ЖИРИ НА ЛЕДУ

Најужи избор за „Букера“

Од 2014. године, за најважнију британску књижевну награду конкуришу и писци из Америке. Сада их је чак троје у финалу, што је изазвало бурне реакције

Шта мислите о књижевним признањима? „Мислим да су сасвим поуздан показатељ заслуге, ако победим. Уколико изгубим, оне су крајње и неизмерно нетачан уступак нашој такмичарској, материјалистичкој култури“, нашалио се амерички писац Џорџ Сондерс у ранијем разговору за НИН.

Његов први роман, после запажених збирки приповедака, управо се нашао у најужем избору за Букерову награду. Lincoln in the Bardo почиње 22. фебруара 1862: два дана после смрти, дечак Вили Линколн бива положен у гробницу од мермера. Сломљен болом, његов отац Абрахам, под окриљем ноћи, одлази на гробље. Вили је ту заточен међу духовима, између света мртвих и живих. Џорџ Сондерс (Тексас, 1958) организује књигу о болу и патњи кроз низ кратких поглавља с хором гласова из лимба.

Кад смо већ код шаптања, има ли некакве дојаве... Кладионице највише шанси дају баш Сондерсу. Сматрају да ће 17. октобра да покупи ловорике, уз 50.000 фунти. Следећа на кладионичарској листи је Фиона Мозли (Јорк, 1988) с делом Elmet, које издавач најављује као лирски коментар о савременом британском друштву и неизвесном месту породице у њему; сторија која истражује колико дубока може да буде веза између оца и детета. У очима свога оца, који с времена на време нестане, приметан је све већи бес. У кући влада мир, али људи око њих, похлепни и будни, кренули су да круже изнад честара налик лешинарима. Љутња постаја све већа.

У чланцима о прози Elmet помињу се и Кормак Макарти и каубојци. Кратке реченице, с мало зареза. Наравно, ништа забавније од похвала изрезаних из штампе: „Пасторала, политички експозе, пријатна породична сага и хорор сторија, чита се попут класичних прича за децу, постајући успут гангстерски филм: Ивица и Марица сусрећу Кума!“

Исту квоту дели и Мосин Хамид (Пакистан, 1971). Радња романа Exit West смештена је у град препун избеглица. Саид и Надија се заљубљују, покушавајући да не чују све ближи звук бомби сваке ноћи, радио с објавама нових закона, увођење полицијског часа и јавних погубљења. Проблем постаје сувише велик да би се игнорисао. Почињу да се шире гласине о необичним црним вратима на тајним местима широм града. Она воде до Сан Франциска, Лондона, Грчке. Мораће да их открију и да се придруже људима у бекству из рушевина, не би ли пронашли своје место у свету.

На званичном сајту Букерове награде, упитали су Хамида, писца четири романа, како изгледа наћи се у конкуренцији за тако велико признање. Описује како је фин позив на својеврсну авантуру од више недеља. Осећај пореди с оних неколико дана пре рођендана, када сте дете.

Међутим, ко не би на прву лопту помислио да је најновије дело Пола Остера (Њу Џерзи, 1947) под насловом 4 3 2 1 – сигурица... Ивана Ђурић Пауновић, која преводи књигу, каже за НИН да је Остер написао огроман роман, од преко 800 страна. „На мало другачији начин од последњег књижевног експеримента, Њујоршке

трилогије, после дуго времена, бави се врстом наративне игре која подразумева алтернативне токове једне исте (животне) приче, тачније, четири таква тока.“

Примећује да је проза типично остеровска по избору протагонисте и његовог порекла, смештена у декаде о којима највише воли да пише, шездесете и седамдесете године двадесетог века. Турбулентне и формативне, не само за јунака, већ и за садашње америчко друштво. „Одликује се дугим реченицама, логореичношћу која као да има везе са сумњом у представљачку моћ језика, али и детаљном, целовитом сликом културе и економије која је обликовала читав западни свет.“

До овог пасуса неко се сигурно већ запитао: Чекајте, колико је Американаца у најужем избору за најважније британско признање?! Уколико сте некада седели у кладионици, сигурно сте имали прилику да посматрате човека с намером да предвиди резултате хокејашких лига у најдаљим земљама света. И осетили језу; видели на кожи шта значи појам далеко... Амерички књижевници били су отприлике толико удаљени од „Букера“, основаног 1969, све до краја 2013. године. Тада је саопштено да ће и они, поред Британаца и аутора из земаља Комонвелта, улазити у конкуренцију. Недељник Тајм штампао је тих дана чланак Радике Џонс с насловом Лоша вест за главну британску књижевну награду.

Полемике још увек трају, поготово што списку није крај. Емили Фридланд (Минесота, 1979) трећи је финалиста из Сједињених Америчких Држава. Четрнаестогодишња Линда, јунакиња романа History of Wolves, живи крај језера, на средњем западу Америке. Она и родитељу једини су преостали чланови нестале комуне. Аутсајдерка у школи, одрастала је изоловано и географски и на сваки други начин. Једног дана приметила је нову породицу у кабини на супротној страни обале. Упознајући се с њима, приближавајући им се, коначно је почела да стиче осећај припадности; постепено је излазила из изолације.

Но, међу новим људима, открила је тајне које није могла да разуме. Нада да ће као бебиситерка тек пристиглог дечака коначно успети да води нормалан живот обичне породице, брзо је изгубљена. Нове комшије откриле су свој скривени живот. „Тинејџерка се бори да одрасте у свету верских фанатика и учитеља-предатора“, написао је Гардијан у поднаслову критике дела Емили Фридланд.

Мосин Хамид био је у ужем избору и 2007, а Али Смит (Шкотска, 1962), четврти је пут у финалу. Књига Autumn први је део циклуса романа названих по годишњим добима и први постбрегзитовски роман. Написан након референдума о изласку Велике Британије из Европске уније, слика јесен 2016, са стогодишњим јунаком, и јунакињом рођеном 1984. Поставља питања: ко смо и од чега смо направљени, храбро улазећи у најактуелнија питања. Кажу: мешавина шекспировске игре, меланхолије својствене Китсу, енергије поп-арта из шездесетих; векови посматрају како кројимо „историју“.

У приказу, написаном за Фајненшел тајмс, Алекс Престон примећује да се у тој прози не догађа много тога. Сећа се ауторкиног претходног дела, чији лик каже да је заплет место где је покопан покојник. „Или, како наводи јунак у роману Autumn: `Ово није фикција... Ово је пошта`.“Објашњава да је реч о роману идеја, да заплет није разлог због кога окрећемо стране. Пре ће бити да је то начин на који нас Али Смит увлачи у трагични свет Полин Боти, уметнице из шездесетих.

Већ постоји читав низ питања постављених члановима жирија који не чине искључиво критичари, већ и писци, сликари, уметници. Прошле године, међу њима је била и глумица Оливија Вилијамс, звезда филма Романа Поланског Писац из сенке. Лауреат је први пут био амерички писац, Пол Бити. Отуда занимање да ли ће „Букер“два пута заредом путовати преко океана. Хоће ли бити „американизован“? Такође, где су, из јаког ширег избора, нестали Зејди Смит, Арундати Рој и Колсон Вајтхед, док су се у најужем кругу нашле две прве књиге, плус дебитантски роман већ познатог приповедача Сондерса.

Жири о свакој књизи може да суди искључиво у оквирима њених корица. Немогуће је поредити јунаке или фабуле дела, која, поједностављено речено, говоре о председнику и духовима на гробљу; тинејџерки с трагедијом из прошлости. Шире епску причу о фамилији емиграната или приповедају бајку о породици у кризи. Мешају избегличку кризу с магијским реализмом или описују друштво после брегзита.

Хајде, боље да се кладимо на хокеј.