I NAJSTRAŠNIJA MOĆ SE SPOTAKNE O LJUBAV

Svaki čovek ima u sebi ne samo potencijal za dobro nego i istinsku žudnju za dobrim - kaže Nataša Tapušković, koja u predstavi „Vatre“igra čuvenu starogrčku pesnikinju Sapfo.

Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta 2. februara je premijera predstave „Vatre“Marije Velasko u režiji Karme Portačeli, rađene u kooprodukciji sa Nacionalnim teatrom iz Katalonije, iz Barselone, a u okviru šireg evropskog projekta „Katastrofa“u organizaciji Unije teatara Evrope.

Polazište i inspiracija čuvenoj španskoj dramaturškinji Mariji Velasko bila je istoimena knjiga Margaret Jursenar, a na jučerašnjoj konferenciji za novinare rediteljka Karma Portačeli je, između ostalog, podsetila da se slavna spisateljica u tom delu, boreći se sa ličnim problemom, bavila poznatim mitovima iz ugla svoga doba, da oni u predstavi to čine iz perspektive našeg vremena, i apostrofirala sjajnu saradnju sa JDP i odličnu glumačku ekipu.

Nataša Tapušković u „Vatrama“igra staro-grčku pesnikinju Sapfo, kao i, ni malo slučajno, terapeuta. A nakon konferencije za novinare, u razgovoru za „Blic“govori o predstavi, današnjici, fenomenu ljubavi, žudnji za slobodom...

S kojim osećanjem, očekivanjem idete u susret premijeri?

- Sa nekim posebnim uzbuđenjem. Predstava je vrlo neobična, zanimljiva, nosi sobom, da tako kažemo, ženski pogled na svet, na današnje vreme, na civilizaciju, mitove... Blag i ljubavan. Često gledamo predstave koje nas, na žestok način, podsećaju u kako surovom vremenu živimo, a mi to radimo malo drugačije. Između ostalog hoćemo da podsetimo kako bi bilo dobro biti hrabar, snažan a blag.

Na konferenciji je bilo dosta reči o tome da predstava govori o ljubavi, poznatim mitovima koji preispituju ljubav... Ljubav u užem smislu, npr. između dvoje ljudi ili ljubav kao način mišljenja, odnosa prema stvarima?

- I jedno i drugo, i više od toga. Imamo, da tako kažem, i politički pogled koji je sa druge, suprotne strane ljubavi. Mi ustvari koristimo mitove i junake koje znamo iz literature da bi smo razumeli stvari, objasnili sebi današnji svet, ono što nas boli i tišti, takođe i prošlost i budućnost.

Nije li upravo u tom smislu bitna Sapfo, uloga koju tumačite?

- Tako nekako, ona dolazi i kao transponovana činjenica iz doba Homera. Ona je, znamo, jedini ženski lik koji je uopšte uspevao da se tada bavi pisanjem i poezijom, a čiji fragmenti i danas postoje, uspela je uprkos muškoj dominaciji, uprkos muškoj „Ilijadi“, uprkos pesniku Homeru... Ima je i kod Margaret Jursenar. Moja uloga je ustvari neka vrsta pomoći glavnoj junakinji da razume stvari, da savlada bol koja nije samo njena subjektivna, lična, konkretna problematika u jednoj vezi nego, pesnici bi rekli, bol ovog sveta. Žudnja

da se nađe uteha. I o tome je predstava.

Reklo bi se da nije slučajno da igrate i ulogu terapeuta jer možda bez poezije i ljubavi nema ni utehe. No, čuli smo da se predstava bavi i pitanjem koliko nam politika diktira živote, kontekst, čak i intimu... Pa, koliko, kako?

- Strahovito, i to beskrupulozno. Moja duboka lična želja onosi se na to - ako bi uspeli da upravo tom nestrogošću, negrubošću, ne prstom u oko, objasnimo da želimo slobodu, da je sloboda naša nasušna potreba. Ljubav, dobrota, blagost takođe.

Hoćete da kažete da želite da osvetlite da čovek u sebi ima potencijal za dobro?

- Apsolutno. I to ne potencijala, nego ima istinsku

LJUDI I DANAS IMAJU DUBOKU, ISTINSKU POTREBU ZA DRUGAČIJIM POGLEDOM NA STVARI. A NEMA GA NA JAVNOM VIDIKU

Moja uloga je u stvari neka vrsta pomoći glavnoj junakinji da razume stvari, da savlada bol koja nije samo njena, nego, pesnici bi rekli, bol ovog sveta

Nisu li i potencijal za dobrotu i žudnja ka dobrom potisnuti, obezvređeni, gotovo prigušeni u aktuelnom mejnstrimu koji je politika nametnula imajući i uporište i ishodište u krupnom kapitalu?

- Tačno. Ali! Imam repliku koja kaže: “bio je kapital i progres i razum i zdrava pamet... ali su se svi spotakli o ljubav“. Znači, ipak je jača, ipak nadrasta, prevazilazi moć... Čini se čoveku u datom trenutku da to nije tako. Jer, previše su nas onesposobili, kao da su nas uštrojili, bodu oči da još poverujemo kako su u pravu. Mislim da je došlo do poslednje ivice. Ljud i danas imaju duboku, istinsku potrebu za drugačijim pogledom na stvari. A nema ga na javnom vidiku. Toliko je sve uniformno, unisono... vi morate da savijete glavu da ne biste više gledali sve što vas okružuje i nameće kao mejnstrim, jer nemate kuda više da pogledate. A to što mejnstrim nudi je nepodnošljivo. Nepodnošljivo je to što se od čoveka traži, zahteva, što mu se nameće... Najstrašnije je što je vrlo malo prkosa, nema bunta, nema hrabrosti da se bude svoj. Predstava govori i o tome.

Šta je još aktuelno?

- Trenutno sam završila snimanje jedne serije „Poseta“u režiji Uroša Tomića. Ne znam kad će ugledati svetlo dana.

Šta igrate?

- Igram ženu iz manjeg mesta u Vojvodini, koja je shvatila da treba neku novu slobodu, da više ne može da bude to što je bila do tada. Glasač, potrošač, funkcija... Čak ni funkcija/supruga svoga muža koga beskrajno voli. Osetila je zov slobode, našla malo katarze kroz slikanje, kroz kreativnost .... Ona kaže – gde ću stići ne znam, samo moram da idem.

žudnju za dobrim.