УСПАВАНКА ЗА ПЕТРОВИЋ П.
Не пита се о Савамали док се разграничава са Косовом, декларише о опстанку нације, чекају руски мигови...
Када би, у нормалнијим околностима, двојица званичника после састанка изнели опречне ставове, као што су у суботу учинили Александар Вучић и Дејвид Мекалистер, па онда још и отказали заједничко путовање (у Гучу), неизбежан би био закључак о кризи у односима, праћен прогнозама шанси да се разлике превазиђу.
Ничег од тога није било након што је Вучић јавно оповргао тврдњу известиоца Европског парламента да брзина приступања Србије ЕУ зависи од напретка у отварању и затварању преговарачких поглавља, уз посебно истицање да „преостаје још доста посла, нарочито у погледу владавине права и борбе против корупције“.
„Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек извуку“, рекао је Вучић, па му ни то није било довољно демантовања сопственог госта и „пријатеља“, већ је своју дијагнозу стања у односима Србије и ЕУ поткрепио тврдњом да „нико не пита Србију ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“. Вучић је додао да га зато „глава највише боли због односа Београда и Приштине“и да „само Србија има поглавље 35, што значи да док нема напретка по том питању, нема ни напретка ка ЕУ“.
Наравно да се Мекалистер није наљутио: већ за две недеље планиран је његов нови долазак у Београд, а то значи још један наставак приче о „напредовању Србије“, редовне теме у наступима високих гостију са далеког Запада. Кратковидо гледано, све тече баш како би требало – јер, док се не заврши реновирање Уније, никакво проширење не би било могуће све и да је Србија спремна. А није. Зато је, из западне перспективе, најважније очувати регионалну стабилност, с нагласком на „нормализацији“односа Београда и Приштине, што је дисциплина у којој је кооперативни Вучић положио све досадашње испите. И зато га ваља чувати, и по потреби оснажити. Рецимо – ћутањем у ситуацијама кад осети потребу да појача „национални сентимент“и дубоко у други план потисне владавину права и друга незгодна питања – по опробаном рецепту „што ме питаш за трафику кад гори Хиландар?!“Јер, биће да су и Мекалистер и Вучић у праву – без „нормализације“односа са Приштином, нема уласка у ЕУ, поновљено је то милион пута. Јасно је и да је део приче о интеграцији и прихватање заједничке спољне политике, укључујући и осетљив однос према Русији.
Прикључења Унији, међутим, нема и не може бити све док Србија не испуни и услове који су важили за све досадашње кандидате, а међу њима је и владавина права. А то није само тема од виталног интереса за сваког грађанина Србије, коме је – и без показне вежбе у Савамали - јасно да у садашњим околностима не може рачунати ни на какву заштиту својих имовинских, радних или општих људских права. Владавина права је и кључни предуслов за најављивану „тржишну утакмицу“и долазак стварних, а не буџетским субвенцијама купљених инвеститора - без чега нема извлачења земље из понора сиромаштва.
Јесте да Брисел тражи и поздравља сваки милиметарски напредак у остварењу владавине права, али, ако тог напретка нема, то се неће обити о главу ни Мекалистеру ни потенцијалном низу његових наследника на дугом српском путовању у Европу, о Ангели Меркел и Јоханесу Хану да не говоримо. Није то проблем ни за Вучића –показало се већ да довољна већина грађана више верује званичној верзији него сопственом новчанику, а оправдано се сумња и да у условима слободе и благостања могу и очи да се отворе.
Због непостојања владавине права, свеприсутне корупције и килаве економије пати само онај пословични Петар Петровић, чија деца сањају о путу у срећније крајеве. А да мученом Петровићу не би пало на памет да се побуни и поремети рачуне онима који профитирају на његовом ћутању и његовој грбачи, корисно је махати му пред очима великим темама и проблемима. Оним, чије решавање, зна се, никако не зависи од нас, већ од сплета историјских и геополитичких околности које никад не раде у нашу корист. Јер - не пита се о Савамали док се разграничава са Косовом, декларише о опстанку, чекају руски мигови... Лаку вам ноћ, Петровић Петре...