СТРАНЕ КОМПАНИЈЕ И ДОМАЋИ ФОЛКЛОР
Мирослав Прокопијевић
Узалуд је причати да либералног капитализма одавно нема. Икеа је у Србију дошла после дугих преговора са државним врхом, који је због шведске компаније изместио наплатну рампу на ауто-путу. Та „љубазност“морала је коштати пореске платише у Србији неколико милиона евра. О другим „љубазностима“, као и код Фијата или ПКЦ, не знамо ништа
Долазак велике компаније, попут Икее, у неку земљу је несумњиво позитивна ствар. То је корак у њеном уклапању у међународну поделу рада, јача конкуренција, настанак нових радних места, итд. Мање позитивне су друштвене дебате у Србији о доласку Икее.
Једни кажу да Икеа долази због профита, „израбљивачких послова“својствених либералном капитализму. Други, попут председника Србије Александра Вучића су егзалтирани, и наводе шта бисмо од Икеине пословне филозофије могли научити. Погледајмо те две реакције редом.
Узалуд је изгледа причати да либералног капитализма одавно нема, да га је заменио државни, што потврђују околности доласка Икее у Србију. Она долази после врло дугих преговора са државним врхом Србије. То не карактерише понашање компанија у либералном свету. Надаље, држава Србија иде тако далеко да измешта ауто-пут и наплатну рампу десетак километара од раније локације, како купци не би чекали на наплатној рампи и плаћали путарину.
Та „љубазност“српске стране морала је коштати пореске платише у Србији неколико милиона евра. О другим „љубазностима“, као и код Фијата, ПКЦ, не знамо ништа. Коначно, долазак Икее не славе домаће тржиште и удружење потрошача, што би било логично у либералном режиму, него председник државе. То нису детаљи либералне приче.
Иако је Икеа, уз Мајкрософт, вероватно једна од највећих светских компанија која је дошла у Србију, то не оправдава екстатичну посланицу председника Вучића тим поводом. Можете ли да замислите да премијер или председник Аустрије пише такав допис поводом доласка неке компаније у његову земљу. Наравно да не. Такве посланице пишу по земљама које спадају у забити.
У посланици, Икеа је представљена као едукативна, а не пословна фирма, препоручују се следећа начела: „фокус, скромност ... и тимски рад“. Где су те ствари код садашњег председника Србије? Фо- кус значи усредсређност на одређену ствар, а наш се председник, супротно томе, бави свим и свачим. Код председника нема скромности, пошто често говори о томе како се нешто позитивно „први пут“дешава у Србији за време његове власти, а то се по правилу испостави као нетачно. Хвалисање је неспојиво са скромношћу. Коначно, тимски рад, али где је тим, пошто видимо само акције председника? Суштина је овде да се он залаже за једно, а код куће у пракси ради сасвим друго. Та подвојеност карактерише читаву посланицу.
Има још тога што из председникове посланице заслужује пажњу. Рецимо, он каже да Икее нема тамо „где нема жеље да се размишља и ради на нов, другачији начин“. Да је гледала само то, Икеа тешко да би дошла у Србију. Сем малих промена Закона о раду и нешто бржег издавања дозвола при градњи, Србија није поправила ниједно важније пословно „правило игре“. Икеа је дошла, као и сваки инвеститор – да заради. Притом се није трудила чак ни куртоазно, да то завије у обланде које су драге многим овде, рецимо, да ће пласирати и значајан број домаћих артикала. Биће их само два – оклагија и даска за сецкање.
Долазак Икее у Србију јесте позитивна ствар, али фолклор који га прати то није. Јавност је отрована причом о експлоататорском либералном капитализму, а званичници настоје да искористе долазак за сопствени пи-ар. И ово друго би било схватљиво да у приступу има реализма и неких додирних тачака између пословне филозофије велике фирме и навика домаћих званичника. Али нема, па све личи на кићење туђим перјем које лоше стоји.
Нисмо се, дакле, прославили како смо схватили долазак Икее, али најважније је да је она ту и да њен пример следе неки други. Да би их било, мора да се уради домаћи задатак – бољи услови пословања. Не треба заборавити да је Икеа већ била овде, али да је отишла због национализма, који је још жив. Надајмо се да њој и другима овај пут нећемо дати такав или сличан повод за одлазак.
поремећен, јер се, сем оклагије и даске за сечење, осталих око 9.500 артикала увози.
Тако је Мирољуб Радовановић, власник фирме Јела из Јагодине Вучићу послао поруку да се радује доласку Икее, јер ће се тако и домаћи произвођачи натерати да буду конкурентнији, а на питање шта је његову фирму раније спречавало да буде боља и конкурентнија, НИН је добио следећи одговор: „Нажалост, генерални директор и власник компаније се тренутно налази на годишњем одмору и није у ситуацији да даје изјаве за медије“.
Са друге стане, Драгомир Лазовић, власник компаније Матис из Ивањице, фабрике која запошљава више од 1.000 људи, каже да Србија Икеиним доласком неће добити ништа. „Штавише, мислим да ће њеним доласком јако бити угрожена индустрија кућних потреба као и да ће се увећати спољнотрговински дефицит“.
Лазовић за НИН тврди да домаћи произвођачи „тешко могу постати добављачи Икее, јер су њихови захтеви за набавну цену производа јако ниски“. Са друге стране, каже он, „њихова политика је да робу коју продају преко трговинског центра у једној држави не купују од произвођача из исте државе. Истина је да ће долазак Икее погодити доста српских произвођача који су своју оријентацију усмерили само на производњу и пласман на домаће тржиште, јер ће се констелација продаје на тржишту изменити“.
Он сматра да је српска индустрија намештаја једна од ретких која је и након пропасти Југославије опстала и квалитетом и знањем, те би држава хитно морала да „се окрене домаћим произвођачима и уложи у њих како би се лакше изборили са иностраном конкуренцијом“. Додаје да домаћа индустрија намештаја, која иначе користи и више од 90 одсто домаће сировине у производњи, тренутно запошљава између 35.000 и 40.000 радника, али да је „највећи њен проблем квалитетан пласман у земље ЕУ, због привилеговања њихових националних компанија“. Лазовић истиче да ће домаћи произвођачи врло брзо држави упутити захтев да субвенционише технологију као и да изгради три до шест великих тржних центара у целој Србији и омогући произвођачима намештаја да ту купе продајне просторе. „То државу неће коштати ништа, а у таквим ланцима би била концентрисана комплетна домаћа индустрија намештаја и сви произвођачи би могли у једнаким условима да понуде робу на домаћем тржишту. На тај начин би повољно дошли до тржишта и не би се задуживали да уђемо у продајне центре. Имали бисмо и више кредитног простора за улагање у производњу. Уколико би се ово остварило, сигуран сам да ниједна европска и светска компанија не би могла да парира и угрози српски производ“, каже власник Матиса.
Произвођачи окупљени у ПКС раније су истицали да су њихови највећи проблеми што су шумарство и дрвна индустрија одвојени сектори у различитим министарствима, те што Влада не препознаје „значај дрвне индустрије за извоз Србије, па нема ни извозних субвенција за оне који своју робу пласирају у иностранство“.
Икеа, дакле, по свему судећи неће поспешити домаће произвођаче да раде више, као што ће тешко који од њих успети да се својим производима докопа рафова овог шведског гиганта, ма колико Драган Томић, некадашњи први човек Симпа, тако нешто тврдио у интервјуу Недељнику. Чак ни Томић не спори да ће највећу корист од Икее имати потрошачи, колико год и он, али и многи други, веровали да је повратак Икее сигнал да је Србија постала уређена и нормална држава.
Али, да ли би у једној таквој земљи долазак Икее био највећа медијска и политичка вест или пак само вестица на страници једног дневног листа, као што је уосталом и било пре две и по деценије када је први пут стигла у тадашњу Југославију?
У Икеи за НИН тврде да нису ни тражили ни добили било какву врсту државне помоћи, па ни субвенције за отварање нових радних места, те да је измештање наплатне рампе на ауто-путу ионако било планирано