Урош Стојановић (1973-2017)
IN MEMORIAM
Он је човек кога сам првог загрлио 1993. када смо примљени на ФДУ, иако се пре тога никада нисмо видели. Урош Стојановић је са 16 година, пишући за Ритам, први у тадашњој Југославији интервјуисао Курта Кобејна, када нико није знао ко је тај човек, донео је прву ВХС касету са филмовима Џона Вуа у мој живот, имали смо прву, заједничку премијеру наших кратких филмова 1996. у Битеф театру. Били смо клинци, вероватно препуни себе, који су веровали да је свет њихов. И био је. И даље јесте, јер када имате среће да у животу упознате неког таквог, онда овај свет постане и остане предивно место. Место у коме је мојој петогодишњој ћерци Урош Стојановић омиљена дадиља јер „се са њим најлепше исприча“и место где ми она каже да „не смемо бити љути на Деду што је отишао без да се поздравио са нама, јер човек не зна када ће умрети“.
Са Урошем сам певао Дисциплинине песме у Булевару сумрака, преговарао са компанијом Макс Бункер о правима за Алана Форда, убеђивао продуценте да је Џек Вајт најбољи избор за главну улогу у следећем филму. Од њега сам чуо за Save The Cat Блејка Снајдера, генијалне књиге Кристофера Мура и последњи албум Рендија Њумена. Урош је брисао границе и спајао неспојиво – за њега је Умебајаши искомпоновао нумеру за филм Чарлстон за Огњенку, која звучи као најлепша српска изворна народна песма, Лук Бесон је набавио његов мобилни телефон, позвао га и одшкринуо му врата међународне каријере, Спенсер Баумгартен га је довео у Лос Анђелес и последњих девет година се борио за то да Урошев првенац овде буде филм који би на прави начин увео овог несвакидашњег редитеља у свет коме је заправо читав свој живот припадао. Неколико дана пред смрт, писао је предложак за СФ ТВ серијал о лудом научнику Деди. Као и пуно писаца – писао је често о себи, али је као мало њих успевао да буде духовит, самоироничан и топао у исто време.
Умро је 100 метара северно од чувених звездица са именима славних на Холивуд булевару, и иако то њему свакако баш ништа не значи – то јесте друштво коме је припадао – друштво сањара које нико никада до краја не упозна. Од њега ми је остао један шешир, који је носио Емилио ел Индио Фернандез, и који је Урошу поклонила Ел Индиова ћерка. И коме ћу говорити наредних година колико сам волео Уроша.
Урош Стојановић је тужна прича о бајковитом сну који је вредело живети распевано, расплакано и насмејано – баш онако како га је он проживео.