МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ ЈЕ НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, ПЕСНИК, АКАДЕМИК
Дебата о Косову је завршена пре него што је и почела. Уосталом, унутрашњи дијалог не постоји. Као ни спољашњи монолог. Ретки су примери да се највећи положај у држави користи да се изазивају на мегдан новинари, глумци, писци, музичари, да се види ко је јачи. Он са војском и полицијом или они без игде ичег и иког
Прошле недеље је отворио Рашке духовне свечаности и још једном су људи стајали у сали да би слушали његову реч. Говорио је своје поеме и песме, углавном нове, али и понеку стару које публика тако добро зна. Сви су се тискали да му приђу, да добију аутограм, да се сликају са њим. А он, добро расположен, у беспрекорном листер оделу, не посустаје. Кажемо му о чему бисмо да разговарамо, а он одмах саопштава: „Све су те теме одавно преглибане и обалављене. Тако да бих одговоре најрадије цртао. Цртеже би читаоци боље чули и лакше разумели. Карикатуром или било каквом жврљотином бисмо све рекли краће и јасније, не смарајући никога.“
Не упуштамо се у цртање већ питамо. Творац мисли да је Косово најскупља српска реч, на наше питање шта би рекао председнику Александру Вучићу када би га којим чудом позвао на унутрашњи дијалог о Косову, одговара: „Та дебата је завршена пре него што је и почела. Кад неко одлучује о праву на живот било ког детета - и пред милионима сведока му одузме хлеб - с њим се нема о чему разговарати. Ретки су примери да се највећи положај у држави користи за обрачун са једном женом. А још ређи да се изазивају на мегдан новинари, глумци, певачи, писци, музичари, да се види ко је јачи. Он са војском,тајном и јавном полицијом, или они без игде ичег и иког. Уосталом, унутрашњи дијалог не постоји. Као ни спољашњи монолог.“
Ако је по неким анкетама судбина Косова тек после 10. места прио- ритета грађана Србије, шта би сада могла да буде најскупља српска реч?
Ментално здравље.
Хоћемо ли се коначно одрећи мита о Косову? Јасно вам је шта свет тражи од Срба кад је о Косову реч?
Нема народа без митова. Они који се лако одричу туђих митова од нас траже да се одрекнемо својих не бисмо ли и у том погледу постали небивали случај на свету. С друге стране има истине и у ономе у шта нас уверавају сваког дана да нико од нас ништа и не тражи. Професионалци раде свој посао за велике паре. Дошли су да унапреде живот у некој рупи и сваки час завирују у приручник Окупација у сто лекција, штиклирају тачку по тачку проверавајући да ли су обавили све за шта су плаћени. Свеједно им је чије је Косово и уз добру и пријатну вечеру не би имали ништа против и да нам га дају. Макар усмено.
Осећате ли да је власт почела да жури са Косовом?
Не разумем откуд и чему журба. Бог није ништа није рекао о времену и никога условљавао роковима. Као да су сва друга питања решена па је и нама и свету једино преостало питање Косова. Ајде да за ову прилику, уз Косово, набројимо још седам сличних и то само на слово на слово К: Корзика, Каталонија, Кипар, Квебек, Крим, Курилска острва, Кореја…
Верујете да би се та журба могла зауставити?
Био би велики успех кад Србе не би третирали мимо света и тражили од њих оно што се не тражи ни од једног
другог народа. А то значи да Косово не буде ни изузетак ни уникум, ни преседан који се више неће примењивати ни на кога. Како признање Косова може бити услов за пријем Србије у ЕУ кад су у ЕУ неколике државе које га не признају. Хоће ли њих истерати из истог разлога због којег Србију неће да приме. Да Јевреји пре две хиљаде година нису рекли „догодине у Јерусалиму“не би Јерусалима видели ни после две хиљаде година. Или по оној народној – ко на гладну годину поједе оно што се не једе, јешће то и на ситу.
Говорили сте да је Србија у својој новијој историји имала премијера, а није имала председника државе. Данас је обрнуто?
То је већ тако дуго небитно да не мења ништа на ствари. Нека читаоци сами одаберу датум кад је то почело. Народ је поодавно слегнуо раменима. На делу је нови једнопартијски плурализам. Једна странка са што више имена. Временом, безмало сва та српска посткомунистичка демократска грађевина све више личи на свињац од тикава. Ротирају се док се сви нафатирају колико стигну за својих пет минута. Ко је следећи, нема везе с народом, а камоли са мојим животом. Ником озбиљном ту није место. Зато су се сви који су могли од тога одмакли колико су год могли.
Ако сваки народ има власт какву заслужује, важи ли то и за опозицију? Да ли смо заслужили овакву опозицију?
Не постоји ни власт ни опозиција која може стати на пут гигантској сили отуђења која је захватила целу планету. Сви јој дувамо под крила, дајемо свој допринос и радознало чекамо крај. Кад бисмо на неку ломачу наложили све телефоне, компјутере и остале реквизите из исте фамилије можда бисмо сазнали шта о нечему стварно мислимо. И после дужег времена дошли до себе. Није искључено да бисмо с врха те депоније видели где смо се обрели и кренули из почетка. А можда бисмо приметили и неког поред себе. Али самоћа уз интернет свима прија. И још увек се сви радије одлучују за фотеље, Инстаграм, Фејсбук или било шта друго, само да не будемо људи.
Као уверени монархиста и члан Крунског савета, годинама понављате да Србији и не треба председник већ краљ. Нисмо ли данас близу остварења ваше жеље?
Највећа мана нашем краљу је што је прави. Друга му и не треба. Да је лажни све би било бескрајно занимљивије, симпатичније и разумљивије. Али ако је краљ прави, све би морало бити право и свако на свом месту, а то је нереалан подухват. Ако лажном падне на памет да буде краљ, сви његови љути републиканци ће преко ноћи постати ватрени монархисти.
Пре више од годину дана сте казали да је Вучић бољи глумац него што сте претпостављали. Близу Оскара?
Шта ће му Оскар поред Стеријиног позорја.
Власт каже да у Србији не ради само онај ко то не жели. Да ли смо заиста колективно лењ народ?
Ко нас је учио да будемо вредни. Откад нас је Вођа и Учитељ оставио немамо снаге да живимо друкчије него онако како нас је он васпитао и одгајио. Чекамо да нам промене пелене, огорчени што тако дуго чекамо туђу руку да нас мије. Ко је жељан љубави нема мотива ни за какав рад.
Ко вас од политичара најмање нервира?
Један који је доведен с врха неке странке да цепа карте на улазу у базен. Пред њим је блистава каријера. Много ми је симпатичан, иако бих већ могао да будем љубоморан на све што га чека.
Још не знамо ништа о фантомима који су срушили објекте у Савамали. Верујете ли да су сви који инсистирају на одговору ко је наручио рушење, заправо плаћеници страних служби?
Савамала је симбол. Збирно име за сва она питања која не постављамо и све оне мракове са подугачког списка, о којима појма немамо. То је наша стравична подземна Савамала какве више нема нигде у Европи. А ова о којој је реч, све са својим фантомима је ситна ставка, а њени фантоми мала деца у односу на фантомчине које још увек не спомињемо. Тешимо се овом малом Савамалом којом прикривамо да немамо памети ни енергије да поставимо права питања а камоли да се како год знамо из крви, мрака и лажи коначно искобељамо.
Прошетате ли понекад поред Саве да видите како уместо страћара ниче Београд на води?
И кад шетам, више ме привлаче облаци. То ће вам потврдити џепароши на Дорћолу, који се мојим шетњама по облацима највише радују.
Велики део Србије је славио победу Трампа. Шта данас мислите о америчком председнику, о његовој намери да све проблеме решава силом. Шта кад наиђе на сличног себи, попут Ким Џонг Уна?
И Трамп је ситан песак у односу на оно што сви знамо да стоји изнад нас. Уместо да машу кутлачама Трампом се највише баве домаћице у кризи средњих година. Сви имају свога Трампа, своју Шарену лажу и своје Страшило. Али и у њиховој појави има нешто охрабрујуће. Наиме, да се даље нема куд и да се њиховој ери ближи крај. И да ћемо се, хтели не хтели, кад тад
Временом српска посткомунистичка демократска грађевина све више личи на свињац од тикава. Ником озбиљном ту није место. Зато су се сви који су могли од тога одмакли колико су год могли
вратити на место на којем смо с пута давно скренули.
У детињству смо чекали кад ће нешто пући и највише се радовали кад нешто пукне. Правили смо пуцаљке (жица, ексер с муницијом од глава шибице) и одмах пуцали. И Ким Џонг Ун чим направи пуцу трчи да пуца и шенлучи. Скупа са својим војсковођама пуцањем растерује страх, весели се и радује као дете. Ризикује и улаже све наде на карту атомске бомбе. С друге стране државе које имају А бомби као дрва, не могу да се начуде кад још неко хоће да им се придружи и домогне истог прибора за убијање. Највише воле да пребијају и сравњују са земљом голоруке и голотрбе. А чим нањуше да неко нешто петља око атома и има чиме да се брани – предлажу компромис и пријатељске разговоре.
Још нема обећаних мигова из Русије? Зашто, ако је Путинова љубав према нама искренија од наше према њему?
Довољан нам је онај миг од искона и пре Путина. Миг Пушкина, Достојевског, Лава Толстоја…
То није музика за западне уши?
После пропасти комунизма веровао сам да ће западни свет једва дочекати и највише се обрадовати слободној и демократској Русији. А сад се чини да више мрзе ослобођену Русију него што су мрзели совјетску сатрапију. Највећој држави на свету нуде да изабере шта више воли - да им буде роб или непријатељ. А о пријатељској сарадњи и равноправности не може бити говора. И чини се да сви Пушкини, Толстоји, Достојевски, Гогољи, Чехови, Љермонтови, Буњини и Тургењеви, Набокови и Пастернаци, Мајаковски и Јесењини, Ахматове и Цветајеве, Чајковски, Стравински и Станиславски, Рахмањинови и Мусоргски, Мендељејеви и Бродски, Солжењицини и Тарковски не би представљали ништа и не би их зауставили од нових похода на исток, да и Русија за зимницу није спремила дрвљанике тојага с атомским главама, које могу докучити сваку тачку на земљи.
Лидере опозиције данашња власт назива криминалцима, лупежима, плаћеницима па и убицама. Шта то говори о демократији у Србији?
Откад је бити криминалац, плаћеник и убица нешто негативно. Зар то није оно чему сви тежимо, макар то никад не признали. Како се у нашој средини друкчије може доћи до пара, славе и харизме.
Шта вам је најтеже да поверујете када читате новине, гледате телевизију, кад гледате око себе?
Да напоменем. Хтео бих да будем млад, висок и танак. И кад год то заборавим одговарајући на ваша питања, молим вас да ме опоменете. А сад да одговорим на оно што сте ме питали. Најтеже ми је да поверујем да још има некога ко прати новине и телевизију и верује да ће ту нешто наћи. И да нисам једини, већ да у исто време то чине и милиони других, паметнијих од мене. Мора да смо далеко догурали кад са свих екрана сваки дан можемо чути да је то што чујемо највећи успех у историји Србије.
Колико се данас осећате одговорним као члан САНУ да се изјасните поводом актуелних догађаја? Шта данас значи став САНУ о Косову, на пример?
Колега с којим пријатељујем рекао ми је да се осети академиком једино док отвара тешка улазна врата Академије. Академија је скуп појединаца који се не такмиче, а негујући међусобно поштовање понешто прећуте и задрже за себе. А што се тиче Косова и Академије, подсетићу на један пример из историје. Совјетске власти су за време рата затражиле од Руске цркве да уступи златне утвари за које ће власти купити оружје Црвеној армији. Црква је захтев одбила, а патријарх Тихон је ухапшен. На питање судије да ли то значи да црква нема поверења у совјетску власт, одговорио је: Значи! А на потпитање мисли ли да совјетске власти за црквене утвари не би ни купиле оружје, одговорио је: Мислим! И додао да Руска црква нема претпостављених и нико јој не може наређивати шта да чини. Ако нађе за сходно да своје реликвије уступи, она ће то сама одлучити и учинити, без туђих заповести.
Највећа мана нашем краљу је што је прави. Да је лажни све би било бескрајно занимљивије и симпатичније. А ако лажном падне на памет да буде краљ сви његови љути републиканци постаће монархисти
Председник Србије је непријатеље свог лика и дела нашао и у Културном дневнику. Да ли вас то подсећа на Брозов обрачун са Бранком Ћопићем? Каква је разлика између та два потеза двојице владара?
Културни дневник заиста штрчи међу Фармама и Паровима, као што је Ћопићева Јеретичка прича бола очи међу хоровима појаца услужних рима.
Брига неког за културу, а поготову за оне који би хтели да живе за културу и од културе. Култура је превише удаљена од свега чему тежимо. А тежимо да будемо Запад и чезнемо за културом. То двоје одавно не иду заједно. И кад овде не остане ништа од културе и стигнемо тамо где смо се упутили, каснићемо за светом који је то давно обавио и скинуо с дневног реда.
Како бисте данас описали страх интелектуалаца у односу на њихов страх у време Броза, Милошевића?
Није реч о страху колико о неспособности да се прилагоде различитим дијагнозама владара. Претпостављам да би многи искрено желели да угоде Господару, али не знају којим пером да га гладе, кад то не зна ни он сам.
Чега се, кога се ви данас бојите?
Било би логично да се све више бојим, али реагујем нелогично и све чешће ми се смешка брк. Оно између редова је увек реалније и трајније од свега што избија на површину.
Недавно сте ми казали да се озбиљно бојите за језик?
Претпостављам да Гутенберг и комп. није ни у сну снио да ће се оружја којим је наоружавао знање, памет и писменост – докопати незнање, глупост и неписменост. Проневерене су и слика и реч. И изневерена права значења. Не верујем да је неко пре нас изговорио божанствена пита, колосална сарма, невероватна мусака, бравурозна чорба, фантастичан качамак. Ето шта дочекаше најкрупније речи, на које гране спаде језик и разум. Као да више нема ни људи ни вредности којима су се ти атрибути надали, али има чорби и лепиња. Да не спомињемо веће апсурде. Више знамо о ђумбиру и краставцу него о Платону и Ајнштајну. Неколико генерација већ није чуло за Шекспира. Глупост игра важну улогу у повезивању људи. Што би људи мислили и лупали главу кад имају паметнијег посла. С друге стране, има наде да нас још једино поплава глупости може натерати да се вратимо себи.
Чему данас служи матерњи језик?
Људима је потребно да се отуђе и одморе од свог матерњег језика и своје очевине. Искрено речено, чему данас служи матерњи језик сем да те на њему неко раскомада. Дај који било и какав било, али други. Довољан је који било заједнички, општи и ничији. Да ти ниједна реч не додирне ни пигмент и не продре даље од површине. Све, само не матерњи. Само да ништа не причамо на матерњем језику где те у свакој речи чека постављена бусија, из које те неко може ранити или погодити право у срце из невидљиве пушке.
Недавно је објављено да ће Скупштина у Ужицу ускоро расправљати о предлогу да се Титов споменик врати на трг са којег је склоњен?
И то смо прозевали. Оксфордски лингвисти су после Трампа и брегзита изaбрали и прогласили реч постистина (posttruth) за реч године. И објавили да је ту кованицу још пре четврт века сковао и употребио Србин Стив Тешић. Умро је 1994, а највише се прочуо као добитник Оскара за сценарио. Реч је означила почетак ере којој је истина споредна, а чињенице небитне. Ако то не би било сувише прекомбиновано додао бих да можда није случајно што је ту реч смислио и први употребио Стив Тешић, који је из Титовог Ужица емигрирао у Америку, земљу снова и истине, а тамо се уверио да његову истину нико не зарезује, нити је од лажи разликује. Било како било Стив Тешић је, проглашавајући крај истине, био далековидији него Фукујама проглашавајући крај историје. И заслужио је да му, пре него Титу, у родном Ужицу подигну споменик. И на њему уклешу реч која је заувек ушла у Оксфордски речник, а он у историју. Кад би оно што ћу рећи разумели како желим, без задњих намера и скривених помисли, предложио бих да се Титов споменик из Ужица однесе и постави на Сувобору, где се он 1914. с пушком у руци јуначки борио и зарадио орден за храброст. То би било далекосежно, супериорно решење, а такав гест, паметно образложен, поздравио би читав свет и донео Србији најразличитија признања. И не би био први пут да се подиже споменик непријатељском војнику. Да не говорим какав би то био перформанс и колики тријумф постмодерне, концептуалне уметности.
Шта ће бити са нама сутра, прекосутра?
Не знамо шта је с нама било, ни пошто је било, камоли да смо знали шта ће бити. Велике пројекте препознајемо тек пошто су остварени. Рецимо, тек кад је ушла у НАТО сетили смо се да је НАТО Црну Гору и одвојио од Србије да би је припојио себи. Тако се Црногорцима коначно испунила жеља да и они некога бомбардују.
Од политичара ме најмање нервира један, доведен с врха неке странке да цепа карте на улазу у базен. Много ми је симпатичан иако бих већ могао да будем љубоморан на све што га чека