ДОДИКОВ АМЕРИЧКИ САН
Да ли је на помолу нови политички заокрет председника РС
Први човек Републике Српске је, према сазнањима НИН-а, овог лета упутио чак три писма Трамповој администрацији, у којима нуди сарадњу како би му биле укинуте санкције
Врло драматични догађаји последњих дана на политичкој сцени Републике Српске личе на класичну предизборну кампању. Редовни избори су, међутим, тек за годину па се сад овде буквално сви питају откуд таква драматургија кад јој време није. Наоко, окидач за најновија збивања био је јавни захтев председника РС Милорада Додика да главни државни ревизор „поднесе оставку или ће бити смењен“јер је тврдио да је буџетски дефицит многоструко већи него што то Влада признаје. Додик је успео, ревизор је за мање од 24 сата поднео оставку, а онда је владајућа коалиција спречила да извештај ревизора дође на дневни ред републичког парламента, мада је раније то било предвиђено. Опозиција је из протеста блокирала скупштинску говорницу, владајућа већина се преселила у споредну салу, опозиционим посланицима је изречена мера удаљавања са седнице, а полиција у огромном броју и са оружјем и бојевом муницијом, тврди опозиција, обезбедила је да се та мера и спроведе.
Мучне сцене у директном телевизијском преносу распалиле су страсти, оживеле старе и донеле нове поделе. А онда је човек од Додиковог посебног поверења, министар унутрашњих послова Драган Лукач, изашао у јавност и покушао да објасни шта је демократија, како треба да ради законодавна власт, димензионирао шта је патриотизам а шта издаја... И баш му није стајало, личило је на озбиљну претњу и расрдило је многе, поготово ратне команданте, борце, инвалиде протеклог рата који су у политичким опцијама за које Лукач
каже да су на путу „издаје Републике Српске и српских интереса“.
Чини се да ту нема ништа оригинално, јер одувек су власти, најчешће кад им понестане аргумената, острашћену јавност волеле забављати причама о „патриотима и издајницима“, страним центрима моћи, намерама појединих амбасада и сличним причама. Дабоме, тако се овде, „забринути“аналитичари и они који воле да их тако зову убише причајући такве приче и просто се утркују ко ће бити маштовитији. У Републици Српској то, међутим, није баш као другде, јер већина оних који су на политичкој сцени, у свим политичким опцијама, има озбиљне ратне биографије и због тога и посебну сензибилност на та и таква етикетирања.
Различите политичке концепције и личне омразе, које постају редовно стање ствари у јавном животу РС, као да делимично прекривају и сакривају осетан политички заокрет који је започела централна политичка фигура свих овдашњих збивања, Милорад Додик. У само неколико дана он је јавно одустао од два референдума, баш као што је то од њега тражио главни амерички политички специјалац за Балкан Брајан Хојт Ји. Референдуми су у протеклих десетак година били Додикова главна политичка карта и увек су некако били важни уочи којекаквих избора. Када је својевремено обзнањивао одлуке о њима чинио је то са осетном дозом тријумфализма и сваки па и најдобронамернији савет да обезбеди, рецимо, што кредибилну међународну подршку, одбијао је и обично прилично грубо објашњавао да су таква питања или издаја или елементарно непознавање озбиљне политике. Тако и данас, када одустаје од тих референдума, опет нико ништа не зна или не разуме... Али то је изгледа реторика само за унутрашњу употребу, за шармирање домаће јавности, за етикетирање политичких противника, јер према НИН-овим сазнањима он иза сцене покушава да се умили онима које је протеклих година уочи сваких избора највише нападао, Вашингтону пре свега. О томе ће бити још речи - пре тога о Додиковим референдумима.
Референдум о осамостаљењу Републике Српске никад није био тема ни парламента ни било којег другог органа РС, већ само на неким скуповима Додиковог СНСД-а, али у јавности се то представљало другачије, некако у стилу „само што није“. Никад за такав
У само неколико дана Додик је одустао од два референдума, баш као што је то од њега тражио главни амерички специјалац за Балкан Хојт Ји
потез није стигла ни јавна подршка из било којег важног центра у свету. Како је одлука донесена на партијском скупу, тако је на том истом скупу и повучена.
Референдум о Суду и Тужилаштву БиХ, међутим, био је пре коју годину у Народној скупштини Републике Српске и изгласан је тесном већином, јер опозиција није веровала да су, како су рекли, Додикове намере озбиљне. Видели су у том науму више мотив да се спрече најављене истраге о разним корупционашким аферама него стварну намеру да се врате „отете надлежности“, поготово што су за оснивање тих правосудних институција у Парламенту БиХ гласали Додикови посланици а не они из садашње опозиције. Годинама та одлука о референдуму није објављивана у Службеном гласнику и Додик је тиме претио, али кад је одлука „по сили закона“недавно морала бити објављена, он је брже-боље рекао да ће бити ново заседање парламента Републике Српске и то ће бити повучено. Баш како је тражио Хојт Ји. И за најнепристрасније, то је прилична бламажа, баш потцењивање највишег законодавног тела. И још, олако је потрошена прича о референдуму као највишем облику демократије. Али, изгледа да је то све цена политичког заокрета који Додик прави.
Према врло кредибилним НИНовим изворима Додик је овог лета упутио чак три писма Трамповој администрацији у којима нуди сарадњу како би му се скинуле санкције Америке, након којих му је политички маневарски простор ево већ годину дана знатно сужен – ретко где путује, ретко му ко долази – нека врста полуизолације и њега, али и Републике Српске. Озбиљнији познаваоци овдашњих прилика верују да „ту нечег има“јер убрзано одустаје од референдума, не пропушта готово ниједну прилику да лепо прича о новој америчкој администрацији, Једино још има озбиљне сукобе са америчком амбасадорком у БиХ, Морин Кормак. Покушава да делује као човек који зна неке важне ствари, па све чешће говори „она није тумач америчке спољне политике, она ускоро иде“и слично. Да ли је то само један типичан провинцијални поглед на функционисање светске политике или му такве речи димензионирају лобисти из Вашингтона, а лобисте тамо има.
И док Додик покушава поново да постане „свежи дашак ветра са Балкана“, како га је својевремено видела Медлин Олбрајт, или нешто слично томе, на унутрашњем плану у Републици Српској треба очекивати прилично драматичне догађаје. Два љуто завађена политичка блока, засад, не показују намеру да се приближе у било чему. Опозиција је започела серију скупова од места до места, које је назвала „скупштине народа“и на којима објашњава да се у РС гради „култ личности једног човека“, да је демографски, економски суноврат огроман, да цветају криминал и корупција... Власт припрема одговор о „инструисаној групи“издајника, македонском сценарију, светским центрима моћи и слично.
До избора је пуна година, ко ће се и хоће ли се ико од њих уморити или ће министар полиције или неко сличан, као недавно, покушати да објасни што је демократија, ко и како треба да функционише. Овде су, чини се, сви расплети могући. Уколико Додик заиста прави нови и суштински заокрет покушаће то, верује се, прикрити нешто тврђим приступом унутрашњим стварима, јер кога је још брига за демократију на унутрашњем плану ако постане кооперативан са иностраним центрима моћи које је, колико јуче, нападао на опште одушевљење свог бирачког тела.