ПАЉБА ПО КИМОВОЈ МЕРИ
Судбина нуклеарног споразума с Ираном
Најаве да би Вашингтон могао да напусти тешко постигнути договор са Техераном, код осталих потписника документа изазива бојазан да би такав корак био додатно охрабрење за Северну Кореју
Иран је минулог викенда приредио мало изненађење, један сигнал који је многе узнемирио и то не без разлога. Опет, према наводима Фокс њуза, тестирање ракете средњег домета није се ни десило. Шта год била истина, амерички председник Трамп у сваком случају је осудио овај потез, а овакав сценарио могао би бити почетак пропасти споразума који је некако ипак успео да се склопи пре две године.
Али то је било тада, сада је, по већ устаљеном обичају, Доналд Трамп обзнанио да договор који је претходна администрација донела није добар. Овога пута то је споразум са Ираном. Да га треба мењати чуло се приликом првог наступа америчког председника за говорницом УН. Иран је дакле
„отпадничка држава“и „корумпирана диктатура“, која подстиче насиље. Трамп се изненада сетио и да је то земља која подржава Башара ал Асада у Сирији, подстиче рат у Јемену, изазива хаос, подрива мир и дестабилизује Блиски исток.
Дојучерашњи амерички успех на спољном плану, којим се администрација Барака Обаме толико поносила, сада је лош посао или како је то срочио садашњи амерички председник „једна од најгорих трансакција за САД у које је икада ушла“. „Искрено, нуклеарни споразум са Ираном је срамотан за САД. Верујете ми. Време је да нам се цео свет придружи у тражењу од иранске владе да оконча своје тежње ка убијању и уништењу“, рекао је Трамп.
Споразум са Техераном је потписан јула 2015, када су га, после дугогодишњих преговора, коначно прихватили САД, Русија, Кина, Немачка, Француска и Велика Британија. Договорено је да се смањи програм обогаћивања уранијума и да се дозволи приступ међународној контроли која би надгледала спровођење договореног. Истовремено, било би омогућено коришћење нуклеарне енергије у цивилне сврхе, али уз ограничења која би спречила евентуални развој нуклеарног оружја.
Заузврат, међународне санкције су полако почеле да се укидају, тако су иранске власти добиле и приступ новцу (сто милијарди долара) који је био замрзнут, очекивало се скидање ембарга на извоз нафте, а пре свега очекивало се да то буде први корак на путу до стабилизације односа у региону.
„У игри је много више. Ова одлука може да отвори ново поглавље у међународним односима и покаже да уз помоћ дипломатије и сарадње могу да се превазиђу напетости“, рекла је тада Федерика Могерини, висока представница ЕУ за спољну политику. Много је нада полагано у тај споразум, па и да би можда могао да помогне у борби против Исламске државе, тада на врхунцу моћи. Иако уз ограде и опрез, стизале су похвале и очекивало се олакшање.
Али не баш свуда. Израел га је дочекао са негодовањем и у страху. Из Тел Авива је стигло упозорење да је направљена „историјска грешка“, премијер Бењамин Нетанијаху изјавио је тада и да је овим потезом „угрожен сам опстанак Израела“.
Јер за Израел сви непријатељи, од Хамаса и Хезболаха до Сирије, биће претња све док имају савезника у Ирану, најјачем израелском непријатељу. Омогућити таквом Техерану олакшице и приступ међународној сцени значи јачање тих снага и прилично неизвесну будућност за израелске позиције.
Нетанијаху се сада састао са Трампом, подржао његове идеје о прекиду споразума и поновио оно што говори већ дуго - да је иранска претња много већа и опаснија него што је свет види.
Својевремено је, још у време администрације Џорџа Буша, покушао да то објасни овако: „Ово је 1938, а Иран је Немачка“. Од тада се није много променило у ставовима, али је било промена у Белој кући.
Трамп те аргументе очигледно далеко боље разуме. Није искључено ни да затражи од Конгреса да преиспита наводе да се Иран не придржава договора и тако споразум стави ван снаге.
Али изгледа да то неће бити баш једноставно. Рекс Тилерсон, амерички државни секретар, уз сву добру вољу да нађе пропусте који би то омогућили на крају је ипак морао да изјави да је Иран „технички усаглашен“, што би се у неким другим околностима дало схватити као да испуњава договорене услове, али не и у овим. Замерку споразуму Тилерсон је нашао у томе што има ограничен рок трајања, рокови су договорени завршно са 2030. годином.
До тада је ипак могуће много тога урадити, према споразуму Иран би требало да затвори многе центрифуге, два реактора пребаци за употребу само у мирнодопске сврхе, преда 97 одсто свог фисионог материјала, смањи програм обогаћивања уранијума и све што би показало да нема намеру да прави атомску бомбу. Истина, после десет година Ирану се дозвољава да повећа број оперативних центрифуга, после 15 и залихе обогаћеног уранијума, али то је оно што је могло да се договори. Како је то дефинисала немачка канцеларка Ангела Меркел - боље је имати такав споразум него никакав. Берлин остаје при ставу других потписника да је у интересу свих да се оно што је постигнуто не угрожава и да се споразум не поништава. Страхује се и да би поништавање било охрабрујуће и за Северну Кореју.
Нови ветар из Вашингтона није остао без иранског одговора. Како је Вашингтон почео да мења курс, тако је и Техеран узвратио - одмах је повећан буџет за одбрану и испаљена ракета и, наравно, Хасан Рохани, ирански председник, поручио је да и Иран може да раскине споразум, и да је сасвим спреман на то. И не треба сумњати у ту спремност.
Од Доналда Трампа се засада чуло да је „донео одлуку“, како је рекао, али она још није саопштена. Оно што је до сада рекао радовало је само Тел Авив, одатле је стигао и једини аплауз приликом говора у УН којим је отворио тему споразума и најавио да га треба преиспитати. Осим Вашингтона, други потписници нису расположени за нове тензије и то усред претњи које стижу из Северне Кореје.
Како је изјавила Федерика Могерини: „Већ имамо једну потенцијалну кризу. Дефинитивно нам није потребна друга“. Свакако није потребна, али је на помолу.
Иран би требало да затвори многе центрифуге, преда 97 одсто свог фисионог материјала, смањи програм обогаћивања уранијума како би показао да нема намеру да прави атомску бомбу