horor. Stigla sam u bolnicu u Šapcu, a doktor M. M. je rekao da se spremim i polako smo krenuli u salu za porođaje. Čim sam legla on je uključio indukciju. U pola dva sam već bila otvorena osam-devet prstiju, pokušavala sam da se porodim, ali jednostavno nije išlo. Doktor mi je konstantno ponavljao da se napinjem i sarađujem, ali prosto nisam mogla više od toga - započela je Milica ispovest za Telegraf rs.

„DA PROBAMO JOŠ JEDNOM, PA ODOH“

Kako kaže, oko 13.45 doktor joj je rekao “da će doći njegov mlađi kolega koji će malo da pripomogne kako bismo obavili porođaj što pre, jer je njegovo radno vreme do 14.00”.

- Pokušavali su, gurali mi stomak, ali beba nije izlazila. Bilo je strašno jer sam osećala bebine udare nogicama u želucu. Bolovi su bili nenormalni. Na sve to doktor mi kaže “da ja neću da sarađujem” i dodaje “da ćemo da probamo još jednom, pa ako ne ide, on ide kući i ostavlja me”. Ja ga na to pitam šta da radim ako krene porođaj, a on mi hladno odgovori “da su tu babice i sestre i da će me već neko poroditi”. Pokušavali smo nekih 10 minuta, on je bukvalno ležao na meni, ali i dalje se ništa nije dešavalo i na kraju je stvarno otišao.

Iako je sam početak porođaja ukazivao da nešto nije u redu, majku je dodatno uplašilo odsustvo doktora kom je verovala i zelena tečnost kada joj je pukao vodenjak. Doktora je zamolila da se vrati u salu, a nakon što je predložila da joj se uradi carski rez, suočila se sa odbijanjem.

- Nije mi bilo bitno šta će biti sa mnom, samo da mi se dete rodi živo - priseća se Šapčanka.

Kako navodi, doktor je nastavio da forsira prirodan porođaj i nakon nekog vremena ni njemu više nije bilo do šale. Promenio je boju i ton glasa, te je Milici ovo iskustvo postalo još traumatičnije.

„DA POLOMIM I KLJUČNU KOST, SAMO DA IŠČUPAM BEBU“

“Da li ste vi nekada videli da su se doktor ili babica porodili umesto trudnice?”, ovim rečima doktor M. M. je započeo “bodrenje” uplašene porodilje, a kada je video da nakon sedam sati beba još uvek ne izlazi, prema Miličinim rečima i sam se pomalo uspaničio.

- Bilo je već 19.00 i doktor je shvatio da nešto nije u redu, da dete neće izaći. Tada se već uplašio, počeo je da viče na mene i šetka se po hodnicima hvatajući se za glavu. Samo 15 minuta kasnije, svi doktori i babice bili su na meni, nisam mogla da dišem. Njih dve su se bukvalno popele na mene i gurale mi šakama stomak, dok su mi držale savijenu glavu, a svi ostali su stajali oko kreveta. Tresla sam se, nisam mogla da dišem niti da kažem da mi je loše. U jednom momentu osetila sam da doktor M. M. doslovno čupa bebu iz mene i u tom momentu paniči još više i govori: “Da mi je i da joj polomim ključnu kost, samo da iščupam bebu”. Nakon toga svi su legli na mene i malo kasnije samo sam osetila kako je iskliznula, to je bilo ogromno olakšanje - prepričava Milica za “Telegraf”.

Prvi crveni alarm bila je neverovatna tišina u porođajnoj sali. Nema plača, a nema ni reakcije doktora.

- Beba je bila u poprečnom položaju i on nije imao

za šta da je uhvati, a pupčana vrpca joj je bila dva puta obmotana oko vrata. Kada sam videla svoje dete prvi put, nije mi bilo dobro. Bila je modra, ljubičasta i nije disala. Samo sam ih pitala s pola snage da li mi je ćerka živa, ali odgovor nisam dobila. Posle nekoliko sekundi čuli smo oskudni plač deteta, ali od šoka nisam bila sigurna da li je to stvarnost ili moja mašta.

NA HODNIKU JOJ REKLI DA BEBA IDE U BEOGRAD

Posle samo pola sata Milica doživljava novi šok. Doktorka joj na hodniku saopštava da mora da potpiše papir jer njeno dete hitno mora da bude prebačeno u Tiršovu zbog porođajnog šoka i prevelike kilaže.

- Uveče kada su me prebacili u sobu pokušavala sam da saznam bilo kakvu informaciju o mom detetu, ali niko nije ništa znao da mi kaže. Babica koja je otpratila moju bebu u Beograd vratila se kasno uveče, ali ni ona nije znala da mi kaže kakvo je stanje. Umesto toga, dala mi je broj telefona na koji treba da zovem za informacije, ali tek sutradan. To veče nisam oka sklopila, samo sam plakala. Doktorka mi je ujutru rekla da je beba u veoma teškom stanju, ali normalno funkcioniše. Međutim saopštava mi informaciju koja me dodatno pogađa, a to je da beba ima povredu ruke. U tom momentu nije mi bilo dobro. Tada nisu znali šta je tačno, samo su rekli da dete nema funkciju u ruci - dodaje Višnjina majka.

Na sledećem susretu doktor M. M. se Milici obratio umilnim glasom, rekavši da će detetova povreda da prođe i da to nije ništa. U narednih nekoliko dana Milica je jedino imala informaciju da joj je “dete stabilno”. Kasnije saznaje da je prva dijagnoza “povreda pleksusa”, kao i da su bebini mišići veoma istegnuti zbog čupanja novorođenčeta na porođaju. Nakon svih zdravstvenih problema koji su je zadesili, Milica je konačno imala snage da poseti svoje dete koje nije videla od porođaja.

„PROŠLA SU ČETIRI MESECA, VEŽBAMO SVAKI DAN“

I dan-danas kada se seti prvog susreta sa svojom ćerkicom pođu joj suze na oči.

- Ja to ne mogu rečima da opišem. Poturili su joj pelene kod glavice, flašica s mlekom curi po njoj... Cela je bila mokra, a rukica savijena. Prvi put kad sam je uzela u ruke, to je bilo strašno. Imala je braunile po rukama, nogama, glavi... Povređena rukica bila je zalepljena nekim flasterima. Bila je bosa, samo u pelenama i bodiću.

Višnji je dijagnostifikovana teška pareza za koju je potrebno mnogo vremena i upornosti da bi se oporavila. Prepisane su joj vežbe već od treće nedelje života.

- Vežbamo i dan-danas, iako su prošla već četiri meseca. Leva strana lica joj je spuštena, jedva je videla na levo oko zbog oštećenja nerva koji je priklešten u stomaku, međutim to može da se povuče od terapija. I grudni koš joj je manji s leve strane. Rukicu iz ramena pomalo pomera, ali šaka je i dalje bez funkcije - priča Milica.

O Višnjinoj budućnosti niko od lekara ne može da priča sa sigurnošću. Međutim, porodica obećava da će istrajati u želji da njihov najmlađi član ima isti život kao i svako drugo dete. Čak 15 dana zaredom idu za Beograd na vežbe, sada su počeli i sa terapijama u Banji Koviljači, a jedina stvar koja im otežava situaciju je svakodnevno putovanje.

Iz bolnice u Šapcu još uvek se nisu oglasili povodom ovog slučaja.