Не може нам ништа нити бог
СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ФИЛМА КАЗАБЛАНКА
У времену актуелних забрана и ограничења путовања и кретања, филм из 1942. године добија нова значења
У времену актуелних забрана и ограничења путовања и кретања, филм из 1942. године добија нова значења
Да ли волим Казабланку?! Из ње сам израстао! Барем тјелесно? И у њој оматорио? – пита познати истарски књижевник Милан Раковац док разговарамо о седамдесетпетогодишњици филмског класика редитеља Мајкла Кертиза. И онда Раковац, некадa капетан брода, с цигаретом у крајичку усана, звиждуће, пева: It’s still / the same old story /A fight for love and glory / A case of do or die / The world will always welcome lovers /As time goes by...
Не примећујемо први да у време актуелних забрана и ограничења путовања, филм из 1942. године добија нова значења. Зато и јесте ремек-дело, с три Оскара, чији главни јунак Рик Блејн (Хемфри Богарт), током Другог светског рата, мора да направи избор. Или се више неће одвојити од жене коју воли (Елза у тумачењу Ингрид Бергман), или ће помоћи Виктору Ласлу (Пол Хенрид), вођи чешких антифашиста, да побегне из Казабланке под вишијевском контролом и настави борбу.
У затвореном свету, снимљeном изнутра због ратне опасности, скида се злато с врата да би се купила излазна виза за Америку. Попут рефрена, понавља се реч чекање. Царују црна берза и мешетарење. На почетку, некоме одмах украду новчаник. Ту је цела позорница избеглица које су играли велики глумци-избеглице. Поред осталих, Аустријанци у емиграцији од 1935, Енглези и Аустроугари у бегу од зла, с којима ће се судбина поиграти и доделити им да следећих деценија играју на платну баш оне ликове од којих су једва спасили живу главу. Епизодисти из Казабланке – уметници јеврејског порекла, раније становници Русије, Француске, Канаде, Бугарске, Немачке...
Глумица Мира Фурлан каже за НИН да је Казабланка велика и вечна зато што слави љубав и антифашизам. „То су вриједности од којих никад не би требало одустати, без обзира на непрестане нападе којима су те вриједности изложене, како сада тако и кроз цијелу повијест наше врсте.“Сигурна је да нас филм подстиче на отпор неправди и фашизму, без обзира на цену коју ћемо можда морати да платимо. „Уз то, и прича о несретној, али великој љубави! Кажу да су највеће љубавне приче управо оне несретне или неостварене. Још ако нам такву причу причају најбољи међу најбољима, Хемфри Богарт и Ингрид Бергман, нема нам друге него да их пажљиво слушамо.“
Помињу се и неважећи чекови, пропуснице с потписима Шарла де Гола, распродаје имовине, полицијски час, корупција, фалсификати, лажни пасоши. Игра се рулет (ставити све на број 22); живот је јефтин и умире се лако као у каубојцима. Звук метка меша се с отварањем шампањца. Кроз кадар пролазе различита њушкала, превртљивци и варалице у различитим униформама.
„Оно што овај филм чини јединственим јесте својеврсни аристократизам режије, софистицираност дијалога, запањујући микс бола и страсти, наративна перспектива иза несумњиве туробности, захтевни морални систем којем се сви покоравају“, каже Мирољуб Стојановић, филмски критичар нашег магазина. Подвлачи: „Изнад свега глума, која Казабланку чини `већом од живота`.”
У Риковом кафеу, препуном лампи, вентилатора и обриса, у журби су сви осим Ричарда Рика Блејна, тридсесетседмогодишњег Американца који не може у домовину. Постоји сцена у којој пође нешто да узме, повуче се, и пред нама остане само сенка, уоквирена обликом који неописиво личи на кључаоницу. Магловити су разлози због којих не може да се макне... (Кроз маглу се враћамо и на ранију париску љубавну епизоду двоје главних ликова.)
Какав је он тип? „Тешка муштерија!” До Казабалнке је стигао због наводне болести. Дошао је у бању. Бању у пустињи?! Циник до бола, испод чије се љуске брзо откривају рањивост и сентименталност. Када на сцену ступи Ингрид Бергман, нестаје љуштура и он завршава с главом и песницом на шанку. Тада главну ролу игра пијаниста Сем (Дули Вилсон) и песма с почетка...
Веља Павловић примећује да је Казабланка створила модерног хероја. Мисли да нешто унапређена
Које сте ви националности? Ја сам пијаница! – само је један од дијалога из филма за памћење
формула и данас успешно живи у најпознатијој филмској франшизи свих времена – серијалу о Џејмсу Бонду. „После каубоја и Индијанаца, арапских шеика, Робина Худа, Кинг Конга, Тарзана, Холивуд у биоскопе шаље дрског велеградског усамљеника, који је интелигентан и храбар, елегантан у својој појави и у свакој реченици. За њим жене губе главу, донекле и он за њима. Пије, коцка се, бије и пуца, надмудрује тајне службе. Ноншалантан и са стилом и у најкритичнијим ситуацијама“, каже за НИН уредник емисије Ниво 23. Напомиње да не би све тако добро функционисало, „у овом иначе савршеном филму“, без Хемфрија Богарта, који га је учинио безвременим.
У четрдесет шестом минуту пада киша, у педесет другом помиње се Београд. Од Ласла траже да открије имена вођа покрета отпора широм Европе. Но, тек следе трик питања за квиз. Остварење први пут приказано 1942. године, имало је некакву врсту премијере у Београду почетком децембра 1992. у Сава центру. Јован Ћирилов је посветио овој теми своју колумну Реч недеље и приметио да се публика промешкољила када се на платну појавило име мађарског редитеља М. Кертеса, у оригиналу, који је ће се доцније потписивати као Мајкл Кертиз.
„Како је тужна и актуелна та епизода за нас!“, писао је Ћирилов у НИН-у. „Казабланка са кафићима у којима се препуцавају банде, унесрећене избеглице које покушавају да се митом домогну слободе, шпијунска мрежа, најразличитије униформе, сумњиви свет сваке врсте и једна љубав, и друга љубав, које не иду заједно, јер је у питању једна те иста жена. Заносна Елза.“
Постоје томови есеја о Казабланки, сигурно и неки у коме се расправља зашто јунацима сијају очи, чинећи да изгледају као да су на ивици плача. Ипак, суза на лицу појављује се пошто јунакиња упери пиштољ у Хемфрија Богарта – уместо метка, уместо пуцња. Рефлектор који би да осветли сумњиви свет током полицијског часа, усложњава нијансе. Зато се филма сећамо сваки пут када се сунце пробије кроз жалузине. Прича о Рику може да буде класик само због тога. Или зато што описује младића на киши, на перону, с комичним изразом лица и згрченом утробом.
Отварају се лака питања (колико је генерација учило да држи цигарету на све приказане начине), али и тежа: како подметнути своја леђа за другог... Хемфри Богарт – кога Боро Драшковић сјајно описује у књизи путописа Поглед пролазника, „његово лице срезано и свевремено, у коме су пронашли смрт још док је било живо, рекоше да подсећа на кежење веселог леша“– прескаче штос на прву лопту. „Које сте националности? Ја сам пијаница!“И премда се наводно није знало шта ће бити у епилогу (Рик вероватно зато изговори реплику: Можда ти сине крај док будеш причала), избор који направи остаје за будућност.
„Play it again, Sam“, каже Милан Раковац. „И онда би Сем одсвирао и отпјевао, и ми испо’ гласа брундали терцу у кину Балкан, уз шшш из крцате дворане, а ја сам утаман цијелог живота тренирао да будем Боги – натуштене обрве трансопасно, повијена плећа штемерски, исцерена њушка фрајерски, чик у чунки нем’ре фалит!”
Шта је с филмом седамдесет пет лета после? „Тричетврт стољећа касније“, одговара Раковац, „кад Сем почиње пребирати клавиром, све је исто. И горе него ономад! Јер опет је ту случај да чиниш или `мреш`. Опет смо лузери као дружина из Казабланке. Мала једна гадна разлика има: тада је десница и љевица, црква и безбожници, конзервативци и комунисти, демократи и аутократи, tutti insieme кренула искоријенити The Evil, нацифашизам. Данас блебећу о `тоталитаризмима` – згодна доскочица за повратак на власт оних које је Свијет поразио 1945. Кад’ли – ено њизи тутекарце разумиш ти мене, брале, у нама, с нама, над нама. А ми, kusch und platz! Не усуђујемо се више ни добацити, де, свирну ону фину, Сем, богара ли ти твога, as time goes by. А Богарт нам је тада, 1942, сервирао формулу, немој поклекнути, јер `не може нам ништа нити бог`. Тек сад прихваћам Јежев мото од ономадне: пролетери свих земаља, уозбиљите се. Е па нисмо, ни тада. Ни данас. Хоћемо ли, једном, as time goes by?“