Успутни расизам
ОТРОВНА РЕТОРИКА ТРАМПОВЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ
Кад је космополитизам употребио као погрдну реч, председников саветник вероватно није био свестан дуге историје злоупотребе тог термина. Али незнање може да буде опасно као и зла намера
Администрација председника Доналда Трампа објавила је намеру да легалну имиграцију у Сједињене Државе скреше за половину, дајући предност високообразованим имигрантима који добро говоре енглески. Када је извештач Си-Ен-Ена Џим Акоста, син кубанског имигранта, Трамповог вишег саветника Стивена Милера подсетио да су САД традиционално радо примале сиромашне мигранте, од којих већина енглески уопште није говорила, Милер је Акосту оптужио за „космополитску пристрасност“.
Акоста је поставио питање да ли нова политика значи да ће убудуће само држављанима Британије или Аустралије бити допуштено да се уселе у САД. Могуће је да је притом био помало провокативан. Али импликација Милеровог приговора била је
да је Акостина „пристрасност“израз својеврсног расизма. Како је та примедба стигла од једног представника администрације која макар повремено повлађује белим супрематистима, то је, најблаже речено, било крајње необично чути.
Питање је има ли Милер икакву представу о историји употребе термина „космополитски“као дисквалификације. Као потомак сиромашних Јевреја који су пре више од једног столећа побегли из Белорусије, требало би да је има.
„Космополите без корена“је била шифрована фраза коју је Јосиф Стаљин користио мислећи на Јевреје. У првим годинама након Другог светског рата, совјетски диктатор је покренуо кампању против јеврејских интелектуалаца, научника и писаца, који су
били оптужени за мањак лојалности према Совјетском Савезу и наклоњеност Западу. Будући да нису сматрани делом руске нације, подразумевало се да су Јевреји део некакве међународне клике, из чега је произлазило да им је инхерентно издајничко поступање.
Али није то Стаљин измислио. Тридесетих година 20. века фашисти и нацисти су Јевреје, заједно с марксистима и масонима, проглашавали „космополитама“и „интернационалистима“- људима упитне лојалности. То је терминологија која произлази из нативистичких покрета, непријатељски настројених према етничким или верским мањинама, или према финансијским и интелектуалним елитама које наводно кују заверу чији је циљ да се науди истинским синовима и кћерима нације.
Предратни фашисти су САД често сматрали симболом космополитске декаденције. Употреба термина „космополитизам“у негативном контексту, стога, има дубоко антиамеричку интонацију.
Једна од необичности везаних за Трампову администрацију јесте то што је неколико њених припадника оживело традиционалну антисемитску реторику иако су неки од њих, попут Милера, јеврејског порекла. Главни идеолог етничког национализма у Трамповој ери, Стив Бенон, реакционарни је католик. Он нагиње француским и италијанским фашистичким мислиоцима с почетка 20. века, попут Шарла Мораса, оснивача Француске акције, и Јулијуса Еволе, мрачњака која се дивио Хајнриху Химлеру и током Другог светског рата радио за немачку полицију.
Али посматрати антикосмополитизам као специфично католичку патологију било би погрешно. Прва употреба термина космополитизам у увредљивом контексту уследила је у време протестантске побуне против Католичке цркве. Протестантски бунтовници у време Реформације на Рим су гледали као на центар глобалне „космополитске“мреже која се опресивно односи према појединачним националним аспирацијама. Трагови те предрасуде данас се могу наћи код неких противника Европске уније, који на Брисел, у коме је седиште ЕУ, гледају као на нови Рим.
Није вероватно да је Милер, одрастао у либералној породици у Калифорнији, антисемита. Можда је изворно његово окретање десном екстремизму било неки облик побуне, мада побуне која ће га ускоро довести у друштво токсичних савезника. Као студент Дјук универзитета постао је пријатељ с Ричардом Спенсером, који ће касније постати промотер „мирољубивог етничког чишћења“како би се одбранила бела цивилизација, шта год то значило.
Једна ствар која уједињује многе од Трампових присталица - као и десничарске популисте у другим земљама, укључујући Израел - јесте омраза према муслиманима, те према либералним урбаним елитама, које оптужују да су према муслиманима исувише попустљиве. Када Милер говори о космополитској пристрасности, вероватно на то мисли.
Али неповерење у муслимане је само део приче. Они који теже моћи, али верују да људи који делују софистицираније на њих гледају с висине, друштвене елите, либералне интелектуалце и критички настројене новинаре виде као непријатеље. И то није увек питање друштвене класе којој се припада. Председник Џорџ В. Буш је, рецимо, презирао америчке репортере који су говорили француски.
Ни ово није нов феномен. Више класе у многим друштвима често воле да се дистанцирају од широких маса тиме што уче језике и усвајају манире странаца пристиглих из култура које сматрају супериорнијим у односу на своју. Европске аристократе 18. века говориле су француски. Модерни енглески национализам почео је као револт против оваквог понашања кроз креирање лика Џона Була (као симболичне персонификације Британије, пре свега Енглеске, прим.) и величање „Старе Енглеске“.
Нису све популистичке побуне неизбежно расистичке или фашистичке. И демократија је резултат отпора владавини аристократије. Али је тешко поверовати да су Трамп или његови идеолози попут Милера и Банона заинтересовани за проширење демократских права, чак и ако се претварају да говоре у име обичних, или - како они воле да кажу - „стварних“људи. Бенон је, рецимо, антилиберално настројен, и поноси се тиме. Својевремено је објављено да је себе описао као лењинисту чији је циљ уништење државе.
Али хајде да оставимо могућност да се Милеру омакло. Да, када је космополитизам употребио као клетву, није имао представу о томе у ком контексту је тај термин раније коришћен. Да не зна ништа о историји фашистичког, нацистичког и стаљинистичког антисемитизма. Да прошлост заправо не постоји. И да је у ствари реч о игноранту који критикује оно што он види као либерални естаблишмент. Али незнање може да буде опасно колико и зла намера, посебно кад има подршку велике силе.
Они који теже моћи, али верују да људи који делују софистицираније на њих гледају с висине, друштвене елите и либералне интелектуалце виде као непријатеље