Инверзија филма
ИЗЛОЖБА
Балкан проџектс је иницијатива глумице Марије Каран из Лос Анђелеса, чији је циљ да на светском продукционом, организационом, финансијском и уметничком нивоу представи савремену балканску уметничку сцену. Први корак у том правцу био је успостављање сарадње са Швајцарским институтом за савремену уметност из Њујорка на реализацији заједничког пројекта. Швајцарски институт, „мали драгуљ“Њујорка, како га назива Њујорк тајмс, јесте институција која представља иновативне пројекте, експерименталне приступе, нова читања и другачије контексте добро познатих радова визуелне уметности.
Прошле године је у овом њујоршком излагачком простору реализована изложба Fade in, чији је други део Fade in 2, захваљујући сарадњи са Балкан проџектсом и Музејем савремене уметности, реализован у Легату Чолаковић. Идејно, изложба је резултат сарадње Симона Кастетса, директора Швајцарског института из Њујорка и Жили Букобзе, кустоскиње из Париза, и истражује деликатан однос између две уметничке форме – визуелне уметности и филма.
Визуелна уметност је чест елемент који гради структуру филма на идејном или визуелном плану, било да је део аксесоара који сценографски уоквирују место филмске радње, реквизит у функцији одређивања карактера главних јунака, разлог наративног заплета или само најближи одбрамбени предмет. Као масовни медиј, филм има велики утицај на формирање и дефинисање ставова, а изложба Fade in 2 разматра питање да ли конструкције покретних слика имају више утицаја на дефинисање колективног разумевања слике од слике саме. Радови 21 уметника на изложби поигравају се са различитим статусима слике у филмовима и својеврсна су уметничка инверзија првобитних стања, јер представљају интерпретацију и редефинисање филмског у језик савремене визуелне уметничке форме. Захваљујући својој интересантној историји у којој је био дом представника модернистичке елите, какви су били дародавци Милица Зорић и Родољуб Чолаковић, легло организованог криминала и камерни излагачки простор помало ексклузивног карактера, Легат Чолаковић готово да има улогу позорнице на којој се одвија дијалог или борба две уметничке медијске форме.
Један од бисера ове изложбе свакако је рад Made To Be Destroyed, Кристијана Марклеја. Америчко-швајцарски уметник је добитник Златног лава на 55 Венецијанском бијеналу 2011. године за рад The Clock – двадесетчетворочасовни видео у којем разматра улогу које време, односно сам часовник као његов означитељ, има у филмској уметности. У раду представљеном у Београду користи сличан монтажни поступак, али пажњу сада фокусира на филмске кадрове у којима се уметност појављује као жртва или реквизит насиља.
У његовом динамичном и опчињавајућем видеу, који се гледа без даха као прави акциони филм, пратимо судбину уметничког дела у причи исконструисаној из делова остварења као што су Рат Роузових, Голи пиштољ, Бетмен, Крв песника, Еквилибриум. Стварањем стереотипних представа о уметности и уметницима баве се Кариса Родригез и Ејми Сигел цитирајући филмове Колекционарка Ерика Ромера и Девет и по недеља Адријана Лина. Сучељавањем митологије холивудских остварења са нашом драстичном стварношћу бави се рад Murder Раше Тодосијевића, док Синиша Илић изокреће улогу слике и филма полазећи од решења која је понудио Звонимир Берковић у филму Рондо.
Поставка разматра питање да ли конструкције покретних слика имају више утицаја на дефинисање колективног разумевања слике од самог дела