Оријентација без компаса
ТУРСКИ ТОК И СРПСКА ЕНЕРГЕТСКА БУДУЋНОСТ
Да ли је то премијер Александар Вучић из Пекинга поручио да је донео одлуку за кога ће везати енергетску будућност Србије и имају ли надлежни идеју од кога ће и како увозити гас након 2019.
Ако је судити на основу траса садашњих и будућих гасовода, а гас постаје политички, економски и безбедносно најзначајнијом робом на свету, Србија није никакво географско, ни геополитичко размеђе Истока и Запада, већ њихово слепо црево. Ње нема у енергетским мапама великих сила, барем од када је суспендован Јужни гасоводни ток, а ни гасоводних конекција Србије са ближим и даљим окружењем такође нема, ма колико се 2019. година, када Руси намеравају да затворе гасоводне цеви преко Украјине, чинила близу. Али ако је судити према ономе што је првог дана ове недеље одлазећи премијер Вучић поручио из Пекинга, притисака да Србија изабере страну, спољнополитичку или гасну, некако дође на исто, било је и има. Јер како другачије тумачити овакву његову изјаву: „И данас сам говорио о неопходности да изградимо гасни интерконектор са Бугарском, како бисмо могли да добијемо руски гас. Уколико желимо да будемо индустријски развијена земља нашу потрошњу гаса ћемо морати да повећамо са две милијарде на четири или пет милијарди кубних метара годишње. Толико гаса немамо одакле да узмемо. Већ пет година ме убеђују да га има негде друго. Нема, има га у Русији, и дајте да дође преко Турске, Бугарске, на било који начин, само нам омогућите да 2019. не дочекамо без гасовода и гасних конекција“.
Да ли је ово премијер из Пекинга поручио онима који га све ове године убеђују, а то би могли бити једино Брисел и Вашингтон, да зна за кога једино може везати српску енергетску будућност или је ово изјава која служи некој другој сврси? Поготово што је само неколико дана пре тога, ресорни министар Александар Антић изјавио како Србија није заљубљена ни у један гасоводни пројекат, већ пажљиво посматра шта се дешава. А и остаје недоумица да ли се тај чувени гасовод од Ниша до Димитровграда, о којем се говори више од три деценије, гради како би се Србија преко Бугарске снабдевала руским или азербејџанским гасом, што би свакако Европи било драже. Није ли поменути гасовод требало градити парама из европских фондова баш да би био алтернатива руском гасу који стиже из Мађарске?
Да ли је то Србија коначно схватила да би се, чекајући да јој решење
стигне из Брисела, Вашингтона или Москве, њени грађани могли у блиској будућности или смрзавати или грејати на дрва, а привреда плаћати скупу струју или још скупљи гас?
Добро упућени саговорници НИН-а рећи ће како мале земље попут Србије и немају баш много могућности да утичу на „енергетски рат“великих, али сложиће се и да је Србија прилично пасивно и неактивно чекала да јој решење, боље рећи гасоводи падну са неба. Прича о диверзификацији, односно о потреби да се поред руског увози и неки други гас, али и да се поред овог једног, обезбеди и још неки цевовод којим би се било чији гас увозио, обрнуто је пропорционална активности надлежних да се то и деси. Земља која је милијарде евра бацила спасавајући пропала предузећа и банке, годинама не може да издвоји 60 милиона евра како би градила гасовод Ниш-Димитровград, већ чека обећане паре из ЕУ. Или ће бити да се не ради о парама, већ о геополитичкој игрици Истока и Запада, због које ћемо се напослетку ми смрзавати.
Душан Пророковић, из Центра за стратешке алтернативе, изјаву премијера Вучића тумачи као промену курса у односу на онај када смо изјављивали да ћемо следити ставове ЕУ, односно чекати договор Москве и Брисела око Јужног тока. „Емпиријски подаци говоре да нема адекватне алтернативе руском гасу. Европа је била против Јужног тока, јер жели да нас она преко Северног тока 2 снабдева руским гасом. Дакле, у питању је чист економски интерес Немачке. Ми имамо опцију да увозимо руски или ирански гас, али са Ираном је проблем што годинама није улагано и захтева време да се то обнови. Азербејџански гас који би се преко Трансјадранског гасовода транспортовао према Балкану, а што Европа заговара, неостварљива је идеја, јер тај гасовод нема довољан капацитет. Турски ток је за сада договорен у капацитету од близу 16 милијарди кубних метара и то је намењено турском тржишту. Није извесно да ће он у будућности бити са турско-грчке границе проширен ка Балкану и Европи. Нити тренутно за то има капацитет, нити је познато како би балканске земље финансирале цевовод кроз своје територије“, каже Пророковић. Овај саговорник НИН-а помиње и најновију идеју о гасоводу Тесла, који би ишао од Солуна, преко Македоније и Србије за Мађарску, али је, каже, и тај пројекат на дугом штапу. Такође, упозорава на јак лоби из САД који Србији покушава да наметне увоз течног нафтног гаса који би се цевоводима допремао из складишта на Крку, што би, према Пророковићевој тврдњи, била најнеисплативија варијанта.
Са друге стране, Милан Симурдић, члан Форума за међународне односе, упозорава да је златно правило енергетске безбедности да се „сва јаја не држе у истој корпи“. „Потребно је да се диверзификују и правци и извори снабдевања, али наша позиција је пасивна и без посебних могућности да сами нешто предузмемо. Енергетска будућност Србије , у смислу снабдевања гасом, у рукама је ближег и даљег окружења“, каже Симурдић за НИН. Он упозорава да Србија, уколико жели да се обезбеди гасом, мора тражити простор у сваком пројекту у окружењу. „Кроз Енергетску заједницу ЕУ имамо оквир за сарадњу на пројектима Јужног коридора, односно Трансјадранског гасовода и интерконекција са Бугарском је највећим делом део тог концепта. Турски ток би био диверзификација правца, али не и извора снабдевања, али прикључење било ком гасоводу била би добра вест. Чињеница је да Руси овим гасоводом желе смањити или елиминисати утицај Украјине на транзит гаса ка Европи, али истовремено и отежати транзит азербејџанског гаса преко Турске до европских потрошача. Другим речима, око Босфора се плете прави ћилим енергетских интереса. Када се у тај ћилим уткају и односи главних актера - Русије, Турске, САД, Европе, Ирана и других, као и рат у Сирији, тешко је сагледати како ће ћилим изгледати када се скине са разбоја“, каже овај саговорник НИН-а.
Стручњаци за ову област са којима смо незванично разговарали помињу и могућност да се у Србији повећа производња домаћег гаса, али невоља са тим је што наша нафтна и гасна поља експлоатише НИС, односно Гаспром, па од њихових интереса зависи и да ли ће се то десити или не.
„Они до сада нису показивали посебан интерес за истраживање и експлоатацију, јер наша производња гаса стагнира на нивоу око 500 милиона кубних метара годишње. Србија тренутно увози око 80 одсто од укупне потрошње, а тек 20 одсто је из домаћих извора. Приметно је да расте потрошња гаса у индустрији, што је позитиван помак, али и до-
Србија би морала да наметне разговоре о Јужном току, са Русијом и Бугарском, ма колико они били трн у оку Европе и Брисела Душан Пророковић
датна обавеза за надлежне да брину о енергетском снабдевању гасом из увоза“, каже Симурдић.
Како природни гас, уколико Гаспром не повећа производњу, не може смањити увозну зависност Србије, чини се да овдашњим властима, али пре свега привреди и гасификованим домаћинствима, остаје да се надају да ће се Руси предомислити, односно наставити и након 2019. са испоруком гаса Украјини, па тако и нама. „Из Гаспрома стижу умирујуће изјаве о наставку испоруке руског гаса европским потрошачима и након што истекне уговор са Украјином 2019. Али друго је питање колико ће то бити поуздано и да ли ће бити покушаја да се на украјинској траси гас заустави за потребе домаћих потрошача“, упозорава стручњак Форума за међународне односе.
Симурдић и Пророковић се неће сложити око тога има ли руски гас алтернативу на Балкану или не, али ни један ни други не тврде да је на гасовод Јужни ток стављена тачка. Гас је еколошки далеко прихватљивији, а економски исплативији енергент од већине других, па ако жели дугорочно да се енергетски обезбеди Србија би, каже Пророковић, морала да наметне разговоре о Јужном току са Русијом и Бугарском, ма колико они били трн у оку Европе и Брисела.
Са друге стране, Милан Симурдић каже да иако су се планови да Србија постане енергетско чвориште из кога ће гасоводне цеви ићи према Хрватској, Босни, Македонији, показали неоснованим, то не значи да у даљој перспективи овако нешто није могуће.
Али до тада, ако бисмо да избегнемо смрзавање или папрено плаћање гаса, Србија би требало да се окрене суседству, каже Симурдић. „То је најједноставније, најјефтиније и највише извесно. Неважно је одакле тај гас долази до нашег суседства“, рећи ће.
Ако се чесма ка украјинским цевима за коју годину заврне нико и неће питати за цену. Уосталом, увек је ту и струја као замена за гас. Само је питање хоће ли ње бити довољно да покрије домаће потребе или ћемо у будућности постати увозно зависни и од ове врсте енергије. И колико ће нас све ово коштати?