O čoveku: sasvim letimično

Ne verujem da se čovek rađa zao. Rađa se dobar već po tome što svojim rođenjem nije nikom ništa nažao učinio. Dakle, po mome uverenju, deca su nevina. Anđeoska.

Kazavši ovo, mislim da je čovek kvarljiva roba. Bliže mu je zlo od dobra. Lakše mu je biti sebičan nego biti dobrotovor. Pre će zgrabiti sebi, nego što će drugom dati. I radije će prestići onog do sebe nego što će ga ispred sebe propustiti.

Ako mu se iskušenje ponudi, najčešće će pokleknuti. Ako mu je porok nadohvat ruke, posegnuće za njim. I postaće zavisnik. A i ako odoli, uspeće uz ogroman trud odričući se nečeg što mu je veoma privlačno.

Ne postoji dobro delo u kojem darodavac ne uživa. I u činu najveće filantropije ima nečeg od samozaljubljenosti, zadovoljstva u sopstvenoj ulepšanoj slici. Ličnog ponosa što se nesrećnijem priteklo u pomoć. Zadužbine, po pravilu, nose imena po svojim osnivačima ili članovima njihovih porodica. I kad poklanja, čovek voli da se zna da je upravo on poklonodavac. Motiv za darežljivost ponekad je i čežnja čovekova za besmrtnošću. Za pamćenjem. Ostavljanjem za sobom što trajnijih tragova.

Za činjenje dobra čoveku je potreban napor, borba, odricanje. Mora pobediti sebe kako bi dobro delo učinio. Našao se bližnjem u nevolji. Podelio s drugim ljudima ono što ima. Teško je čoveku uvažiti drugog čoveka kao sebi ravnog. Nije mu svojstven pojam jednakosti. Otud onaj čuven, toliko puta ponovljen, Orvelov citat: „Sve su životinje jednake, samo su neke jednakije od drugih.“Ovde je, razume se, veliki pisac mislio na čoveka.

Ni sloboda mu nije osobena. Za njom žudi kad mu je uskraćena. Kad je nema. Kad osvoji slobodu, od nje se uplaši. Sloboda sobom nosi nesigurnost, odgovornost, odlučivanje. Između bezbednosti i slobode, uvek će izabrati bezbednost. Rizik slobode retko je ko kadar na sebe preuzeti.

Čovekova se priroda najbolje ogleda onda kad se vlasti dočepa. Vlasti nad drugim ljudima. Tad se u njemu probudi oholost pomešana s mesijanstvom. Uvek se apsolutna vlast završava u patologiji. Ima Erih From izvanrednu knjigu baš o tome: „Anatomija ljudske destruktivnosti“. Njegov oponent, Konrad Lorenc, razlikovao je agresivnost kao instinkt u životinjskom svetu od destruktivnosti kao ljudsku umotvorinu.

Bog (ili evolucija) čoveku je dao svest. I svest i podsvest. I savest. I tu se čovek bori sa svojim demonima. I obično tu bitku gubi. Od svih živih stvorenja, jedino čovek ubija iz niskih pobuda. Ubija iz ljubomore, zavisti, mržnje, osvete, srebroljublja, pohlepe. Zver ubija kad je gladna. Nikad pripadnika svoje vrste. Čovek nikad ne ubija