Силом на „седму“

Од сопственог народа Александар Вучић више презире једино – новинаре. ефектима таквог његовог става на политички дискурс неупитно је расправљати: латентни мобинг и ружење од грађана Србије направили су себичне ленчуге, које кукају, устају у подне, „твитују“из топлих соба и филозофирају, укратко – треба им мењати свест; а од новинара олош који само уме да мрзи, непријатеља са којим се тешко сложити чак и око чињеница, и професију коју, укратко – ваља утишати до непостојања.

Вучићу елеганција и суптилност у јавном наступу никад нису били јача страна. Ономад, као Милошевићев министар за информисање, још је и показивао нежнију страну свог бића: „Господо новинари, водите рачуна о својој безбедности, па вам се ништа неће десити!“Данас пак сваки његов јавни наступ, осим патетиком и популизмом, обилује негативном енергијом, сарказмом и бахатошћу према неистомишљеницима, били то новинари, јавне личности или другопартијци. Реторика му је углавном сведена на надменост, ругање, каљање, девалвирање и понижавање. Додатни је проблем што његове речи немају само језичку функцију и никада нису само речи: изговорене у темпираном тренутку и програмираном контексту имају јачу симболичку снагу од хиљаду „чињеница“па и директног ударца у главу. А још је већа мука чињеница да његова радикална енергија инспирише & опчињава опскурне имитаторе склоне чак и физичком „дисциплиновању“!

Тренд напада и притисака на новинаре данас не интригира само власт која генерише бројне атаке на ову професију: у првој години владавине СНС-а, забележена су 23 напада, претње или притиска на новинаре, у другој 36, трећој 58, четвртој 69, а у првих осам месеци ове године регистровано је 50 атака на људе из

медија. Гашење Врањских и штрајк глађу Вукашина Обрадовића, бесувисло етикетирање уредника КРИК-а од стране партије на власти и шокантно неразумевање очајничког геста Обрадовића, а разумевање „емотивне реакције“Покрета социјалиста од стране премијерке, били су само „окидач“за формирање групе која ће иницирати низ заједничких активности медија, новинарских асоцијација, новинара и организација цивилног друштва у борби за слободу медија у Србији.

Врањске, Вукашин, КРИК и хиперсензитивна премијерка, тек су најновији симболи медијског мрака. Србија перманентно тоне у медијску таму. У том медијском мраку Пинк и Информер „постају“мејнстрим медији; српски таблоиди и омиљене председникове телевизије расписују потернице, некажњено етикетирајући новинаре, активисте НВО сектора и глумце који у јавним наступима отворено критикују власти; Вучић је на РТС-у у једном месецу заступљен 2.884, а Драган Шутановац – нула секунди; председник Србије у истом периоду у централној информативној емисији на Пинку „борави“12.512, а његов политички опонент Зоран Живковић – пет секунди; пореске инспекције упадају у редакције не да би контролисале исправност пословања, већ да, кад изађу, ставе катанац на врата; „рестриктивним“оглашавањем се гуше „непослушне“редакције; јавни дискурс обележен је примитивизмом и говором мржње; баналне лажи се презентују као чињенице; јавни сервис је опет политичко-пропагандна машинерија једне странке; Твитер је најслободнији медиј, а новинари се држе у прекарном положају, док не дигну руке од професије.

Новинарство у Србији одавно није оно што је некад било: сила, и то седма. Данас више није ни седма и све је мање сила. Упркос свему, уз ризик да се не сложимо, кандидујем тезу да су медији, колико год се то неком наопако чинило и колико год потезали аргументе попут таблоидизицаије, ријалитија или аутоцензуре – ипак храбрији део друштва.

Наравно да друштво није изван медија, као што ми нисмо изван њега. Вирус страха, за који смо мислили да је искорењен и сузбијен, скоро непостојећи, данас је заразио готово све, а обични грађани, ипак, само од новинара траже да буду оно што сами грађани нису: и истинољубиви и храбри и да заступају јавни интерес. То није фер! У ситуацији кад су пашчад пуштена а камење свезано, питање слободе медија није само ствар професије.

Нити тог једног човека кога питају за све и који има одговор на све!

Разбијање медијског мрака је, пре свега, разбијање страха.

Придружите се новинарима у томе.

Кандидујем тезу да су медији ипак храбрији део друштва. Али у ситуацији кад су пашчад пуштена а камење свезано, питање слободе медија није само ствар професије