Етика у канџама суровости

АУТИЗАМ У 21. ВЕКУ

Вест о аутистичном дечаку кога нису пустили у авион зато што је плакао не може, тачније не сме да застари. Да ли су правилници Ер Србије „старији“од Устава, који не дозвољава дискриминацију, одлучиће суд, али ћемо ми као народ остати сурови и примитивни ако се под хитно нешто не предузме. Детаљи случаја су познати: сина историчара Чедомира Антића узнемирила је врућина и гужва на београдском аеродрому, дечак се расплакао, што је узнемирило особље. Обавештени да болује од аутизма, „привели“су дете да га прегледа ваздухопловни лекар који му је „преписао“лекове за смирење. Не због његовог добра, будући да се за овим посеже у много драстичнијим ситуацијама него што је лет од 40 минута, већ због „добра“осталих путника који су се побунили.

Отац је обећао да ће се, због интереса све деце са аутизмом, судити до последњег динара са Ер Србијом, којем је за право дао и Директорат за цивилно ваздухопловство. Један од адута јесте што је дечак већ летео на дужим линијама, са другим компанијама. Нека од авио-предузећа имају посебне мере подршке особама са оваквим поремећајем.

Да ли ће уз Ер Србију стати они који су инсистирали да мали Вид не путује, и они што су му на друштвеним мрежама препоручили да „иде возом, где може да се уведе и коза која блеји“, зависи од тога да ли ће им то бити комфорно.

Нама остаје огромно непознавање болести и још веће етичко питање. Да ли смо подједнако осетљиви на све раширеније породично, вршњачко и сва друга насиља? Или нас се ништа не тиче док се не догоди у нашој авлији?

Како би деца (и одрасли) са аутизмом били видљивији, а муке њихових ближњих мање, потребно је спровести доследне кампање. Шта да се ради да ми постанемо емпатичнији? Можда је довољно да припрети „отац нације“, који се овом приликом није огласио.