Надам се да Вучић није трик
Сматрам да Србија заслужује много више и боље од једне бледе копије Милошевића, преобучене у европског демократу. Надам се да се Вучић не претвара и да је заиста проевропски оријентисан
Није то била прва торта коју је Бернар-Анри Леви добио „на поклон“!. Легенда каже да је чак прву торту, пре двадесет и више година, и сам изрежирао и то у родној Француској, како би скренуо пажњу на себе и свој контроверзни рад. Од тада, торта у лице постала је део особеног перформанса који, уз силне друге погрдне епитете, прати БХЛ, како се и сам врло често потписује.
А у Београду, тортом су га „почастили“припадници организације СКОЈ, што је одмах, сасвим очекивано, изазвало подељене реакције. Такође очекивано, далеко више је било оних који су подржавали младе левичаре, а не БХЛ-а за чије се име и даље везује „србомрзје“. Са БХЛ-ом смо причали непосредно пре немилог догађаја у Дворани културног центра Београда између пројекција његова два филма Пешмерге и Битка за Мосул, која, како се из наслова већ закључује, везе немају са ситуацијом на Балкану, већ одлазе даље на исток и прате тамошњи рат и борбу за мир. Пре инцидента, БХЛ нам је рекао да верује својим београдским пријатељима који му говоре да се ситуација у Србији променила и да је кренула путем демократије. После инцидента, мало је променио мишљење. Видно узбуђен, изјављивао је да је Србија ипак далеко од тога процеса, да има оних за које се ништа није променило од 1995. године и да у Србији још нису спремни за истину... Друштвене мреже биле су преплављене коментарима „злочинац“, „зликовац“, „манекен демократије“, „хуља“итд. итд.
Са „хуљом“смо седели у Мажестику, где је читав сат стрпљиво одговарао на наша питања. Приватно, БХЛ је врло шармантан, темпераментан, одговара сугестивно без гестикулација. Као да смо знали да ће у новој књизи коју управо припрема „прошетати“од Француске, преко Америке и Русије, до Блиског истока и натраг до Балкана, тако смо некако и конципирали интервју. Стога се питање новог председника земље из које долази наметнуло као логично прво. За БХЛ, победа Макрона је већа од самог резултата гласања.
„Резултати су онакви каквим сам им се надао и какве сам предвиђао. А предвиђао сам да ће Ле Пенова бити побеђена, јер без сумње сматрам да испод маске њене уважености лежи оно старо лице екстремне деснице. И драго ми је да су Французи то разумели. Емануел Макрон је најмлађи председник којег смо икада имали, и најмлађи је демократски председник икада досад, што је за једну стару земљу, каква је Француска, врло добра вест. Он је добра опција да се земља разбуди, помери и крене даље.“
Шта је лоша вест?
Лоше је то што је Ле Пенова и даље веома јака. И што и даље имамо оне који су гласали за екстремну десницу. То је лоше... Више од двадесет посто људи одлучивало је између једног либерала и једне крипто-фашисткиње и изједначавало их. И то нимало није добро.
Али то је у последње време лоша вест у читавој Европи. Управо су такве опције побеђивале на многим изборима. Па и у Америци…
Тако је. Пре много година у Француској био је изузетно популаран филм Криса Маркера Дно ваздуха је црвено. Данас, међутим, у Европи и западном свету, дно ваздуха је браон. Тамно. Мрачно. У Источној Европи, у Мађарској, у Пољској, у Великој Британији која полако постаје мала Енглеска након брегзита. Мрачно је и браон и у Америци, која јесте краљевство за себе. Погледајте само мото Доналда Трампа „Прво Америка“. То је четрдесетих година био мото америчких фашиста. Постојала је америчка фашистичка партија шездесетих година, коју је предводио Чарлс Линдберг, авијатичар, који се такође служио слоганом „Прво Америка“. Тамо је ваздух итекако сив и мрачан. Овакав пејзаж данашњице је тужан и депресиван. У том смислу, избор Емануела Макрона је светлост у том мраку, у тој олуји. Он је светло које се опире таласу. Опире се популизму. Опире се мраку који се шири читавим западним светом. И први пут у Француској, за пет година, подижу се зидине које се опиру таласу и труде се да га зауставе. Управо је то значење ових избора. И зато је читав свет упро поглед у ове изборе. Није
Проблем Европске уније лежи у политичким лидерима. Европа је на ивици колапса због недостатка правих, искрених лидера
то било због саме Француске, она већ дуго није центар света. Било је то због те климе популизма. Постављено је питање - хоће ли се Француска томе супротставити или неће. Срећом, добро је одговорила.
Шта ће се онда десити са Европом у будућности?
Европа је на ивици колапса због недостатка правих, искрених политичких лидера. Када кажем лидери не мислим само на председнике, јер су Меркелова или Саркози добри лидери, већ на лидерство у политичком смислу. Лидери убризгавају у европске институције свој политички утицај. И то је проблем. Европа као таква не може да опстане. Ако се тако буде радило, Европа ће колабирати. Једина шанса јесте уколико би се лидери усудили да иду корак унапред са својим политичким тежњама. Можда, али можда, Макрон би могао да буде лидер у овом смислу. Мој осећај је да он има жељу да то уради. Има веру да то може да уради. Али, да ли ће успети, то је питање. Надам се да хоће.
А какву ће улогу Русија да одигра?
Питајте господина Путина и његову дружину. Они не воле Европску унију. Имају алтернативни пројекат, то је Евроазија, који није толико алтернативан колико је непријатељски настројен. То је улога Русије данас, - непријатељ Европској унији. Непријатеља у геополитичком смислу. Али и у идеолошком смислу. Пројекат Владимира Путина много је ближи фашистима у Европи тридесетих година, него Хабермасовим следбеницима данас. А то су два концепта Европе. Да ли је Европа заснована на националним заједницама, или на померању граница или на држављанствима, како је говорио Хабермас. То су та два концепта. Путин је стога непријатељ Европе, што доказује стално војном снагом. Последњих неколико година присутна су бројна насиља у граничним зонама, у ваздуху, експлицитне претње у области Балтика, према Пољској. Европа се данас мора чувати човека као што је Путин.
Зато сте га упоредили за Хитлером?
Нисам га баш упоредио са Хитлером. Хвала богу па се са Хитлером не може нико упоредити, нико није сличан његовим екстремима. Али пре две-три године сам рекао да Путин помаже неофашистима и екстремним десничарима и њиховим покретима у Европи. И сваког месеца имамо доказ за то! Погледајте примере у Бугарској, Мађарској, покрете у Француској… Свима њима помаже Путин. С друге стране, он организује референдум у Кремљу, који је у многочему био лажни и зове своје лажне посматраче како би надгледали како се он одвија. А готово 90 одсто посматрача долазе из партија екстремне деснице. Зато га не бих упоредио са Хитлером, али Путин се ослања на све оне у Европи који фашизам доживљавају носталгично.
Невероватно је где сте све били да бисте снимили Пешмерге. Шта вам је требало да идете на границу и линију фронта, уместо да сте пили шампањац у Паризу?
Било је то веома значајно искуство у мом животу. Јер ти људи и те жене веома су храбри. Они се заправо боре за све нас Европљане. И у томе су веома усамљени. Та чињеница ме је покретала, понекад чинила депресивним, понекад ентузијастичним. Пројекат се догодио јер сам имао добар тим с којим сам радио и други филм Битка за Мосул. Били смо изузетно упорни. Инсистирали смо да снимимо сам рат. И треће, што је и најважније, ти Курди су нам веровали. Они разумеју да ми са њима делимо исте вредности, да нас повезују историја и пријатељство. Посебно у људским правима начелно. Зато су ми веровали и прихватили да будемо у потпуности са њима, у њиховом друштву и да се суочимо са оним са чиме се они суочавају свакодневно. И тако се догодио тај филм. Али није ствар у томе, већ у мојој жељи да направим снажно дело које покреће, помера, поставља питања. Желео сам да уверим људе од Вашингтона до Београда у то шта се тамо дешава.
Питање на почетку филма - зашто је трагедија већа од смрти – поставља се као кључно. На то покушавате да одговорите боравећи у пустињи са војницима. Какав је закључак?
Постоји заиста линија поделе у човечанству, између оних који су спремни да преузму животне ризике зарад високих циљева и оних који нису спремни да ризикују. То је та кључна разлика. Ми то знамо најбоље у Француској. Четрдесетих година, Хитлер је напао северну Француску и многи Французи су се тада изјаснили да не желе да ризикују ништа и да све прихватају шта он тражи. А онда је устао генерал Де Гол и рекао – не, ми морамо да ризикујемо наш комфор и можда наше животе да бисмо спасили земљу… А Пешмерге данас отелотворују оне људе који имају добре животе, породице, који воле живот, али ризикују све зарад општих друштвених циљева. И на то сам мислио на почетку филма када сам рекао да је трагедија јача од смрти. Као и они сами. Али то не значи да Курди воле смрт. Не! ИД воли смрт. Курди се боје смрти, мрзе је, труде се на све начине да побегну од ње, али су спремни да се суоче са њом.
Путин и Трамп су браћа близанци. Они припадају истој партији. Припадају истој секти
Да ли сте били изненађени што је филм добро прихваћен у Кану? Вас увек дочекају на нож, испљују…
(смех) Не, нисам био изненађен. Када радите овакав филм, аутор је ту најмање у фокусу. Ако и стигну лоше критике, оне су због онога што ја у филму браним. Али било ми је драго што је филм добро примљен због њих, Пешмерги, чију сам заставу желео да носим. Желео сам да се огрнем њоме.
Ви сте некако увек на удару. Говоре да сте раздрљени интелектуалац, да сте портпарол НАТО, Америке, да сте на нивоу поп-културе, у погрдном смислу те речи. Шта бисте ви рекли?
Ја се никада не браним. Зашто бих? Али, да вас мало исправим. Тачно је да ме ословљавају као проамеричког, али ја сам заправо продемократски оријентисан. Ево, баш узмите за пример Америку. Јесам био проамерички оријентисан док је тамо био Обама. Али сам сада много мање проамерички откако је Трамп на власти! Оно што волим код Америке јесу њене демократске вредности, слобода говора, равноправност полова. Волим и њену борбу за људска права, која је шездесетих година успешно реализована, што је настављено и током Обамине владавине. Али откад је ту Доналд Трамп, који жели да забрани долазак избеглица у Америку, отад ја не желим ту Америку. Није проблем сама Аме-
рика, проблем је питање демократије. То што не волим Путина и што имам бројне замерке на улогу Русије у свету данас, то значи да није због саме земље, него због њеног лидера. Иначе много волим Русију. Ништа мање него Америку. Не могу а да не волим земљу Толстоја, Достојевског, Тургењева... Али откако заставу те земље носи Путин, ја сам против такве Русије.
Али за разлику од Путина, Трамп је доста променио политику откако је постао председник…
Није, они су исти. То су браћа близанци. Они припадају истој партији. Припадају истој секти. Толико су слични... Они су оформили свој тестостеронски клуб, испуњен бахатошћу, мишићима, насиљем. Гаје култ снаге, против женских вредности. И зато кажем да су близанци.
А где је ту Србија?
Ви имате новог председника Вучића, који је некада припадао Шешељевој партији, а који тврди данас, или се претвара или заиста мисли, да је проевропски оријентисан и да је прихватио европске вредности. Дакле, оно што бих могао да кажем, јесте да се надам да је то тачно. Надам се само да се заиста преобратио. Надам се да се ослободио тог мрака коме је припадао и који још постоји. И само се надам да су његове недавне изјаве искрене. Имам пријатеље овде у Србији који не верују у његову нову искреност. Али ја не знам шта да мислим, остаје само да се надам да се заиста променио.
А шта ако није?
Ако то није истина, ако је трик, ако је још увек милошевићевски настројен а само мимикриран у европејца, онда ће то бити велика трагедија за ову земљу. Онда Србија никада неће напредовати ка европској интеграцији. Економија ће стати, слобода говора неће постојати. Ја сматрам да Србија заслужује много више и боље од једне бледе копије Милошевића преобучене у европског демократу. Надам се да се то неће десити. Свим својим срцем се надам. Верујте ми… Као и у случају Русије, о чему смо причали малочас. Ја волим Београд, волим Србију. Долазио сам овде, у мрачним временима. Био на страни оних који су се борили за демократију деведесетих година. Зато ће ми бити заиста жао ако ова земља скрене с пута којим је пошла.
Шта вас љути?
Шта ме љути?! Много тога... Али као што је Спиноза рекао, радије ћу да уживам у страстима него у тузи. Трудим се да видим наду. Стално се то трудим. И када је не видим, онда сам бесан. Љут! Сада видим неку наду. Избор Макрона је нада. Пораз Доналда Трампа над забраном уласка муслимана у Америку је нада. Али много тога и не представља наду.
Каква је улога интелектуалца и писца у свету данас?
За друге не знам, знам за себе. Моја дужност је да схватим да када имам могућности да пратим Пешмерге до Мосула, што је свега неколико људи на свету имало прилике да ради, јесте да о томе и пишем. Сада је на реду књига о томе. То је моја обавеза. Биће то филозофска књига, али са политичким основама и питањима.
Хоће ли Америка имати главну улогу у вашој књизи?
Главну улогу у мојој књизи имаће заједничка претња која се креће од Трампа до Путина и Ле Пенове, Орбана и можда до Вучића. А та претња зове се популизам. Не знам још да ли Вучића ту да сврстам, заиста ми није јасна његова политика, можда мало да сачекамо. Али главни лик у мојој књизи свакако ће бити претња која од њих долази, коју они собом носе,.
Вас и даље прати префикс „србомрзац“?
То је обична глупост. И никад нисам реаговао по овим основама. За мене, кључно питање је питање вредности. И питање културе. Један од мојих највећих пријатеља интелектуалаца овде је Филип Давид, раније је то био Данило Киш. За мене, душу земље чине овакви људи, а не Срби о којима ви причате. Ја сам оријентисан према вредностима и по томе делим људе. Ја сам оријентисан према Горану Марковићу, а не према Емиру Кустурици, чије политичке ставове не волим. То је та линија која према мени дели људе.
Али зар не мислите да Кустурица има добре филмове?
Има, ја његове филмове волим. Али његов ум је загађен. Можете да будете фашиста и одличан писац истовремено. Можете да будете пријатељ Милошевића и феноменалан редитељ. И ја могу да кажем да обожавам Подземље, да је то велики и сјајан филм, али да не могу да будем окренут према ономе ко пљује у лице демократији и у Србији и у Босни.