Тихи да не боду очи
БЕОГРАДСКИ МУСЛИМАНИ
Овдашњи муслимани никако да добију обећану грађевинску дозволу за зидање богомоље, њихови мртви и даље се возе погребним колима са хришћанском ознаком, муслимани немају своја гробља, а у попису становништва и даље многи уписују „непозната вероисповест“
Била једном једна џамија, на крају света, на периферији периферије Београда. Без минарета. Ноћу су дошли сејмени у оклопним возилима и срушили је. Окружили уснуло па разбуђено насеље махом потлеушица, са три борбена прстена. Иживљавали се и претили. После су власти рекле да је све било по закону. Чаршија је већински негодовала, па највероватније, све заборавила. Пропуштајући прилику да преиспита шта уопште зна о тој мањинској вероисповести која се, управо услед непознавања, меша са нацијом. Јер смо тако научили у Титово доба.
Ко су заправо ти људи што клањају, а не крсте се, а по свему другом су исти, наши вековни суграђани?
Међу 30.000 београдских муслимана по званичном попису, а 100.000 по интерним књигама Исламске заједнице Србије, живе Бошњаци, Горанци, Роми, Албанци, Ашкалије, Египћани, па стога мањина у сваком погледу. „Не желимо да се осећамо као грађани другог реда“, одмах ставља до знања Емин Зејнулаху, млади имам џемата у Земун Пољу (старешина џамије с почетка текста) . Уосталом, то није по Уставу, и загарантованом праву на равноправност у које верује.
Насмешеном хоџи, на чијем се лицу виде трагови рамазана по озареним очима, изгледа, није довољан разлог да се осећа у запећку ни што овдашњи муслимани никако да добију грађевинску дозволу за зидање богомоље, што им се мртви возе погребним колима са хришћанском ознаком, што још немају своја гробља... Што су тек недавно добили Агенцију за сертификацију халал производа, па могу да сигурају шта једу. Што им се број џамија од 273, у отоманско доба, свео на једну, Бајракли. Уосталом, ни то што се због страха на пописима многи не изјашњавају по питању религије, или прихватају ознаку „непозната вероисповест“. Све ће то решити демократија, верује Зејнулаху, јер, ево, већ има неких помака.
Е, сад ово што се догодило те ноћи уочи светог муслиманског месеца рамазана, новинарка види сама, не мора ништа да јој објашњава. Слика рушевине је довољно речита. Боље и ругло, него џамија. Зејнулаху је љубазан и насмешен, потпуно посвећен разговору, али ипак једва чека да се врати групи верника, поседалих напољу по теписима. Ускоро ће вечерња молитва која разрешава поста до првог јутарњег намаза. Тад су сви позвани за заједничку трпезу у дворишту Бајракли џамије, или испред других објеката са верском функцијом, обичних кућа, без икаквих обележја. Готово па притајених. Али је дух у њима саборан. „Ми нисмо бирали какви ћемо да се родимо, али смо поносни на то што јесмо“, наглашава Зејнулаху.
Уисти час док мушкарци за дугачким столом почињу да мрсе гутљајем воде и урмом, исто то чине и жене, у посебним одајама. У случају Бајракли џамије, „одабрана“је бивша учионица. Нужда је да се оне стисну, јер да се прошире капацитети, ни то се већ деценијама не сме. У соби на спрату могу да се мало раскомоте, простру ђаконије по асуром застртом поду, ручно прављене пите, салате, јела од овчјег меса, слаткише... Да се поразговоре.
Све су истовремено и домаћице и гошће, посебна се пажња обраћа само једној старици достојанственог изгледа. То је Јусуфспахиница, мајка бившег и садашњег муфтије, Мухамеда и Мустафе, и супруга чувеног Хамдије, већ две године почившег, који је својим верницима заиста донео промене. Почасни реис-ул-улема, врховни верски поглавар међу сунитима Србије, дуго-
Међу 30.000 београдских муслимана по званичном попису, а 100.000 по интерним књигама Исламске заједнице Србије, живе Бошњаци, Горанци, Роми, Албанци, Ашкалије, Египћани...
годишњи београдски муфтија спречио је да се Бајракли џамија претвори у католичку цркву, и, потом, у Музеј воштаних фигура, што јој је намером власти следовало. Многи су храмови истог предзнака по нашој земљи добили функцију болница, касарни, њихов број је данас укупно 250.
Прегнуће Хамдије Јусуфспахића удружило је овдашње муслимане у Исламску заједницу Србије, али поштовање према муфтиници са тим није скопчано. Старица отменог лика ауторитет је сама по себи, благи и мајчински, заокружен са две факултетске дипломе. Она га улива својом појавом и свим својим гестовима.
Тако, када за софру седа групица тамнопутих жена из Судана, она их нутка јелом, а затим заједно читају стихове на арапском, посвећене Алаху. Иначе, мигранти исламске вере нису прикључени бројци домаћих муслимана, јер је тај податак пролазан. У обзир се узимају само факти из матичних књига рођења и смрти, којим је надокнађен списак из архива Бајракли џамије, делимично оштећен у паљењу 2004, а одмазди за слична, а многострука дела почињена над црквама и манастирима ма Косову. И допуњен новим именима, све слободнијим да се идентификују, захваљујући порасту демократије, како примећује Зејнулаху.
Женски глас је противно очекивањима, тачније, предрасудама, гласнији од његовог. Жене су овде еманциповане. И то што покривају главу, није њихова дужност, већ право на интиму и приватност, истиче Лејла Аломеровић Гајрет. Теолошкиња, професорка верске наставе у неколико београдских школа.
Жене, вели Лејла, имају право на образовање, на изборе попут брака и развода, у томе су верским правом потпуно заштићене, финансијски осигуране миразом или средствима заједнице, какав је статус и удовица. „У исламском друштву апсолутно је неприхватљиво ако се жене не боре
Почасни реис-ул-улема, дугогодишњи београдски муфтија, спречио је да се Бајракли џамија претвори у католичку цркву, и, потом, у музеј воштаних фигура
за своја права“, тврди Лејла, док је супротно мишљење део исламофобичне пропаганде. Жене спроводе свој џихад, труд да постану боље, да у себи угасе пожар страсти. Умиле се Алаху. То је „свети рат“заправо, а не тероризам и крвопролиће у име религије. Ислам је противник било каквог насиља, па и грубе речи, истиче Лејла, послујући око распремања трпезе. Део обавезно оставља за сиротињу.
Управо кад је у питању запослење, ту су муслиманске жене понекад скрајнуте, одговорношћу државе над јавним мњењем. „Моју жену неће да приме за пекарку, продавачицу, касирку.., само зато што је пристојна по нашим прописима“, каже Јашар Алијевић, двадесетдвогодишњи пица-мајстор из Борче. Тамошњи џамат (парохија), склупчан је у неколицину блатњавих улица које власти никако да асфалтирају. Јашарева супруга не седи код куће из патријархалних разлога, ни зато што воли да је докона, тумачи, већ што околина прећутно бојкотује видљивије међу муслиманима, муслиманке. „Тек кад моја ћерка са дипломом мастера Филолошког факултета на одсеку за српски језик и књижевност, буде предавала матерњи језик београдским ђацима, значиће да је друштво постало толерантније“, наглашава Лејла. Стога помирљиве речи хоџе Зејнулахуа треба узети са дозом резерве: ипак он представља своју институцију, па не би да исхитри. Његово је да позива на праштање. Да корак по корак напредује ка бољитку заједнице. Добри су знаци промена, каже, и то што је постигнут договор са управом гробаља да се поједине парцеле усмере како исламу доликује. Е, сад, то што муслимани немају искључиво право да се овде сахране и што још немају бар мали издвојен део само за себе, решиће се некако. И то са верским знамењем погребних кола. Сетиће се надлежни да приупитају за потребе мањинских верских заједница при изради урбанистичких планова. Извојеваће се дозволе за изградњу богомоља, верује Зејнулаху, па макар биле без минарета.
А зашто без очигледног обележја? За њихово добро, тврди се по чаршији. Да буду заштићени од српских екстремиста на чије присуство подсећају графити „Шешељ“, свуд по Земун Пољу, а који исламске суседе олако проглашавају за непријатеље, па чак и вехабије. Пријатељство је неупитно, бар с „њихове“мањинске стране, док вехабија, колико је познато хоџи, у његовом џемату нема. Али је и страх од њиховог присуства разлог више за изградњу легалних џамија. Да буду на оку једни другима, па и властима.
Ноћно скрнављење месџида, верског објекта ове мањинске заједнице, показало је још једно лице проблема, раскринкано реакцијама. Моамер Зукорлић, бивши муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији, са седиштем у Новом Пазару, а моћан и у београдским оквирима, уздржано је рекао да тај чин „не одобрава“. Сулејман Угљанин, лидер санџачких Бошњака, ни абер није пустио, док је Расим Љајић, вечити део српских власти, пословично умерен, објавио да се радило о грешки. „Овим су обелоданили да је национална позадина често важнија од верског предзнака“, објашњава Аида Ћоровић, активисткиња цивилног друштва. И тиме продубљена „схизофренија“, како тумачи подвојеност народа, утемељена оснивањем Исламске заједнице у Србији, за време владе Војислава Коштунице, када се Зукорлић наметнуо као вођа друге официјелне групације, те љути противник Јусуфспахића. Могло би се рећи – зачетник идеје да београдски муслимани нису „прави“, па им се ни хаџилук не признаје. Док год је посета највећој светињи, Ћаби у Меки, у организацији опонената.
Конфронтираност или чак ривалитет лидера ипак се превише не одражава на престоничке исламске вернике. Премда „свака несугласица у заједници утиче на појединца те заједнице, у смислу формирања табора подршке различитим мишљењима, проузрокује трвења и слаби нашу основну мисију позивања на добро“, како примећује Зејнулаху. Они су, чини се, тихи да не боду очи већинској популацији. Ово иде дотле да су њихове насеобине често гетоизоване.
Тако, данас, скоро тридесет година након обећања да ће у једном од новобеоградских блокова нићи џамија, барабар са православном и католичком црквом, и синагогом, као добар пример мултиконфесионалности Београда, део њих и даље клања под ведрим небом. Ништа зато, то је тек мањина мањине, на периферији периферија. Пуштена низ воду, ко и сва друга сиротиња.