Потпис ћирилицом да мање боли
УНУТРАШЊЕ ПОСЛЕДИЦЕ УНУТРАШЊЕГ ДИЈАЛОГА Док се опозиција бесплодно врти у причи о броју колона за следеће изборе, Вучић испаљује велике теме и тако збуњује противнике, учвршћујући, истовремено, подршку Запада због конструктивне регионалне политике
Ако у истом месецу заслужи оптужбе за „издају“(Косова) и обнављање политике „велике Србије“(због најаве декларације Србије и Републике Српске о „опстанку нације“) и ако коалиција којом командује остаје чврста након што један њен члан (Вук Драшковић) оптужи другог (Ивица Дачић) за „бацање народу прашине у очи“– да ли то значи да Александар Вучић има више покрића за тврдње да ће владати док буде желео, него за друга обећања која нештедимице даје?
Јер, док се његови „љути“опоненти бесплодно врте у причи о броју колона за следеће (београдске) изборе, Вучић не губи ритам: једну за другом, испаљује велике, „судбоносне“теме, доводећи конкуренте у позицију неспремних студената чије покушаје да положе испит свом снагом омета осорна екипа продаваца цигле и других провокатора.
Па тако имамо ситуацију да сам Вучић позове (не зна се кога, где и са каквим циљем) на „унутрашњи дијалог“о Косову. Приде се заложи - за истомишљенике раније верзије себе крајње непопуларно - да конфликт око Косова не оставимо као „најтежи терет својој деци“, све истичући да „треба да покушамо да будемо реални“те да „не треба да чекамо да нам у руке падне оно што смо давно изгубили“, него да постигнемо споразум после кога ће „сви путеви политичке сарадње и економског напретка бити отворени за Србију – врата Европске уније, такође“. А онда се, између осталих, његова страначка сарадница, Биљана Поповић, са позиције државне
секретарке у Министарству полиције, дугачким писмом препуним личних увреда, потруди да сав потенцијални бес усмери ка опозиционару Саши Јанковићу, тврдећи да је он тај који „признаје самопроглашено независно Косово“(оценом да не види ништа спорно ако Косово уђе у Интерпол).
Да слуђеност буде потпуна, одмах након Вучићевог позива на „унутрашњи дијалог“његов коалициони партнер и министар спољних послова Ивица Дачић најавио је покретање свих дипломатских полуга како би се спречио улазак Косова у Унеско и друге међународне организације. Одговор другог коалиционог партнера, Вука Драшковића, на питање зашто Дачић то ради, дат Радију Слободна Европа, био је оштар: „Због бацања народу прашине у очи и манипулисања. Ако би се грађани упознали са Ахтисаријевим документом, онда би такве екскурзије биле тешко изводљиве“, рекао је Драшковић, да би, потом, у ауторском тексту за Блиц изговорио оно што се третира као најстрашнија јерес – да суверенитет Србије над Косовом постоји само у преамбули њеног Устава и да робујући тој норми држава трпи само огромне губитке, па стога треба прихватити и признати косовску стварност. Тај став га, ипак, није коштао чланства у владајућој коалицији, али јесте додао још један тег на страну оног дела јавности који верује да је прави разлог Вучићеве иницијативе о „унутрашњем дијалогу“у земљи у којој је јавна дебата одавно укинута, заправо, тражење алибија за признање косовске независности.
Може ли такво нејасно „играње“косовском темом имати неку политичку цену за актуелну власт? На такав закључак могла би упућивати поплава бесних коментара на друштвеним мрежама и текстови десно опредељених интелектуалаца, који такве изливе додатно поткрепљују - попут, рецимо, Слободана Антонића, који оцењује да је тачно да Вучић сада има моћ да уради шта хоће, али да га рачун чека у будућности. „И као што је сада доба издаје, исто тако ће куцнути час и за правду. Змија ће пожелети да побегне под неки камен. Али, неће га наћи. Јер, издаја је злочин који не застарева. Мислите о томе“, упозорава Антонић.
Када је, међутим, реч о прогнози временски нешто ближе будућности, саговорници НИН-а не виде неки рачун у виду крњења Вучићеве популарности – а такав закључак доносе на основу истраживања која показују да Косово није тема која пресудно утиче на изборну оријентацију. Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида, наводи податке из истраживања из 2010, 2014 и 2017, према којима је Косово на 11. месту приоритета у изборном одлучивању грађана Србије, далеко иза решавања проблема незапослености, сиромаштва, повећања примања, смањења корупције и других (види табелу).
На сличан закључак упућују и налази Компаративног истраживања о кандидатима за посланике које су истраживачи Центра за демократију Факултета политичких наука спровели уочи избора из 2014: према речима доцента Душана Спасојевића, једног од чланова истраживачког тима, на листи најзначајнијих проблема са којима се Србија суочава, када се посматра само први избор за који су се испитаници определили, Косово се, са три посто одговора, налази на осмом месту, иза незапослености (23 посто), економије (19), корупције (9), унутрашње политике (6), партократије (5), политичких размирица и нестабилности (4) и пропасти привреде (3). Рејтинг косовске теме још је нижи када се посматрају сви одговори испитаника – у том случају, Косово је на 12. месту.
Логично је што је Вучић покренуо тему Косова, имајући у виду статус који има у међународној заједници, каже Вуковић који верује и да постоји могућност да је на то „подстакнут од значајних међународних чинилаца“. И није, каже, реч ни о каквом изненађењу, јер се „врло често отима тема супротној страни“, тако да, рецимо, у Америци републиканци прекидају ратове а демократе их воде, док кључне промене на социјалном плану по Европи изводе конзервативци. „Вучићу тај потез не прави политички проблем – јер ће позитивно утицати и на његов лични и на статус Србије у ЕУ, а што се тиче опонената, опозиција око Демократске странке му не може приговарати. Десница може, али ће све то држати под контролом, јер свуда има по неколико зависних играча“, каже Вуковић, додајући да је тешко замислити да се скупи јединствени блок опонената, у коме би били Војислав Шешељ, Двери, ДСС, део „десног“невладиног сектора, попут Образа и сличних, Црква... „Вучићев рејтинг не пада испод 40 посто од 2012, што напредњаке чини предоминантном странком без које нема владе. Све док бележи преко 35-36 посто, миран је“, закључује Вуковић.
„Да смо нормално политичко друштво, од дијалога би сви могли да добију, али снаге су неједнако распоређене, па профитира Вучић“, каже Спасојевић. Он оцењује да Вучић својом иницијативом „дели опозицију“, јер је набацио тему око које она не може да се сложи. Сам предлог је, према њего-
Позив на дијалог је без садржаја и подсећа на радну групу за припрему реформе Устава коју је некад водио Зоран Бабић Душан Спасојевић
вом мишљењу, потпуно без садржаја и подсећа на радну групу за припрему реформе Устава коју је некад водио (бивши) посланик СНС Зоран Бабић. Цела та помпезно најављена прича нестала је након што се са мишљењима изређала опозиција, али не и напредњаци, подсећа овај саговорник и истиче да и сада имамо ситуацију у којој нема јасног става оних који у парламенту имају 60 посто посланика. Зато Стојановић мисли да, ако цела прича остане оваква каква је данас - без икакве структуре, без документа о коме се расправља - биће то само неформална дебата која не доприноси решењу, односно „нека врста летње забаве“. Овај саговорник подсећа и да је Бриселски споразум сузио простор за преговоре, те да оно што може да се мења јесте став јавности: могло би се радити на стварању толерантнијег односа Срба и Албанаца, „али то се овде не види“.
Ако решењу тешког проблема и не доприноси, овакав какав је, „унутрашњи дијалог“, међутим, унапређује Вучићев имиџ на Западу. Цела прича, по мишљењу Стојановића, „подсећа међународну заједницу зашто је он важан, ко још постоји на политичкој сцени и какве би проблеме могли имати ако неко други дође на власт“. О томе увелико говори чињеница да је, од позива на „унутрашњи дијалог“, Вучић престао да буде разлог за медијске анализе последица аутократског вођења државе и постао позитивни јунак дуготрајне балканске драме.
Па тако швајцарски Ноје цирхер цајтунг објављује текст који је права музика за Вучићеве уши: „Док председник Вучић жели да помери ствари око Косова са мртве тачке, либерални противници председника се у дискусију садржински и не упуштају, већ се жале што он доминира медијском јавношћу“, оцењује лист и додаје да се свашта може пребацити српском председнику, али не и то да се „ограничава на уживање у синекурама
своје обухватне моћи“, док је, с друге стране, „реакција опозиције разочаравајуће празна“.
„Свакако је тачно да медијска доминација владајућих и контрола над многим електронским и штампаним медијима представља лош предуслов за плодан јавни дијалог, али ова структурна препрека не може да забашури да у великом делу опозиције напросто недостаје идеја о томе како Србија дугорочно треба да се носи са Косовом“, пише швајцарски лист.
Према виђењу Франкфуртер алгемајне цајтунга, Вучић је „отпочињањем дијалога о Косову прескочио мрачну сенку српске историје на чијем је настајању некада приљежно радио“, јер је „од својих сународника затражио да виде да је Косово, које се 2008, уз америчку и западноевропску подршку прогласило независним - изгубљено“. Лист додаје да се водећи српски политичари, из страха од мале, али утицајне мањине националистичких интелектуалаца, православних владика и других демагога, до сада нису усуђивали да назову ствари правим именом и поентира: „Ако у Београду постоји политичар који ће престати да цепти од страха пред бирачима, онда је то Вучић“.
Злу не требало, већ је у промет пуштен и лек за смирење бар дела бирача бесних због Вучићевог „рационалног косовског заокрета“: и то не само у виду нове верзије чувене реченице којом је Слободан Милошевић започео своју деценијску владавину уместо некадашњег „Нико не сме да вас бије“, данашње, Вучићево обећање гласи „Србе више нико неће убијати без казне“. У случају да се неко, попут Душана Стојановића, сети да обећање да „Олује више неће бити“не значи много, јер новог истеривања Срба са простора на коме их нема не може да буде, послужиће идеја о доношењу заједничке декларације Србије и Републике Српске о „заједничком и обједињеном деловању и дефинисању минимума националних принципа за опстанак српске нације и народа“.
Тај „програмски документ“требало би, како је објаснио Вучићев генсек Никола Селаковић, да представе Вучић и председник РС Милорад Додик на јесен, 25. или 26. новембра, „када улазимо у стоту годишњицу присаједињења Срема, Баната и Бачке Краљевини Србији или 1. децембра, поводом формирања Краљевине СХС“. Ако и некоме на Западу цела идеја зазвучи као „еуфемизам који говори о концепту велике Србије“(Бранка Прпа) или „припрема за нови балкански рат“(Александар Попов) ту је накнадно генсеково објашњење, према коме најављена декларација није мотивисана великосрпским национализмом, већ је циљ „очување српског језика и културе“. Циници би рекли да то значи да ће онај обавезујући споразум са Приштином, који десни део Србије поистовећује са издајом, бити написан - ћирилицом.