Радост важнија од стотинки
ЈУСЕИН БОЛТ, ЉУДСКО ЛИЦЕ ШАМПИОНА
Можда ће његови рекорди бити надмашени, али Болт ће се памтити по томе што је спасао светску атлетику, наизглед неповратно компромитовану тркама допингованих робота
Можда ће његови рекорди бити надмашени, али Болт ће се памтити по томе што је спасао светску атлетику, наизглед неповратно компромитовану тркама допингованих робота
Време је неприватности и незамисливо је да светски популаран спортиста попут Јусеина Болта сакрије важан комад живота, али тркачу успева да сакрије чак и идентитет. Његово право име је Мануел Франсиско дос Сантос, од миља Гаринча. Једна нога му је краћа од друге, зову га „Радост људи“, и без обзира на то што се на терену понаша детињасто, противници много боље знају како му изгледају леђа него лице. То не може да буде случајност; у најмању руку је метемпсихоза. Пут човека у кога се уселила душа највећег бразилског фудбалера свих времена морао је да буде кривудав
као Гаринчини дриблинзи. Клинца из Шервуд Контента – црква, школа, пошта, дом здравља и оронуле куће из 19. века, то је Шервуд Контент – родитељи воде код лекара јер не може да мирује. „Нешто сигурно није у реду са мојим дететом“, каже Џенифер Болт. „Ма не, само је хиперактиван“, одвраћа доктор. Активног и на теренима за крикет и фудбал, Јусеина Болта тек у средњој школи наговарају да се посвети атлетици, и још дуго хвата кривине. Пабло Мекнил, један од његових првих тренера, средњошколца мора да јури по граду, јер му је драже да јури за сукњама него по тартану.
У шеснаестој, Болт са квалификационе трке за важно карипско атлетско такмичење бежи сакривши се у некакав комби. Али у истој години постаје светски јуниорски првак, најмлађи свих времена. Пре финалне трке толико је нервозан да леву патику навлачи на десно стопало и обрнуто, што је некаква метафорична изјава његове наопакости, и пређашње и потоње. Сели се у Кингстон, у главни град, и ужива у кошарци, брзој храни и ноћним клубовима. Добро, и тренира; довољно да обори светски рекорд на сто метара у Њујорку, маја 2008, трчећи ту дисциплину тек пети пут у сениорској каријери.
Шта је пресудно за нечувене успехе, који убрзо стижу? Могли би да буду пилећи крокети. Током Олимпијских игара у Пекингу 2008. Болт их једе стотињак дневно, уз помфрит. Пилећи крокети и она бразилска душа у његовом телу, која му шапуће да наговори тренера да га пусти да се и у Пекингу окуша на сто метара, иако се том дисциплином бави тек годину дана. И гле’ сада Гаринчу – хајде што је опет оборио светски рекорд, и освојио злато, то се радило и пре њега, радиће се и после, али Болт почиње да слави петнаест метара пре циља, удара се песницама у груди, и извесно додаје свом времену још коју стотинку.
Такав испад људскости, да човеку радост буде важнија од стотинке, то је недопустиво у савременом спорту, и Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета, оптужује га за непоштовање противника. Болт је забринут, пита се да ли је претерао, али га ривали уверавају да би се и они тако понашали да су победили. Момци би се тако понашали, у кондиционалу, али Болт се тако понаша у презенту, и почиње да спасава светску атлетику, наизглед неповратно компромитовану тркама допингованих робота. Обара светски рекорд и у „својој“дисциплини, на двеста метара, а треће злато осваја у штафети. Следеће године, на Светском првенству у Берлину, руши сам себе и на сто и на двеста метара, иако му опет замерају да је могао да буде и бржи да је био озбиљнији.
„Гледао сам спортске звезде и њихове фасаде. Покушавају да живе на одређен начин јер их медији терају. Тако већина полуди, почне да се дрогира и слично – због стреса. Пуше траву или узимају кокаин или шта год. Нећу да будем такав. Неки су људи одувек желели да престанем да се проводим, али у томе уживам“.
Не ускраћујући себи уживања – папараци га стога обожавају – Болт осваја троструко олимпијско злато и у Лондону и у Рију, 2012. и 2016. Троструко је златан и на светским првенствима у Јужној Кореји, Русији и Кини, 2011, 2013. и 2015. После Рија га питају зашто се не повуче сада, на врхунцу, јер му је већ тридесета. Мора још да радује навијаче, каже. Гаринчин надимак био је „Радост људи“.
А на Светском првенству у Лондону 2017. мора да наступи јер има још нешто да открије о себи. Време је неприватности и незамисливо је да светски популаран спортиста попут Јусеина Болта сакрије важан комад живота, али тркачу успева да до последње трке у каријери сакрије чак и идентитет. Његово право име је Зинедин Зидан, надимак Зизу. Зи-зу, као цик-цак, јер Јусеин Болт може да трчи и тако, опет је непобедив. И онај први Зизу био је непобедив, и имао је прилику да се повуче као такав. На својој последњој утакмици, у финалу Светског првенства 2006, Зинедин Зидан је дао гол. Потом је ударио једног „бастарда“, који не заслужује да му се помене име. Бастардо је Зинедину Зидану опсовао сестру. Бастардо је наставио утакмицу, Зидан је добио црвени картон. Такав испад људскости, да човеку сестра буде важнија од трофеја светског првака, то је недопустиво у савременом спорту.
Ниједан Зизу, дакле, није непобедив. Зиданов „пад“у последњој утакмици каријере био је „етички“, Болтов је физички, али су изнад тога – људски. Јер људи падају. И ко у тим падовима види само трагедију – или, још горе, срамоту – можда може да изгради каријеру у Међународном олимпијском комитету, али спорт сигурно не схвата. Јер он нема никакву вредност ако у њему не може да падне и Јусеин Болт, човек и радост људи, највећи спринтер свих времена.
Ко у паду види само трагедију - или, још горе, срамоту - може да изгради каријеру у МОК, али спорт сигурно не схвата