Baš spora pravda

Hapšenje optuženog bosanskog ratnog zločinca Kemala - Kema Mrndžića (51) 17. maja u Bostonu u SAD, odjeknulo je kao medijska bomba na našim prostorima. Delom zbog činjenice da je u pitanju čovek kome se na teret stavlja da je tokom rata u Bosni 1992. bio jedan od najbrutalnijih nadzornika u zloglasnom logoru Čelebići, a posebno zbog toga što je uhapšen tek posle 25 godina! Mrndžić je živeo anonimnim životom u SAD, gde je četvrt veka izvrdavao ruci pravde u mirnom stambenom kompleksu koji žitelji

opisuju kao dom za penzionere. Čini se da nije mogao da nađe prikladnije mesto za skrivanje. Kako je neko, kome se pred Međunarodnim krivičnim sudom UN za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) na teret stavlja brutalno mučenje zatvorenika karate udarcima, uspeo da zavara jedan od najrigoroznijih imigracionih sistema na svetu nikome nije jasno. U suštini nije ga prevario, ali je pravda lutala 25 godina po svetu sve dok se nisu raspetljale laži kojima je sebe predstavio kao nevinog izbeglog čoveka, žrtvu rata u Bosni. Sada se suočava sa četiri optužbe za prevaru - da je lagao imigracionim vlastima SAD o svojoj prošlosti kako bi dobio status izbeglice pa bi, ako bude osuđen po sve četiri tačke, mogao da se suoči sa maksimalnih 30 godina zatvora i novčanom kaznom do 500.000 dolara. Šta će biti, međutim, ako ne bude osuđen po sve četiri tačke ili ako ga ne osude ni po jednoj? Hoće li odgovarati za optužbe pred Hagom? Hoće li njegovo sankcionisanje za imigracione prestupe biti dovoljno da umanji bol stradalnika koji su preživeli pakao Čelebića? Hoće li pravda moralno biti zadovoljena ako ratni zločinac bude osuđen za imigracioni prestup, pa makar i na višegodišnju kaznu zatvora? Imaju li žrtve mučenja iz Čelebića pravo da vide i čuju dželata pred sudom kako objašnjava svoje postupke? Mnogo je pitanja…

Pravda je u ovom slučaju pokazala da je baš baš spora, ostaje nada da je i dostižna.

Imaju li žrtve mučenja iz Čelebića pravo da vide i čuju dželata pred sudom kako objašnjava svoje postupke?