Фактор стабилности у години неизвесности
БЕОГРАДСКИ И ДРУГИ ИЗБОРИ
Једино што смо заиста сазнали после седнице Главног одбора напредњака јесте да ће избори за престоницу бити одржани у редовном термину, а не мало раније. Друге одлуке су отворене и зависе од све бројнијих компликација
Једино што смо заиста сазнали после седнице Главног одбора напредњака јесте да ће избори за престоницу бити одржани у редовном термину, а не мало раније. Друге одлуке су отворене и зависе од све бројнијих компликација
Ево теме за клађење: да ли је изостанак ТВ гостовања Александра Вучића након одлуке да се иде само на београдске изборе знак да ће парламентарни можда ипак бити расписани, или човек, једноставно, није имао времена, јер се спремао за састанке са сином „највећег српског непријатеља“Џорџа Сороса, Алексом, и македонским премијером Зораном Заевом, такође доскора у улози „непријатеља“Србије?
Шалу (горку) на страну, али изгледа да је и самом Вучићу јасно да редовно каснојесење узнемиравање јавности предизборном драмом овога пута није ни могло да има доскорашњи капацитет за уношење пометње. Не само зато што смо огуглали на изборна препакивања, већ зато што на ред долази финиширање косовске приче, у чему би, верује се, Вучићева историјска улога требало да добије пун смисао.
Са изборима или без њих, у Србији тешко да ће бити исто као у претходних пет година неометане владавине СНС – јер, осетљива питања потписивања „обавезујућег споразума“са Приштином и промене Устава, без обзира на пропагандну припрему, могу изазвати непредвидиве реакције јавности. Да невоља (за Вучића) буде већа, неизвесна је политичка судбина Ангеле Меркел, његовог главног спољног ослонца, а мења се и ситуација
на унутрашњој сцени. Осим што опозиција почиње да даје знаке живота, свакодневно се појављују и нове „рупе“које је тешко запушити – од бројних финансијских афера у које су умешани припадници власти, преко знакова незадовољства у неподмиреним деловима страначке машинерије, до штрајкова које је све теже зауставити. А и уобичајена, ако не и појачана угрожавања демократских слобода почела су да изазивају контраефекте.
Тако, је, рецимо, Факултет политичких наука у понедељак обрадовао кориснике друштвених мрежа одлуком да подржи двоје својих студената против којих су покренуте прекршајне пријаве због наводног организовања пролетошњег „Протеста против диктатуре“. Претходно је, на први такав покушај „дисциплиновања“јавности, подношењем пријаве против двојице својих студената, слично реаговао Факултет драмских уметности. Организованије и гласније него до сада побунили су се новинари – новооснована Група за слободу медија, наравно, није успела да скине медијски мрак у Србији, али је, наступом на скупу у Тирани довела европског комесара за проширење Јоханеса Хана у непријатну ситуацију да се јавно пере од оптужби да, супротно прокламованим вредностима ЕУ, у Србији (и широм Балкана) подржава управо оне који гуше медијске слободе.
Све то јесу милиметарски помаци, али, удружени, представљају јасан знак да будуће изборне калкулације морају у обзир узети знатно више фактора него до сада. И зато се може рећи да смо након седнице Главног одбора СНС-а у суботу сазнали једино да београдски избори неће бити одржани почетком јануара, већ у термину знатно ближем последњем законском року, који истиче 18. марта. Што, наравно, не значи аутоматски да су тачне оцене већине опозиционих странака да ће ванредних парламентарних избора истовремено са београдским, ипак бити.
Вучићу је, верује Ђорђе Павићевић, професор ФПН, згодно да што дуже у јавности држи тему у којој је он главни актер, јер би, са неким „нормалним“питањима на дневном реду, адреса од које се очекује одговор, била премијерска, на којој се данас налази Ана Брнабић. „Нема разлога да о парламентарним изборима одлучи овако рано“, каже Павићевић и подсећа на претходну „ванредну“ситуацију, када је, на Божић, у интервјуу ТВ Пинк, Вучић тврдио да избора неће бити, да би их расписао већ крајем месеца. Другим речима, у овом тренутку је немогуће одбацити парламентарне изборе, али и закључити да ће још једном бити примењен модел заваравања опозиције, како би што неспремнија дочекала расписивање избора у последњем тренутку.
„Све је отворено“, каже Павићевић, који из последњих потеза извлачи закључак да је „Вучић, изгледа, озбиљно схватио питање Косова“, што значи да ће та тема битно утицати на калкулације везане за одлуку о изборима – као што ће у рачуницама важну улогу имати прегруписавање опозиције и резултати истраживања јавног мњења на основу којих ће се закључити не само какве су напредњачке шансе у Београду, него и шансе да повећа бројност напредњака у Скупштини Србије – без које им се излазак на превремене изборе не исплати.
Према резултатима прошле недеље објављеног истраживања Нове српске политичке мисли, СНС је у Београду у благом опадању у односу на стање пре месец и по дана, али је и даље на првом месту, са подршком 30,9 одсто грађана (претходни резултат био је 33,8). На другом месту је (још увек само замишљена, мада, тврди се, врло вероватна) коалиција организација које воде Саша Јанковић и Вук Јеремић са појединцем – бившим градоначелником Драганом Ђиласом (28,3 одсто), тако да би одлука о будућој власти припала, заправо Александру Шапићу, председнику општине Нови Београд, који сада има подршку 16,8 процената испитаника (цензус би прешли још само социјалисти, са 5,5 одсто подршке, а најближи прагу остао би Бели Прелетачевић, са 4,8 одсто гласова, а нешто даље остају Двери и радикали).
Упркос резултатима који потврђују прогнозе да су предстојећи београдски избори први заиста неизвесни после дужег времена, Ђорђе Вукадиновић, аутор истраживања и опозициони посланик у Скупштини Србије, прошле недеље искочио је из мање-више унисоних процена о расписивању ванредних парламентарних избора јер је СНС-у потребно да „повуче“београдски резултат, тврдњом да ће се гласати само у Београду. Образлажући аргументе на основу којих је дошао до такве прогнозе, Вукадиновић за НИН најпре (мада, како истиче, не по важности) помиње „страни фактор“, који фигурира и у проценама већине опозиционих странака, али и политичких аналитичара који не гостују на ТВ Пинк.
„Неки важни центри на Западу нису били за изборе, јер их сматрају непотребним и сумњају да Вучић жели да одложи испуњавање обавеза везаних за косовску динамику, које је преузео према тим центрима“, каже Вукадиновић и додаје да то само на први поглед личи на теорију завере, а заправо је саставни део политике. „Политика је сложенија дисциплина од кафанских анализа, чији ниво се пренео и на ТВ студија где се све своди на то шта кажу Владимир Путин, Ангела Меркел и Вашингтон“, каже саговорник НИН-а. О тој сложености, у овом случају, говори низ интерних политичких разлога који утичу на одлуку о парламентарним изборима – почев од тога да би то било најмање треће понављање истог маневра у коме Вучић пристаје на притиске странке. То „труло објашњење, у које не верују ни деца, а вероватно не би веровао ни добар део његових бирача“Вучић би, каже, можда и применио, да није осталих фактора, међу којима је недостатак математичких разлога који би сугерисали изборе.
Вукадиновић, наиме, процењује да парламентарни не би много, а можда и не би уопште помогли подизању београдских резултата напредњака. „Одређени, не безначајни број бирача би сматрао да је испунио дужност ка
Парламентарни избори би значили да, уместо полуразваљеног ДЈБ, распалог ДСС-а и обезглављеног ДС-а, у Скупштину дођу најмање две нове опозиционе групације – Јанковића и Јеремића. А питање је и шта би било са радикалима Ђорђе Вукадиновић
Вучићу на републичким, а у граду би подржао `симпатичног` Шапића, а можда чак и Ђиласа који је делу старије популације која сад гласа за СНС остао у добром сећању“, процењује саговорник НИН-а. С друге стране, расписивањем парламентарних избора, развукао би снагу и логистику, коју без тога може да фокусира на Београд: „Све Веселиновиће, Зеље и друге незаслужено анонимне јунаке претходних кампања може да усмери на Београд, посебно на рубне општине, које имају више гласача него центар“, каже Вукадиновић. И још додаје: „Парламентарни избори би значили да, уместо полуразваљеног ДЈБ, распалог ДСС-а и обезглављеног ДС-а у Скупштину дођу најмање две нове опозиционе групације – Јанковића и Јеремића. А питање је и шта би било са радикалима“.
Последњи разлог против расписивања републичких избора овај саговорник види у „кандидатима за добровољну погибију“међу опозиционим странкама, које би Вучић могао „охрабрити“да самостално изађу на изборе и тако остану испод цензуса - чиме се, захваљујући изборном систему, највећи број гласова прелива на квоту СНС-а. Свима њима, међутим, било би знатно теже да се одлуче на ризичну игру, уколико би се она водила и на републичком нивоу.
Два месеца су у српској политици дуга, али Вукадиновић процењује да једино што би могло да се промени јесте „спољни фактор“– у смислу да би власт могла да одради нешто од онога што је обећала, или да макар да чврсте гаранције да ће то учинити. Све остало, важиће и у крајњем року за расписивање избора, због чега, уз све ограде, он радије типује на варијанту у којој ће се гласати само за власт у Београду. А у том случају, уз све оне технике подизања броја освојених гласова увежбаване на досадашњим изборима, Вучић би до власти могао да дође уз две претпоставке – једна је коалиција са Шапићем, милом (дајући му место градоначелника) или силом (јаком кампањом против њега или неком истрагом). Друга претпоставка о којој овај саговорник говори је да бар три-четири опозиционе листе остану испод цензуса, захваљујући чему би се просуло 13-14 одсто опозиционих гласова, док би салдо СНС-а пропорционално нарастао.
Ако је и склон процени да ће се у марту гласати само за београдску власт, ни Вукадиновић не одбацује верзије према којима ће током 2018. парламентарних избора ипак бити – само у нешто каснијем термину. Једна од таквих верзија је, рецимо, она према којој је план да се једна угледна личност ангажује у припреми терена за склапање „обавезујућег споразума“са Приштином, па да се, потом, након промене Устава, захваљујући којој би се председник Србије убудуће бирао у парламенту, управо та личност изабере на функцију председника. Истовремено, били би расписани нови парламентарни избори, на којима би циљ био да се Вучић врати на функцију премијера.
Ниједан од саговорника не искључује да се о некој таквој верзији размишља, али помињу и другачије могућности: до истог исхода могуће је доћи и без избора, каже Павићевић, јер би и актуелни парламент, ако се процени да је тако згодније, могао изабрати и новог председника и „вратити“Вучића на место премијера. Вукадиновић, с друге стране, указује на то да промена Устава не мора ићи у правцу избора председника у парламенту и смањења његових овлашћења, о чему се раније говорило. Могуће је замислити и другачије верзије – да се, на пример, промени начин избора председника (у парламенту, уместо на непосредним изборима) али да се задрже садашња овлашћења. Или да се задржи непосредан начин избора, али да се будућем председнику смање овлашћења.
Једно је сигурно – колико год, споља гледано, Вучић (и даље) деловао као фактор стабилности, из Србије посматрано, јасно је да година која долази доноси и много тензија, промена и важних одлука.
Вучићу одговара да што дуже у јавности држи тему у којој је он главни актер, али нема разлога да о парламентарним изборима одлучи овако рано. Уосталом, и постојећи парламент могао би изабрати новог председника, а Вучића вратити на место премијера Ђорђе Павићевић