ЧИЧА ТОМИНА КОЛИБА И ДРУГЕ ВИЛЕ
Како се газдује државним некретнинама
Нема веће среће и радости него када Драгица и ја узмемо унуке, па одемо у Бајчетину. Да ме политика није повукла, не бих напуштао Крагујевац. Тамо су ми гробови, сећања, али и кутак за породичне радости.
Овим речима је 3. јануара 2011. године за дневни лист Прес тадашњи лидер Српске напредне странке (СНС) Томислав Николић говорио о Бајчетини као свом идеалном месту за живот. У међувремену је, изгледа, променио мишљење. Сада већ бивши председник Републике лакше се иселио са Андрићевог венца, него из виле од 800 квадрата у Ужичкој 23, где се налази председничка резиденција.
У време када је Александар Вучић објавио кандидатурту за председника Србије спекулисало се да је један од услова за Николићево одустајање од намере да се кандидује био и останак у вили у Ужичкој улици. Да ли због те политичке трговине или из неких других разлога, тек Драгица и Томислав Николић још су на истој адреси. Постоји, међутим, процедурални проблем да ова некретнина постане њихово трајно пребивалиште.
Влада Србије је, наиме, још 4. јула 2014. године донела Уредбу о непокретностима за репрезентативне потребе, коју је потписао тадашњи премијер Александар Вучић. У члану 4. вила у Ужичкој улици број 23 одређује се као „резиденција председника Републике“. То практично значи да је станарско право Томислава Николића истекло истовремено са истеком његовог председничког мандата. Он се у ову вилу уселио у августу 2012. године, а још није потврђено да ли ће се пет година касније, у августу 2017. из ње иселити. Једино што је јасно је да се актуелни председник Александар Вучић у вилу у Ужичкој 23 неће усељавати. Тако је бар новинарима у неколико наврата речено у његовом кабинету.
Суштина је у томе да усељење у председничку резиденцију не би требало да буде ствар нечије воље, предмет политичке трговине или прилика за прикупљање јефтиних поена. Није то само питање практичности оваквих објеката, у којима се радни кабинет шефа државе налази на истом месту где и резиденцијални део. Свуда
у свету председници живе у резиденцијалним објектима, пре свега због разлога безбедносне природе. Такви објекти су већ максимално обезбеђени, што је у ствари приоритет наспрам личног избора појединца, у овом случају председника Вучића.
То би било исто као да је Барак Обама, након што му је истекао председнички мандат одбио да се исели из
Беле куће, резиденцијалног објекта америчког председника на Пенсилванија авенији у Вашингтону.
У нашем случају није Томислав Николић једини који не поштује Уредбу о непокретностима за репрезентативне потребе. Истим документом у члану 4. став 2. предвиђено је да се вила у Толстојевој улици 2а „одређује за резиденцију председника Владе“. Што
Само у току прошле године, тајним закључцима Владе од 3. и 29. новембра, из Дипосовог фонда изузете су 144 непокретности, потврђено је НИН-у у Републичкој дирекцији за имовину. Шест вила на атрактивној локацији у међувремену је продато по цени од око 2.000 евра по квадрату
значи да је на овој адреси требало да буде и пребивалиште доскорашњег премијера. Према писању овдашњих таблоида, Вучић је и то у неколико наврата одбио. Вила Бокељка била је његова радна резиденција.
Након избора Терезе Меј у Британији, светски медији објавили су слике исељења дотадашњег премијера Дејвида Камерона са супругом и двоје деце из резиденције у Даунинг стриту број 10. У Србији, међутим, то није пракса. Као што нисмо видели Бориса Тадића како се са породицом исељава из резиденције на Дедињу, тако нисмо видели ни Александра Вучића да се у њу усељава. Нити ћемо, по свему судећи, видети премијерку Ану Брнабић како са коферима улази у вилу Бокељка у Толстојевој улици 2а. Актуелни председник Вучић и даље је користи као своју радну резиденцију.
Нису Томислав Николић и Александар Вучић једини примери који показују да је у Србији усељење у резиденцијалне објекте препуштено личном избору државних функционера. Тако је Борис Тадић, у време док је био председник државе, осам година живео у вили у Лацковићевој улици.
Својевремено је и премијер Зоран Ђинђић одбијао да се са Студентског трга пресели на Дедиње. Ипак, у Ужичку улицу број 40 преселио се 2002. године, након што је МУП неколико месеци инсистирао на пресељењу „из безбедносних разлога“. Овај објекат је много погоднији за обезбеђивање, инсистирало се у то време у саопштењима МУП-а на разлозима безбедносне приподе. С правом, испоставило се годину дана касније. Како може да се види у катастру, ова вила је данас приватна својина Ружице Ђинђић.
Све и да брачни пар Николић не жели да се пресели у Бајчетину, по закону би могао да остане на Дедињу једино ако би се званично обратили предузећу за изнајмљивање непокретности у државном власништву - Дипос. Али би у том случају бивши председник могао да рентира само неку од вила којом ова компанија управља. А таквих је из године у годину све мање. Само у току прошле године из Дипосовог фонда изузете су укупно 144 непокретности, потврђено је НИН-у у Републичкој дирекцији за имовину. То је учињено тајним закључцима Владе од 3. и 29. новембра 2016. године.
Како за НИН истичу у Дирекцији, шест објеката већ је продато. То је, истичу, учињено на основу одлуке Владе у поступку јавног оглашавања. Свих шест вила налазе се на луксузној локацији у улици Београдског батаљона.
Од звучних имена, једино је стриц Новака Ђоковића - Горан Ђоковић - пазарио једну од ових некретнина. Због Закона о заштити података о личности НИН неће објавити тачну адресу на којој се вила налази, иако је она позната редакцији. Према нашим сазнањима, купци пет преосталих вила су Јелена Теодоровић (чије власништво је једино јавно доступно у катастру непокретности), затим Младен Вуковић, Милан Влатковић, Зорица Ковач и Ивана Петровић.
Заједничко за све њих, изузев стрица чувеног тенисера, јесте да су њихова имена потпуно непозната широј јавности. У сваком случају за куповину ових луксузних здања свако од њих искеширао је више од 310.000 евра. По највећој цени од 409.000 евра продат је објекат у Београдског батаљона број 119, што
Усељење у председничку резиденцију не би требало да буде ствар нечије воље, предмет политичке трговине или прилика за прикупљање јефтиних поена. Такви објекти су већ максимално обезбеђени, што је приоритет наспрам личног избора појединца, па макар то био и председник Вучић
значи да је квадрат на овој луксузној локацији плаћен нешто мало више од 2.000 евра.
Председничка каријера Томислава Николића у великој мери је одређена судбинама ових луксузних вила у државном власништву. Јер, иако су бившем председнику критичари замерали да није искористио своја законска и уставна овлашћења и да ниједан закон није одбио да потпише, то заправо није тачно. Томислав Николић је парламенту на поновно усвајање вратио један пропис који се управо тиче судбине луксузних државних вила. Реч је о Закону о продаји непокретности у државном власништу, коју је у лето 2015. године Николић одбио да потпише уз образложење да је неуставан. Тим предлогом закона који је написало Министарство финансија предвиђена је била продаја луксузних вила и станова, којима је управљао Дипос. Међутим, оно што је за Николића било спорно је да је овај пропис предвиђао да актуелни закупци могу да постану власници ових луксузних здања по ценама нижим од тржишне. Осим што је тог лета отворено питање о тињајућем сукобу на релацији Николић - Вучић, јавност је интересовало и ко су Дипосови подстанари за које је овај закон „скројен“. Иако је спорни пропис повучен из скупштинске процедуре, интересовање јавности није јењавало.
Оно што је целу причу учинило посебно атрактивном је што је, после извештаја Савета за борбу против корупције, потврђено да су у то време међу закупцима државних вила била оба кума тадашњег премијера Александа Вучића: Горан Веселиновић и Никола Петровић. Адвокатска канцеларија Веселиновић, чији је власник Невена Веселиновић, супруга Горана Веселиновића, изнајмљивала је објекат у Улици Симе Лозанића, док је Никола Петровић, тадашњи директор ЕМС-а рентирао вилу у Улици Београдског батаљона. Ни један ни други нису купили некретнине које су изнајмљивали. Никола Петровић је у више наврата јавно негирао је да је уопште намеравао да пазари неку од Дипосових вила, а адвокатска канцеларија Веселиновић је своје седиште пребацила на другу адресу.
Јавност је тог лета, међутим, сазнала да држава нерационално управља својом својином, да се прецизно не зна ни шта има од имовине, као и да је велики број вила у последњих неколико деценија „испарио“из Дипосовог фонда. Занимљиво је да је опозиција тог лета била прилично пацификована и да се на ову тему врло ретко оглашавала. Одговор за то био је врло једноставан – појединци блиски свим структурама власти од деведесетих наовамо били су закупци ових државних вила.
Након што је Томислав Николић у лето 2015. године осујетио покушај продаје ових државних непокретности, чланом 153. Предлога закона о становању било је омогућено да државни функционери откупе ове виле и станове и то на 20 година без камате. У спорном законском решењу писало је да „право на куповину стана у јавној својини који се користи по основу уговора о закупу на одређено време има закупац тог стана који га користи на основу правоснажне одлуке о додели стана у закуп, који закуподавцу поднесе захтев за куповину тог стана“. На писмени захтев закупца стана на одређено време закуподавац ће омогућити куповину стана у јавној својини по купопродајној цени у складу са овим законом, писало је у члану 153. „Купопродајна цена стана одређује се у висини тржишне вредности стана коју утврђује јединица локалне самоуправе, на начин како се утврђује вредност непокретности у поступку утврђивања пореза на имовину непокретности, у смислу закона којим се одређује порез на имовину”, прецизирало се овим прописом.
Тада је, међутим, реаговала министарка грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја Зорана Михајловић, која је на седници Владе почетком децембра 2016. године инсистирала на брисању спорног члана закона. Из кабинета потпредседнице владе тада је потврђено да је Зорана Михајловић спречила продају ових некретнина по Закону о становању. Међутим, оно што је прећутано је да је на две седнице Владе у новембру, са два тајна закључка то омогућено. Изузимањем 144 објекта из Дипосовог фонда направљен је први корак ка њиховој продаји.
Шта је епилог ове приче о продаји и коришћењу државних вила коју ћемо, по свему судећи, гледати у наставцима? Дедињске катастарске парцеле најпрецизнији су уџбеници савремене српске политичке историје. У њима као да су записане све политичке трговине од деведесетих наовамо и на њих није била имуна ниједна власт. Суштински, оне су плен различитих политичких гарнитура, а формално власништво грађана Србије.
Држава, тачније Дирекција за имовину, и даље је власник више од 400 некретнина којима управља Дипос. Али се, после два тајна закључка, послови Дирекције сада значајно преплићу са задужењима Дипоса. Обе установе сада имају исти задатак - да управљају државним кућама и становима. И да што више детаља о томе сачувају од очију радознале јавности.