Историја страсне побуне
Пре тачно 80 година изашао је први број часописа који ће касније постати синоним за отпор у временима репресије. Данас, неки од кључних људи који су стварали Студент, сећају се тих дана
Није постојао ниједан мислећи, талентовани, антифашистички оријентисан млади човек који те 1937. године није био на страни Студента. Од Иве Лоле Рибара до Антуна Колендића, све сами антифашисти и левичари, хтели су да имају своје студентско гласило.
Наставило се то и после Другог светског рата, смењивале су се екипе које су правиле овај лист са жељом да се пробијају окови соцреалистичког система и уређења, а један од оних који данас сведочи о Студенту је и Мирко Милорадовић, књижевник, некадашњи директор Драме народног позоришта, директор Просвете, министар културе без портфеља… Када је дошао у Студент 1954. (остао је до 1962) главни уредници су били Бора Павловић, потом Милан Вукос, па Мухарем Первић, а затим он. Писали су Влада Булатовић Виб, Васко Ивановић, Светозар Стојановић, Војин Димитиријевић, Слободан Селенић, Милосав Буца Мирковић, Душан Макавејев, Раша Попов, Пеђа Милосављевић, Жика Богдановић… Касније и Милан Влајчић, Манојло Вукотић, Ђоко Стојчић, Шпиро Галовић… Тај Студент је штампан и продаван у тиражу од 50.000 примерака!
„Влада Булатовић Виб ме је одвео за руку у Студент кад сам био на другој години студија. Тих година, и касније, Студент је“, каже Милорадовић, „био жаришна културна тачка у Београду. И прилично одметнута. Ту је објављен први приказ о поезији Бранка Миљковића, ту су се сливале нове идеје, овај лист је једини у тим годинама покушавао, колико је то тада било могуће, да поставља нека питања која су се односила на стварност и због таквих пробоја бивали смо прозивани, ја сам зарадио и партијску казну… Неговали смо, али изистински, братство и јединство свих студентских листова у нашој земљи, није било никаквог секташтва, нисмо се делили по пореклу и вери. Само није било жена у редакцији. Доћи ће касније.“
Када је 1960. снимљен филм Љубав и мода, најгласнију осуду те лимунаде написао је у Студенту Дејан Ђурковић, редитељ. Текст преко целе стране представљао је супротстављање кичу, трешу, јер долази од оних који себе сматрају ортодоксним интелектуалцима и као врхунац, био је наслов који је смислио Мирко Милорадовић, а гласио је Љубав и мода или мода Марјанова, јер је пре тога снимљен и филм Шеки снима, пази у режији Марјана Вајде, па је то била укупна осуда тадашње појаве ружичастог таласа у домаћој кинематографији.
Алија Хоџић је те историјске 1968. године био у редакцији Студента а Ђорђије Вуковић био главни и одговорни уредник. Крајем те године дужност глодура заједно су обављали Аца Илић и Алија Хоџић. У октобру 1969. године Александар Илић и Лазар Стојановић су отишли у Видике, а Хоџић је до 10. јануара 1970. обављао дужност главног и одговорног уредника.
Данас, за НИН из Загреба, Алија Хоџић сведочи о том времену: „Четири годишња доба: почело је у прољеће, а уз љетну паузу али и припреме, наставило се током јесени и довршило у зиму – толико им је требало, не уз мали отпор, да скрше настојање једне студенске групације да оформи и одржи критички усмјерен лист београдских студената. Искуство стечено у том вишемјесечном процесу помоћи ће ми да касније лакше препознам смјерове и исходе сукоба који ће разарати, и на крају, разорити заједничку државу. Процес у којем комбиновано дјеловање центара моћи, медија и слијепог и неуништивог конформизма и опортунизма (уз одређену дозу страха) тјера људе на поништавање властитог искуства. И претвара их у масу. Ипак, неки (зачудо!) задрже способност критичког мишљења.
Као организовано дјеловање које ће потрајати више мјесеци почело је, у априлу 1969, са пленумом ЦК СК Србије на коме се расправљало `о идејно-политичкој акцији` СК Србије, па и о младима и њиховој штампи. Орхан Невзати, члан СК, посебно је нагласио проблематичност листа Студент, те је тим поводом замољен да то у Студенту детаљније и образложи. Он је послао опширан текст који замало није остао необјављен, бар унутар добрих новинских обичаја. (Увече сам га загубио у Клубу Коларац. Била је недјеља, а недјељом Клуб није радио. Тим текстом је требало закључити број и одмах га пустити у ротацију. Нисмо, пак, знали како доћи до Невзатија. Слутио сам да је Бора Павловић, секретар Градског комитета СК, на неки начин упућен у тај текст и да би га можда могао имати код себе. Послао сам Бору Кривокапића, који је и „испровоцирао“Невзатијев одговор, да оде код Боре Павловића у стан и замоли га да нам да текст, ако га, којим случајем има код себе. Боро се врло брзо вратио с текстом. Јесу ли и Невзати и Павловић тада могли слутити да ће ускоро и они бити оптужени за либерализам и да ће заједно с многим бити искључени из политичког живота Србије? Да ли тактизирање у политици, у игри с моћнијима од себе, ипак има неку границу?)
Након ове сједнице ЦК, истог мјесеца је услиједило комешање у вођству
Универзитетском одбору Савеза студената, онда су се у акцију укључили Универзитетски и Градски комитет СК. У јесен се већ приступило идејно-организационој разради планиране акције, да би, на крају, Скупштина Савеза студената, након три бурне сједнице, 10. јануара 1970. мене, као главног и одговорног уредника, разријешила те дужности и, кршећи Статут, разријешила редакцију и опозвала Савјет Студента. Неки су, примијетио сам, додијељену им улогу обављали с нелагодом.“
Док је Алија Хоџић био главни и одговорни уредник, Студент је излазио у тиражи између 40.000 и 50.000 примерака. Штампа је одбила да их дистрибуира. Имали су око 3.000 претплатника. Све остало су Студентови колпортери продавали у Београду. Покушај да се пробију до Загреба, Сарајева, Ниша и Новог Сада полицијски је био онемогућен.
Као глодур, Хоџић је одлазећи са те функције записнички предао и инвентар који се налазио у просторијама Студента у Балканској 4: „Тога се сјећам јако добро. Имали смо, на једном ормарићу, омању дрвену скулптуру сове. Диктирајући у записник поједине предмете дошла је и она на ред. Студенту економије који је то писао рекао сам: Једна сова дрвена, пиши, једна. Он је записао, а ту присутна Биљана Лукић је заплакала, знајући да се ради о парафрази из Андрићеве Проклете авлије - када фратри пописују разне алате који су остали иза фра Петра. Студент ју је зачуђен гледао, није ни слутио одакле тај плач и сузе.“
Након дипломирања на социологији, Алија Хоџић је отишао у Загреб на одслужење војног рока. Од 1973. до 2011. радио је као социолог истраживач у Институту за друштвена истраживања Свеучилишта у Загребу.
Књижевник, добитник НИН-ове награде, тада сарадник у овом листу, Милисав Савић данас за НИН каже да је Студент доживео најблиставије дане 1968. године. За време студентске побуне изашло је пет ванредних бројева, од којих су два забрањена и данас представљају раритете. Тираж ванредних бројева пео се и до седамдесет хиљада!
„Лично сам их продавао испод хотела `Москва`. Грађани су обично плаћали крупним новчаницама, не тражећи кусур. Тадашњи Студент, најзначајнији опозициони лист у Титовој Југославији, у доброј мери иницирао је
и усмеравао јунску револуцију. Ми смо још у мају на насловним странама најављивали могућу побуну. Студент је био изразито левичарске и пројугословенске оријентације. Сањали смо да је могуће остварити друштво и слободе и једнакости. Иако побуна није успела, нешто од њених тековина узидано је у демократске промене крајем прошлог века. Извојевана је каква-таква слобода говора и штампе. Што се тиче једнакости и социјалне правде, ту се отишло миљама уназад: `црвена буржоазија` против које смо сиктали мачији је кашаљ у односу на ову нову, мафијашку. Нисмо ни сањали да ћемо живети у друштву у којем ће постојати снажна `контејнерска` класа.
После јунског пораза ништа није добро кренуло у Југославији: као нека врста реакције на студентску побуну, јављају се национални покрети и убрзо се усваја устав који ће послужити за разбијање Југославије. Наилази и време репресија: забрана књига и филмова, избацивање са факултета неподобних професора, суђења непослушним уметницима и професорима... Шездесетосмашки Студент, чији су уредници и сарадници ретки примери једне изузетно даровите генерације, киптео је од младалачке енергије и велике наде. Било је дирљиве занесености у томе што смо призивали силни ветар – како пауци не би небо премрежили.“
Слободан Јовановић је дошао у Студент на позив неких колега с факултета који су тамо већ радили. За кратко време је прешао пут од новинара сарадника и извештача, до уредника и главног уредника.
„Сећам се да ми је први озбиљан новинарски задатак и изазов био управо извештај са студентске скупштине о амандманима 71. године. Био је то врло опширан извештај који је изазвао велико интересовање јавности, а припремљен је и ванредни број Студента са стенограмом расправе. Тај број је, међутим, забрањен. Ни данас ми није јасно како је мој извештај прошао,а ванредни број забрањен.
Било је то по много чему преломно време које је определило каснија драматична збивања. Друштво се колебало којим ће путем да крене даље, и у социјалном и у националном погледу. Дошло је до одступања од прокламованих начела социјалне правде, а поставило се и питање куда иде, или тачније шта ће бити с Југославијом. Тито нас је `68. преварио тако што нас је подржао, и то не искрено, из стварних него из тактичких разлога, чиме је успео да отупи нашу оштрицу, да би све остало по старом – мислим на те привилегије политичке и управљачке класе коју смо ми студенти звали `црвена буржоазија`. А `71. чак ни то није урадио, него је те амандмане против којих смо се ми побунили, преточио у познати и злослутни Устав из 1974, који је запечатио судбину заједничке државе.“
Од октобра 1973. до марта 1976, Љубомир Кљакић је радио у Студенту као сарадник, уреднички сарадник, уредник и главни и одговорни уредник. На питање какав је био одговор Студента на размере кризе чији смо савременици (и учесници) били током седамдесетих година 20. века, он за НИН одговара:
„Неки будући истраживачи, уверен сам, даће на ово питање много потпунији, и непристраснији одговор. Ми који смо радили у Студенту делили смо, често интуитивно, једну једину идеју о којој се нисмо спорили. Ова идеја је стара и једноставна – другачији, бољи, људскији и слободнији свет јесте могућ. Само од октобра 1974. па до марта 1976, у остварење једне такве људске могућности, на страницама Студента, улагало је по правилу најбољи део себе, приближно 300 креативних младих људи (новинара, теоретичара, научника, књижевника, песника, преводилаца, сатиричара, цртача, дизајнера...), тадашњих Студентових сарадника. „Ослобађајућа моћ произлази из стваралачке имагинације“каже Карел Косик. За мене, то је револуција и сан о револуцији. Онда и данас.“
Када је 1982. године прослављано 45 година од постојања Студента, главна уредница је била Јелица Стојанчић која овај НИН-ов избор саговорника окончава тврдњом: „Ми смо се страсно бунили, па како испадне, тако је стасавао и човек и новинар и затирала се аутоцензура. Студент је за мене и даље симбол слободе и независности и увек је време за Студент. Ми људи покретног духа који смо га правили, радили смо то за опште добро и општу ствар, да бисмо на тренутак створили нешто непоновљиво. Ко се буде бавио медијском археологијом, нека о њему научно суди, ја сам га пригрлила пристрасно.“
Студент данас постоји у онлајн издању.
Када је снимљен филм Љубав и мода, најгласнију осуду те лимунаде написао је Дејан Ђурковић. Текст преко целе странице представљао је супротстављање кичу, трешу, а био је насловљен Љубав и мода или мода Марјанова