Тактика пужа хиперактивне власти
САВАМАЛА, 17 МЕСЕЦИ КАСНИЈЕ
Надлежним органима је драже да процесуирају оне који се распитују о случају Савамале, уместо оне који су је рушили
Собзиром на то да медији који подсећају на случај Савамале немају ријалитије, па тако ни госте из врха српске власти, нема начина да им се лично постави питање: зар 17 месеци није било довољно да се бар из предистражног поступка пређе у истражни. Тачно 15 месеци било је потребно Вишем јавном тужилаштву да утврди да у ствари и није надлежно, а МУПовом сектору унутрашње контроле ни протеклих 17 није било довољно да направи извештај о пропустима у раду и како је служба заштитника грађана тај документ израдила за 24 часа. Уз то је надлежни министар Небојша Стефановић, „гостујући“пре 10 дана на седници Одбора за одбрану и унутрашње
послове, без пардона, изјавио да је „Сектор унутрашње контроле МУП већ првог јутра по том догађају започео прикупљање одређених информација“. Али никако да их „скупи“јер је још 10. августа Прво основно јавно тужилаштво, на које је пребачен поступак, затражило допуну тог извештаја и још га чека.
И чекаће, имајући у виду да је недавно са места в. д. начелника Унутрашње контроле уклоњен Милош Опаница (можда је истрошио све аргументе за опструкцију случаја) и на његово место доведен Драган Кујунџић. Притом је Кујунџић не само у позицији да случај пропуста у случају Савамала „отпочне из почетка“па омогући још 17 месеци празног хода, већ и да донесе подобну политичку одлуку, онда када власти одговара, имајући у виду да је још увек активни помоћник министра МУП-а.
На питање да ли се свесно иде на застаревање, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић каже: „Сасвим је логично да вишемесечно поступање, тачније непоступање Вишег јавног тужилаштва, а потом пребацивање ’врућег кромпира’ у руке Основном јавном тужилаштву, неминовно асоцира на даље `гурање под тепих`, чији крајњи исход би требало да буде застарелост. То пребацивање поступка у најниже тужилаштво, свакако је вишеструко контроверзно. Наиме, имајући у виду неке неспорне околности, као што је чињеница да је реч о извршењу више кривичних дела од стране бројне, организоване скупине, са заједничким циљем, на дрзак
начин, уз употребу силе, још у форми организоване логистичке операције, која је подразумевала и употребу тешке грађевинске механизације, чини се да је неупоредиво логичнија надлежност Тужилаштва за организовани криминал. Међутим, неко ко евентуално има идеју да ствар одгура у застарелост морао би да рачуна с тим да реализација те идеје није баш једноставна. Просто, застарелост кривичног гоњења у директној је корелацији са тежином кривичног дела због кога се поступак води, односно са казном која је за то дело запрећена“.
Наш саговорник упозорава и на чињеницу да уз све те силне „тајне“, тужилаштва одбијају и да нам саопште за које кривично дело су „водила“, односно воде поступак и да пребацивање на нижу инстанцу сугерише да су се определили за нека од лакших дела. Али, у једном тренутку свакако ће се морати отворено разговарати о чему се заправо ради, а неспорно је да су се у ноћи 24. на 25. април догодиле ствари које представљају основе сумње за извршење не једног, него више кривичних дела, од којих су нека и веома тешка. Толико да је за нека од њих запрећена казна од 10 или више година.
Наравно, тако нешто овог тренутка не пролази ни близу свести главних актера те афере, јер очигледно и не помишљају да би се могло догодити да једном не буду на власти или да правосуђе и полиција не буду под њиховом контролом. Иако нам у правилним размацима излазе са саопштењем да смо „демократска земља и да су институције те које воде поступак“, стиче се утисак да је Савамала једина којој су доделили ту „правну и демократску“улогу. Рецимо, у тренутку док су и министар Небојша Стефановић и заштитник грађана Зоран Пашалић тврдили да је „на надлежнима да одраде свој посао“и да ово није време да се они умешају, председник који се чак четири пута руковао са Трампом, без икакве је свести о постојању „надлежних органа“, „тајних података из истраге“или „забрани прејудицирања кривице“, демонстрирао ништавност свих тих категорија. За тек ухапшеног Зорана Марјановића, осумњиченог за убиство супруге, рекао је: „Да сте видели само слике главе те несрећне жене... Лобања јој је била пробијена неколико пута. Такви монструми заслужују најстрашнију казну.“
Али, ако занемаримо претерано причљивог Вучића, па и новоизабраног заштитника грађана, бар до оног тренутка када не испуни молбу Гордане Чомић и прочита Закон о заштитнику грађана и утврди које су му ингеренције, и посветимо се актерима из МУП-а, видећемо сву силину правне државе на делу. Не само да Стефановић води и водиће ресор без чије сарадње би било немогуће сравнити Херцеговачку, већ га води уз подршку људи који немају елементарни однос према професионализму. Ни он ни његови сарадници „не смеју да прејудицирају истину о Савамали”, али и те како смеју сваку другу, посебно ону коју користе у дневнополитичке сврхе. И то до те мере да је државна секретарка МУП-а Биљана Поповић Ивковић, само неколико сати након информације са друштвених мрежа о томе да је пуцано у Сашу Јанковића, изјавила за Студио Б да се ради о вести коју је сам пласирао и о његовој „манипулацији“, „иживљавању над грађанима и изазивању нетрпељивости“. Уз то нас није обавестила која служба МУП-а је тако брзо установила са чијег налога је кренула информација, до којих су све оперативних података у вези са том „манипулацијом“стигли и којем тужилаштву је прослеђено да испита „изазивање напетости“и ширење панике да „живимо у небезбедној држави“. А понајмање, како је полиција тако хитро реаговала у тако компликованој ствари, а 17 месеци не може да установи ко је рушио центар престонице уз помоћ тешке механизације и под окриљем камера.
Или се то можда већ зна, само спада у тајну јер је то једини злочин почињен у време власти СНС-а за који још увек нису смислили модус како да га припишу опозицији? Због тога и толика тајновитост, али и забрана одавања било каквих података, па чак и оних на које јавност има законско право, јер по броју захтева у којима су се новинари или грађани обраћали поверенику случај Савамала свакако спада у сам врх. Поднето је 18 жалби против Вишег и Основног јавног тужилаштва у Београду, МУП-а, Републичког геодетског завода и града Београда, половина поступака је окончана, а друга половина је још у току. У два случаја су изречене казне у укупном износу од по 200.000 динара, а након тога је повереник у складу са законом затражио од Владе да она, применом принуде обезбеди извршење решења, али Влада то није урадила.
„Изузетна `тајновитост` у поступању тужилаштава попримала је, чак и за наше прилике, бизарне форме. Свој допринос томе дало је и Републичко јавно тужилаштво. Како друкчије, него као бизарно, окарактерисати то да је Републичко тужилаштво на предлог Вишег поднело Управном суду тужбу ради поништаја поверениковог решења којим је наложено да се учини јавном професионална биографија поступајућег заменика тужиоца, с тезом да је таквим решењем повереник повредио закон и угрозио јавни интерес“, каже Шабић.
Више него бизарно, имајући у виду да је тражена биографија, о чему је НИН већ писао, била јавно изложена на сајту Државног већа тужилаца. Али „надлежним органима“је и тада, баш као и сада, било драже да тужакају оне који се распитују о случају Савамала, уместо оне који су је рушили.
Фантомско рушење у Савамали је једини злочин почињен у време власти СНС-а за који још нису смислили модус како да га припишу опозицији