ПРВА КРУНА ЦАРСТВА
Осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног
Угодини смо 1196, 25. март. У прозрачно јутро, обући ће велики жупан Стефан Немања свечано рухо, и опасати жупански мач, и ставити на груди свети, животворећи крст, који му је толико пута у животу био спас и пружао охрабрење. Ставиће на главу венац којим га давно венча епископ. Затим ће узети владарско копље, симбол власти рашких владара и
кренути са пратњом ка цркви Светих апостола да би сео на престо великих жупана. По последњи пут.
На заравни испред епископске цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу (данас Цркве Св. Петра код Новог Пазара) окупио се сабор све српске земље. Како каже летописац, Немања сабра „све власти царства свога, велможе велике и мале, десетнике и педесетнике
и сатнике и тисућнике”. Ту су и црквене старешине и црнорисци. Високи, седи старац Немања, иако погурен, још увек за главу виши и за раме шири од своје пратње, посматра окупљене велможе и прибира у сећању све своје саборе, све своје битке, сва своја освајања која су га учинила „самодршцем“, а Рашку државу независном. Сећа се битке у којој је поразио брата
Тихомира; сећа се борби са царем Византије; сећа се крсташа и похода по византијској земљи... Пребира Немања у сећању имена освојених земаља, али зна да је „све људско, што после смрти не остаје, само сујета... јер кад смрт дође, све ово ће уништити...”
Већ у осмој деценији живота, Стефан Немања се већ дуже спремао да се повуче са престола и да оде у манастир, како га је у својим писмима из Свете горе на то непрестано наговарао син Сава.
„И одмах дозва својега сина Стефана... Овога узевши, отац самодржац, са свеосвећеним Калиником, епископом и са свима благороднима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и самодршца све српске земље...
И док је трајао велики пир и велико весеље, изнесени су сјајни дарови... Све су наслађивали, веселили и гостили”.
Након предаје великожупанског копља, од Немање ће постати монах Симеон. Остао је неко време у своме манастиру Студеници, а затим је на позив сина Саве, „месеца октобра, осми дан“6706. године од стварања света по византијском календару (тј. 1197) године отишао у Свету гору, да се више жив не врати у Србију.
Стефан и Јевдокија
Наследник Немањин, његов син Стефан (који је, као и отац му, такође носио народно име Немања) био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу, притом окретан дипломата и обазрив војсковођа, један од најдаровитијих људи међу свим владарима из куће Немањића. Теодосије Хиландарац о њему написа да је у свему благопохваљен, у војништву вешт и храброшћу славан... Правдом и истином светло украшен, љубављу према ништима богољубац изврстан, а беше и Светог писма... учен тумач. Стефан је био и један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку. Написао је профињеним стилом житије свог оца Симеона - дело богате емотивности, образовања и промишљености.
Стефан је рођен око 1165. године, а умро 1227. године, као монах Симон. Остао нам је само један његов портрет урађен за време док је био жив – из припрате манастира Милешева – око 1223. године. Портрет показује лепог човека од око шездесет година, светле пути и светлосмеђе, скоро риђе косе и браде. Првовенчани је приказан са посебним владарским знацима. Одевен је у далматику и плашт прикопчан на рамену. На глави носи ниску круну која обликом подсећа на прстенасти венац од злата. Поред портрета је титула „краљ и севастократор“.
Није потпуно јасно зашто је Немања изабрао баш средњега сина за наследника. Неки сматрају да је то због веће способности Стефанове, или због тога што је био ожењен кћерком византијског цара Алексија III, принцезом Јевдокијом, или можда што је рођен онда кад је Немања већ постао владар Србије.
Прве године Стефанове владавине, нису, међутим биле лаке, ни на државном, нити на породичном плану. Посебно је морао да води рачуна о положају и понашању свога старијег брата Вукана, који је владао у Дукљи као „краљ“, али који се осећао оштећеним очевом одлуком да за наследника у Рашкој постави млађег брата.
Почетком XIII века (1201), двор великог жупана тресе и брачна афера. Након деценије брака у којој је рођено више деце (међу њима су били и будући наследник краљ Радослав и кћерка Комнина. Није међутим сигурно из ког Стефановог брака су рођена његова два млађа сина: будући краљ Владислав и Предислав, каснији архиепископ Сава II), Стефан и византијска царска кћи Јевдокија почињу да се препиру и узајамно оптужују за неверство. У наступу беса, Стефан нареди да се са Јевдокије скину све хаљине и отера је из двора тако скоро голу, само у кошуљи. Јевдокија прво оде код девера Вукана, који је лепо и са почастима прими, а затим је упути у Цариград, оцу Алексију III. Стефанов развод је имао и политичку позадину, јер су у то доба и бракови владара најчешће били политички мотивисани. Ретки су Немањићи који су се само по једном женили. Али у случају развода од Јевдокије, време је показало да је мудри Стефан Немањић добро рачунао. Са убрзаним слабљењем Византије крајем века, он је схватио да подршку мора тражити на другој страни.
Међутим, за Стефана су праве невоље тек долазиле.
Брат Вукан
Чини се да је било суђено да у свакој генерацији рашких владара дође до братоубилачког сукоба. Старији брат, велики кнез Вукан, успео је око 1202. године да привремено сруши врховну власт Стефана. То је постигао уз помоћ мађарских трупа краља Емерика, који се тада прозва и српским краљем. Но Вуканова победа је била кратког даха. Бугарски цар Калојан је већ у лето 1203. године пустошио по Србији, што је Стефан вероватно искористио да би повратио бар део своје власти. Већ крајем 1204. или 1205. године, Стефан поново постаје велики жупан, а Вукан, који ће ускоро умрети, остаје само „велики кнез“.
Борбе за власт и пустошења страних војски проузроковали су глад по Србији коју је надахнуто описао средњовековни писац Доментијан: „Дође други непријатељ, глад, гори од ових који су прошли, и учини други, свој плен... Она је без стреле стрељала и без копља бола и без мача секла и без палоша убијала, једном речју, без но-
гу је гонила и без руку хватала и без ножа клала...”
Одбрана „отачества“
Након пада Цариграда под крсташку власт и стварања Латинског царства, (1204. године), све се променило око Србије. Хиљадугодишње Ромејско/Византијско царство, које је изгледало бесмртно и толико моћно, нестало је у пламену. Недуго затим, два брата Стефан и Сава, пренели су 1207. године мошти свога оца из Хиландара у Студеницу. Из гроба је почело да тече миро, што је представљало несумњиву потврду светачког карактера бившег владара, монаха Симеона.
На територији Византијског царства на Балкану, створено је неколико нових латинских и грчких државица које су биле у сталном међусобном рату. Бугарска се комешала. Угарска, донедавно верни савезник Србије, сада је постала непријатељска сила која је чекала сваку прилику да загосподари Србијом. Све моћнији Млечани су меркали цело приморје.
Као изгладнеле звери што се бацају на плен, невоље су опхрвале великог жупана Стефана, сина Немањина. На коју год страну да се окрене – непријатељи.
Пролеће 1214: бугарски цар Борило и латински цар Хенрик Фландријски (кога Стефан у својој књизи зове „Филандар“) састаше се у Нишу, ради заједничког похода на Србију. Али „у поноћ, би вика”, каже Стефан, и „Преподобни расу непријатеље наше”. Није познато зашто су Бугари и Латини изненада одустали од даљег похода, што је Стефан Немањић приписао натприродном деловању Светог Симеона.
Година 1215: Некадашњи Стефанов савезник и побратим, зли Срез, господар Македоније, припремаше напад на Србију. Срез је владао у високом Просеку, тврђави изграђеној на врху камене стене испод које хучи река Вардар (данас Демир-капија). Волео је да се забавља тако што би за време пијанке бацао са тврђаве своје заробљенике, у дубину, у таласе реке. На господара Просека чак ни монах Сава, који му је дошао као изасланик свога брата, српског владара, није могао утицати. Али, исте ноћи након што је српски изасланик напустио тврђаву, снађе Среза смрт, вероватно као последица завере оних који су били за сарадњу са Србијом.
Година 1215: Епирски деспот Михаило Анђел заузео је Скадар, и „подиже рат“на великог жупана. Али и њега ускоро задеси изненадна смрт, слично као и Среза – док је лежао у постељи поред своје жене, уби га један слуга. „И злом смрћу предаде душу своју”.
Година 1216, по Ускрсу: Угарски краљ Андрија II и латински цар Хенрик су спремили поход против Стефана да „земљу отачества мога разделе и задрже за себе”. Стефан се, међутим, прво нагодио са краљем Андријом са којим се састао у месту Равни (данас Ћуприја) „на међи државе моје”, где су се гостили равно 12 дана. Затим се састао и са латинским царем у „славном граду Нишу”, одакле се врати Хенрик „посрамљен”.
У овим збивањима, која у биографији свога оца описује Стефан Немањић, ови успеси су приписани деловању светог Симеона који „ограђује своје отачество од свакога зла”. Међутим, у свим овим догађајима провејава и политичка способност великог жупана и његовог брата, тадашњег игумана студеничког манастира Саве, да и без великих бојева постигну оно што им је било најважније: безбедност и мир своје домовине - „отачества”.
Није Стефан само пасивно чекао да га неко нападне. Након пада Цариграда и промене међународних околности, осигурао је савезништво са тадашњом најмоћнијом силом у источном Средоземљу и непомирљивим непријатељем Угарске – са Млетачком републиком. Стефан је у то доба склопио и друга савезништва потврђена породичним везама: кћерку Комнину удао је за моћног суседа – арбанаског великаша Димитрија, сина Проганова. Једну сестру је удао за епирског деспота Манојла Анђела. Најзад и сина, свог наследника Радослава оженио је кћерком тада најмоћнијег балканског владара – солунског цара Теодора Анђела.
Стефан је дело свога оца продужио и на плану територијалног ширења Србије: државу је проширио на исток и југоисток, у области Ниша, Врања и Призрена. Сва ова дела и савези указују на значајан положај и углед који је уживао српски велики жупан, и на његов несумњиви „велики политички таленат”.