Рециклирање ремек-дела
Да ли у књижарама има више нових издања класичних дела него икада пре, зашто волимо старе преводе и ко су домаћи модерни класици
Да ли у књижарама има више нових издања класичних дела него икада пре, зашто волимо старе преводе и ко су домаћи модерни класици
Класика - то су оне књиге које сви хвале, а нико не чита – духовита је опаска приписана класику Марку Твену. Домаћи читалац могао би да размисли о њој сваки пут када уђе у књижару: на полицама је све више поновљених издања најчувенијих наслова светске књижевности. Како објаснити такав талас?
„Мислим да је тренд већег штампања класика, ако уопште има таквог тренда, добрим делом зато што издавач не мора да плати ни аутору ни преводиоцу, јер то су најчешће дела давно написана и преведена, што значајно смањује производну цену“, каже за НИН Флавио Ригонат, уредник ЛОМ-а. Он сматра да систем тера издавача да објављује што више и да је онда баш згодно одштампати неко такво издање. „То је такозвана рециклажа.“Без сумње, слаже се да су ремек-дела увек потребна. „Подразумева се да су то најбоље књиге написане у свом времену; често су у школској лектири.“
Од почетка 2017, више издавача пружило нам је прилику да купимо десетак нових издања прозе Иве Андрића. Исто толико Достојевског... Ипак, са сумњом треба прићи феномену. Зар се Камијев Странац не објављује готово сваке године? Прошлог лета, пред нама су се поново нашли и Уликс и Портрет уметника у младости. Сваке године по неколико Шекспирових драма.
Гојко Божовић, уредник Архипелага, примећује да су се дуго времена класици ретко штампали у европском издаваштву. Толико ретко да су у појединим земљама нови читаоци тешко могли да дођу до примерака
потребних за школску лектиру. Разлог је, по његовим речима, једноставан: „Логика маркетинга свуда је наметнула критеријум апсолутне новине. Највише шансе на тржишту имале су нове књиге савремених аутора који су део јавног живота, који дају интервјуе, учествују у догађајима.“
Божовић примећује да у последње време постоји поменути тренд, како код нас, тако и у Европи. „Пошто их годинама није било, створила се потреба за њима. Најпре су објављивани екранизовани романи великих светских писаца. Онда су велике годишњице постале покретач тренутне посвећености и постепено се створило веће интересовање за класична дела.“
Нини Гуглети чини се да је класика, као уосталом и целокупна књижевност, „доживела одређени препород у последњој декади, како се издавачка делатност коначно почела опорављати од краха великих државних издавача.“Уредница Areté-а каже да у књижарама сада налазимо реиздања која нисмо видели деценијама, а за која имамо да захвалимо независним кућама.
Рад на старим рукописама, по њеним речима, интересантан је посао и изазов за преводиоце. „Ревидирање или поновно превођење дела класичне књижевности ће, више или мање, променити прозу коју смо читали пре неколико деценија.“
Ремек-дела памтимо и по одређеним преводима. Кроз њих пролазимо као по утабаној стази и тешко се привикавамо уколико кроз исту причу касније идемо другачијим путем. Не мора бити реч само о литератури. И данас се најбољи стари филмови памте по насловима Косте и Наде Царине... Другачије је читати Алана Форда без језичких игара Ненада Бриксија који је створио свакодневни речник за целу генерацију. „Сад је трен великих одлука! Боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи!“
Флавио Ригонат примећује да се у тој „рециклажи“често само прештампавају стари преводи, без икакве лектуре или редактуре, јер је тако најлакше. Често су то књиге великог обима и захтевају много рада, па и трошкова. „Када их објављујем, радим то искључиво зато што је то нека од мојих омиљених књига, од оних стотинак које сам сачувао у младости, јер увек могу поново да их читам и увек у њима откријем нешто ново.“
Не може да објави класично дело ако се постојећи превод темељно не усклади са оригиналом, што је редактура. То је увек велики посао? „Радећи на текстовима романа Црвено и црно, Сентиментално васпитање и недавно Пармски картузијански манастир, морао сам пажљиво да их прочитам бар пет пута, јер радим и прелом. Сви имају по 500 страница. Често поредим делове с оригиналом. Уколико то не може да се реши редактуром (ако је добар, обичном лектуром), радим нови. Или сам, или платим преводиоца.“
Наравно, преводи Флавија Ригоната сврстали су се у ред оних који се памте. У међувремену, Селинџер, Фанте и још неки писци чију је прозу приближио домаћим читаоцима, постали су модерни класици. „Нисам баш почео од `класичних класика`, него са Буковским и Крамбом, који нису за мене то били, а сада – можда чак и јесу.“
Тежак посао. Како, на пример, другачије срочити почетак Странца („Мајка ми је данас умрла“) или крај Флоберовог Сентименталног васпитања, препун игара узвичницима и упитницима („То је најбоље што смо имали у животу! рече Фредерик. Да, можда? То је најбоље што смо имали у животу! рече Делорије“). Такође, да ли читалац понекад чезне за старим поговорима? Воја Чолановић о Џејмсовом Окретају завртња или Густав Крклец о Ротовој Легенди о светом пијанцу...
Гојко Божовић сматра да старе преводе свакако треба користити када су добри или када немамо могућност да у овој генерацији створимо боље. „Нисам присталица да се по сваку цену стварају нови, а сасвим је лош обичај да класике раде преводиоци којима је то један од првих послова.“
Истински је изазов обезбедити квалитетан нов превод за такво дело. „Штета је за нашу културу што то не успевамо тако често.“Задовољан је што је у Архипелагу објавио роман Јозефа Рота Капуцинска гробница,у преводу Дринке Гојковић, или сабране песме Џејмса Џојса, у преводу Бојана Белића. Мисли да су иначе
изврсно преведени Рабле, Флобер, Достојевски, Томас Ман.
Areté се труди да сарађује с преводиоцима који су спремни да се упусте у компликован и захтеван посао. Скрећу пажњу на нова издања Вирџиније Вулф и Скота Фицџералда којима могу да се похвале.
Шта је класик - запитао се Т. С. Елиот још 1944, помињући током свог предавања дело Водич за класике у коме ћете пронаћи и одговор на питање на који начин изабрати победника на дербију. Назвати дело тим именом, служећи се класично-романтичарским терминима, како напомиње, може да означава или највећу похвалу или најпрезривију злоупотребу. Усредсређујемо се на кључну реч чије значење славни песник и есејиста непрекидно продубљује. Зрелост језика, друштва, духа, понашања, манира... Разликује универзалног (какав је Вергилије) и класика у односу на литературу сопственог језика.
Док се сећамо фрагмената старог есеја, Џејсон Хоровиц, новинар Њујорк тајмса, подиже некакву фотографију на Твитер. Изабрао је да одгледа филм Танго и Кеш, buddy-полицијску јурњаву из 1989, у којој се Сталоне и Курт Расел (у каубојкама) туширају, мотају, туку и пуцају, примећујући да је филм у модерној видеотеци сврстан под жанром Classics. Коментар? Huh!
Kо су модерни класици? Издавачка кућа Пингвин има едицију с тим именом. У њој налазимо и Орвела, чија се 1984 вратила на врхове бестселер-листа после последњих избора у Америци, али и наше савременике попут Џона Берџера, Данила Киша, Милована Ђиласа.
Нина Гуглета истиче да је због недовољне књижевно-историјске дистанце тешко o томе говорити. Ипак, чини јој се да се књиге таквих књижевника могу пронаћи кроз њихову присутност на сцени, као и кроз њихов континуирани квалитетни рад.
„За мене су то они писци који су дошли после Андрића и Црњанског“, одговара Гојко Божовић. „У прози су то, пре свих, Данило Киш, Борислав Пекић или Александар Тишма, у поезији Васко Попа, Стеван Раичковић, Иван В. Лалић, Јован Христић или Новица Тадић.“
Флавио Ригонат објашњава за наш магазин да је домаћих „модерних класика“много, ваљда све што је написано у последњих седамдесет година. „Мени су на првом месту Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића.“Истиче да је понеки од таквих романа штампао у ЛОМ-у. Приче о занатима и Улогу моје породице у светској револуцији Боре Ћосића... Отварање лутке Босиљке Пушић; дела Пада Авала и Пси и остали Биљане Јовановић, Михаиловићеву књигу Гори Морава.
„Објавио сам и своје омиљене, Лазу Лазаревића, Бору Станковића и Милоша Црњанског, али се нисам овајдио. Ваљда млади мисле да је то нешто застарело, а то је модерније, свежије и фасцинантније од деведесет девет процената онога што се данас објављује.“