И свет сториборда је мушки
ДЕЈВИД РАСЕЛ, УМЕТНИК
Иако није прва, његова посета Београду минуле недеље изазвала је велику пажњу. По његовим радовима настали су неки од најпознатијих филмова 20. века, а он говори због чега више воли да ради са женама редитељима и какав је Холивуд заправо
Иако није прва, његова посета Београду минуле недеље изазвала је велику пажњу. По његовим радовима настали су неки од најпознатијих филмова 20. века, а он говори због чега више воли да ради са женама редитељима и какав је Холивуд заправо
УБеограду је недавно боравио Дејвид Расел, велика звезда сториборд уметности. Аутор илустрованих апстракта, сценарија многих филмских хитова, од Повратка Џедаја из прве трилогије Звезданих ратова Џорџа Лукаса, до Бетмена Тима Бартона, Терминатора 2 Џејмса Камерона, Ко је сместио Зеки Роџеру, Мулен ружа, Хроника Нарније, Пирата са Кариба... И, као права звезда, Расел се испоставио као врло скромна и пријатна особа, спремна да се са сваким нашали и поразговара.
Уколико су делови дијалога били једноставнији, могли би се одвијати на српском језику, матерњем Дејвидовој супрузи Маши Марјановић. Али, лично Расел, српски ипак далеко боље разуме него што се усуђује да га говори, освежавајући активно знање повременим посетама Србији. Ова је прилика доласка у нашу престоницу прва званична, пословна. На позив Културног центра Калеидоскоп (а уз помоћ Нордеуса), Дејвид је у КЦ Рекс одржао дводневни мастер-клас намењен илустраторима, редитељима, монтажерима, продуцентима, ауторима игрица, стрипова, видео-спотова.., као и студентима уметничких факултета.
Назив радионице Режија пре снимања објашњава саму суштину сториборд уметности. Кроз разговор са редитељем долази се до визуелних решења сцена, све са изгледом глумаца, типом костима и сценографије, „величине“кадра, угла камере... што скраћује и појефтињује претпродукцију. На хиљаде скицираних кадрова прати књигу снимања, као визуелни план филма, односно, подсетник редитељу на већ осмишљено решење. „Важније од техничке савршености јесте ипак да се цртежом пренесе емоција“, наглашава Расел.
Јер, баш та вештина била је пресудна да њега пре четири деценије ангажује Лукас, и потом многа друга велика имена Холивуда. Плус маштовитост, на којој све у филму и почива, и која је главна Раселова особина.
Дејвид је као мали желео да постане астроном. Отискивао се у непознате светове преко бајки, „романтичних књига“попут Три мускетара, СФ и Марвелових стрипова о суперхеројима, разних митологија... „Моји родитељи су се чудили – откуд црно дете усред Лос Анђелеса да се толико занима за скандинавске митове, тако далеко од америчке популарне културе“, смеје се. Међутим, њега је на
првом месту интересовала борба између добра и зла. И сопствена активна улога у тим биткама.
„Део сам бунтовне бејби-бум генерације“, објашњава. Али, док је већина његових истомишљеника из тих седамдесетих година прошлог века ушло у фирмирана одела, претворивши се у „јапије“, Расел је остао побуњеник. Није ухваћен у мрежу „америчког сна“, све са купохолијом као праимперативом, већ се на тим издигао. Налик јунацима са којима је од детињства друговао, победио је „силе зла“у виду погрешних идеологија. По том кључу је и доживљавао сагу о Скајвокеру, Јоди, Оби-Вану Кенобију, Дарту Вејдеру, ишчитавајући дубљи ниво – критику рата у Вијетнаму.
„Био сам један од Лукасових ватрених обожавалаца, чекао у редовима пред биоскопима где су се приказивали први Звездани ратови“, описује. Тад је нетом завршио престижни Арт центар колеџ за дизајн у Пасадени (Калифорнија), „занат“испекао у студију Филмејшн за дечје цртане филмове, и као сваки јуноша грабио за својом шансом. Без страха да има и велике аспирације као што је сарадња са Лукасом.
„На редитеље таквог ранга увек је огромна навала портфолија и велика конкуренција међу ауторима сториборда“, објашњава друго лице филмске „меке“, која сваком даје прилику ако је талентован и упоран. Срећа прати храбре, па је преко пријатеља заказао интервју са Лукасом. Овај се одушевио цртежима младог Дејвида који је тако добио ангажман. У холивудски свет шоу-бизниса ушао је на велика врата, нимало налик рајским.
Јер, осим привилегија, тај свет носи и одговорности према гледаоцу, што се понекад и заборавља, Расел додаје. Па се створи публика неспремна да перципира, рецимо, слојевите филмове Емира Кустурице.
Сада чувени сторибордиста, а по потреби цртач стрипова, илустратор књига и магазина, аутор мурала, сликар, учитељ, па чак и сценариста, чудна је мешавина непосредности и интегритета. Погледаће те у очи и без длаке на језику рећи шта воли, а шта му се не свиђа. И у томе је доследан, што је најочигледније на пољу политике.
Непоколебљивост у антиимперијалистичким ставовима усвојеним у младости, Расел и данас испољава, чим му се укаже прилика. Неће часити ни часа да нагласи да „милитантна политика САД доводи до ужасавајућих поступака, као што је бомбардовање Србије или Сирије“, док Холивуд, по њему, врши насиље над укусом глобалне публике. „Ако не схваташ како свет функционише, сигурно је да нећеш успети“, рецепт је који Расел преноси младима, нудећи им и тајне субверзије, као што је хумор.
Хумором се Расел служи и у обрачуну са „главним кривцима“моралног суноврата као што су Хилари Клинтон, Буш, Обама, Меркелова.., па им прилепљује какву шаљиву етикету, чисто да их се не уплашимо. Једног зове „манијаком“, другог „фашистом“, трећег „ни сам бог не може да дефинише“. Тиме истиче да је познавање геополитичких прилика битан адут сторибордисте. Као што му познавање психологије олакшава да се избори са разним сујетама, а све у циљу стварања што бољег филма.
Расел не околиша ни по питању описа конкретних редитеља. Од Хичкока на чијим се „грешкама“учио држећи га „женомрсцем“кад са толико гушта масакрира јунакиње, до Тарантина, кога се „треба клонити“. Стога као да мора да примети и да је Лукасово ремек–дело сасвим изгубило снагу у другој, „непотребној“трилогији. „Тешко да икоме може да промакне мањак романтичног ткива у та три потоња филма“, Расел ово приписује растанку Лукаса од супруге му Марше, креативног и емотивног мотора славног тандема. „Иако је сву славу добио он, а она остала малтене непозната“, коментар иде у правцу борбе за женска права, Раселу такође на списку задатака.
„И свет сториборда је мушки, као и сви остали“, Расела ово очигледно тишти. Стога и воли да ради са редитељ-
кама, слабије плаћеним, како наглашава, премда је сваки нови сценарио за њега изазов. Не само уметнички, него и психолошки: треба ући у главу редитељу и прозрети шта има на уму да уради са датом сценом. И ту може да „подвали“, да унесе мало више емоција него што се од њега тражи. Или да, заобилазећи процедуру, поразговара са аутором књиге по којој се снима филм.
Тад у цртеж може да унесе и део атмосфере из душе самог творца приче. Али, да се чува да чињеница да је „прескочио“редитеља не дође до његових ушију. Да не крене по сујети. „Са сценаристима, срећом, немам посла, ја сам каснија карика у производњи филма“, каже. Задовољан што процедурално мимоилази прву, па тиме и „најважнију“карику, али се одмах затим укључује у продукциони ланац.
Сценарио је, дакле, закон, али га редитељ тумачи. Реч редитеља је алфа и омега за сторибордисту коме ипак остаје простор за маневар у оквиру цртежа. Некад се Расел избори за неку своју сугестију, али некад мора и да се повуче. „Када смо радили на Зеки Роџеру, које год бих решење слао Роберту Земекису као визуелни идентитет Зечице, он би одговарао – добро је, али фали мало више женских атрибута“, препричава. Тако је од обличја са природним облинама, Зечица постала секс-бомба.
Неком напросто не можеш да се одупреш, а то је у једном случају био Ватикан. Радећи по књизи Изгубљени рај Џона Милтона, креирао је ко зна колико приказа ђавола, толико моћних да се врх Римокатоличке цркве побунио. Небеске силе добра биле су смешне спрам имиџа Луцифера, што је угрожавало хришћанску доктрину и пожељну слику у јавности. Пројекат је стопиран, а тиме пропало 60 милиона долара, и пуна година Раселовог рада. „Али, то није ништа за Холивуд“, Расел мангупским смешком открива да му је негде и мило што је ударио клип под точкове систему, макар преко сопствене грбаче (а како би другачије?).
Као противтежа бунтовном, или с њим уско скопчаном, у Дејвиду тиња идеализам. Оличен у нескривеном дивљењу Џеку Кирбију (Марвеловом илустратору), Тиму Бартону, Кустурици, Спилбергу и другима који су га надахнули. Лице му поприма нежнији израз кад их помене, премда код таквих највише цени „самодисциплину, и рационалан, иако генијалан таленат“.
Посебна инспирација овом, заправо, вечитом дечаку, иако је зашао у седму деценију, јесте његова супруга Маша. Њено се име никада неће појавити на одјавној шпици филма, чак ни у последњим секундама, резервисаним за сториборд уметнике. Публика ће отићи да промисли виђено, или да га што брже заборави, без свести о постојању комплексних светова где живе илустратори кадрова. И где су они астрономи, са оловком (пером, маркером, „мишем“), уместо телескопом.