ЗАБОРАВЉЕНА ЗИМА НЕЗАДОВОЉСТВА
ПОДСЕЋАЊЕ НА КРИЗУ КОЈА ЈЕ КРАЈЕМ СЕДАМДЕСЕТИХ ПОГОДИЛА ВЕЛИКУ БРИТАНИЈУ
Интелектуалци и либерали који се одушевљавају Корбином, како у Србији тако и другде у Европи, не би требало да романтизују социјализам и радују се непромишљености британских бирача
Специјално за НИН
Пре неки дан сам на телевизији видео младог човека како у Лондону носи транспарент на коме је великим словима исписано КАПИТАЛИЗАМ. Реч је била прецртана. Разумео сам да се тиме хтело рећи „доле с капитализмом“. Деловало ми је као да демонстрант има отприлике 25 година.
Претпоставимо на тренутак да је наш 25-годишњак овај слоган пронашао на фотографији свог оца као учесника демонстрација крајем седамдесетих година негде у Енглеској. Како узбудљиво. Како романтично. Отац се дигао на ноге да се заузме за потлачене и бори се против „елите“. „Ништа се није променило, хајде да поново кренемо у ту битку.“
Наравно, на уму ми је изборни фијаско који је у Великој Британији на музику Дејвида Камерона оркестрирала премијерка Тереза Меј, двоје вероватно најслабијих лидера који су се у последњих пола века нашли у Даунинг стриту. У јуну су одржани избори које уопште није било потребно заказивати, и који су замало изгубљени услед катастрофално лоше кампање
коју је водила претерано самоуверена и арогантна владајућа партија, уверена да је опозиција предвођена Џеремијем Корбином осуђена на неуспех и пре него што кампања почне.
У бескрајним анализама и ћеретањима која су уследила након што је Мејова понижена на изборима, једна ствар је постала јасна. Један од најважнијих фактора који су утицали да резултат гласања иде у прилог социјалиста били су бирачи млађи од 35 година: они који су Корбина и његову верзију социјализма из шездесетих година видели као позив на промену и супротстављање статусу кво. Оног Корбина који је заговарао поновну национализацију индустрије (потпуно игноришући катастрофалан ниво услуге, инвестиција и продуктивности у старим национализованим индустријама, попут Бритиш телекома, Бритиш рејла и Бритиш гаса) и „повратак радничке контроле над економијом“(како стоји у изборном манифесту лабуриста). Другим речима, глас за Корбина био је глас за нову социјалистичку Британију, с јаким синдикатима и враћањем моћи радницима. Хајде да све променимо, и у исто време пљунемо у лице онима за које верујемо да нас експлоатишу, изузев наравно „селебритија“који ће испунити странице магазина Хало и за које нам не смета да нас експлоатишу.
И ту долазимо до проблема. Нико у Британији ко има знатно мање од 60 година нема никаква сећања на такозвану Зиму незадовољства (1978-79, прим.), када је последњи пут социјализам корбиновског типа владао земљом. „Зима незадовољства“- Шекспирова фраза - био је израз који је премијер Џејмс Калаган сам употребио како би описао индустријски и социјални хаос који је захватио земљу.
Тај период је дуго остао у колективном памћењу, као мало који други догађај, али сада то више није случај. Затворене школе, блокиране луке, смеће које трули на улицама, мртви који леже несахрањени. Потези појединих синдикалних огранака били су безобзирни и бездушни. Левичарски на- стројене синдикалне вође и активисти подстицали су спорења зарад личних интереса.
Промене ће уследити, али је прво морало да се прође кроз долину суза. Синдикално организовани возачи цистерни захтевали су повећање плата од 40 одсто, а следили су их шпедитери, радници у Бритиш Лејланду, национализованој фабрици аутомобила, па радници водовода и канализације. Електричари запослени у Би-Би-Сију претили су да ће за Божић зацрнити екране. Штрајкачи су блокирали и затворили лучке докове.
Најгори удар влади су нанели синдикати запослених у јавном сектору, који су у спорадичне обуставе рада повели више од милион школских домара, кувара, помоћног медицинског особља, ђубретара. Једно су били штрајкови шофера, али ови протести су директно погађали читаво друштво, а најугроженији су били управо они најрањивији. Дечије болнице, старачки домови и школе запали су у проблеме и морали су да ангажују волонтере.
Појединачно најгори био је поступак гробара у Ливерпулу који су одбили да обављају сахране, остављајући преко 300 мртвих да несахрањени леже у хладњачи. Ливерпулско градско веће разматрало је ванредне планове да се неки од њих сахране у мору. На гробљима су погребна возила сачекивали штрајкачи и спречавали их да прођу.
У центру Лондона и другим великим градовима створиле су се огромне гомиле трулећег смећа, пуног пацова, стварајући ризик од избијања масовних епидемија. Унутар владиних служби редовно обављање посла је готово у потпуности прекинуто. Британске индустрије угља, челика, бродоградње и машина нашле су се на путу уништења.
„Они који не уче из историје осуђени су да је понављају“, рекао је Винстон Черчил. Зато нема изговора за оне који се још сећају Зиме незадовољства а поздравили би повратак непромишљеног и немарног социјализма криптомарксиста
Најгори је био поступак гробара у Ливерпулу који су одбили да обављају сахране, остављајући више од 300 мртвих да несахрањени леже у хладњачи
који су крајем седамдесетих Британију бацили на колена. Али трагедија се састоји у томе да они који се тог времена не сећају, и нису проучавали модерну историју - па самим тим ни учили из ње - замало нису кључно допринели да на власт дође администрација која би Британију поново бацила на колена.
„Пази шта ћеш пожелети“, имала је обичај да ми каже моја бака. Исто би могло да се поручи и оним интелектуалцима и либералима - у Србији и другде у Европи - који би требало да знају боље, а који настављају да романтизују социјализам и радују се непромишљености британских бирача.