Спречавање неспречивог
Почетак је седамдесетих и млади агент ФБИ-ја Холден Форд отаљава своје дане радећи у јединици за преговоре са отмичарима. Посао је захтеван и одговоран, али на концу незанимљив јер Форд схвата да у разговорима са људима који су прешли на тамну страну огледала користи упутства из времена прохибиције. Како бисмо данас рекли, он не игра компјутерску игрицу већ гледа екран преко играчевог рамена, што није нимало забавно. Гостујући предавач, професор психологије, заинтересује га идејом да се анализа криминала мора мењати у складу са променама друштва. Америка је изгубила рат који званично није ни водила, председник је ухваћен у лажи, власт више није врхунски ауторитет већ група индивидуа које шаљу поруку „нека се свако сналази како може“(што нам све звучи некако блиско). Форд успева да измоли премештај у Јединицу за бихејвиоралну науку где користи прилику коју му основна делатност јединице – путовања и посете полицијским станицама широм земље у циљу држања кратких инструктивних предавања – омогућава и започиње серију детаљних и неспутаних разговора са убицама које беспослено седе у затвору.
Форд, његов партнер у јединици Бил Тенч, психолошкиња Венди Кар, базирани су на стварним личностима, са именима промењеним како би сценаристи могли слободно да додају сукобе и тематске оквире (узор за Кар била је удата научница са децом док је Кар лезбијка; Тенч има усвојеног сина трауматизованог нечим што му се током првих година живота догађало). Убице су, пак, праве и њихове реплике су великим делом преписане из стенограма разговора. Иако је ФБИ тим који пратимо највероватније одговоран за термин „серијски убица“(у већем делу серије користи се привремени облик – „секвенцијални убица“) Mindhunter није полицијска серија о лову на серијске убице и то је и њен највећи квалитет. Како јој назив каже, ради се о лову на ум, на мотиве за делање. Лако је преко насловне стране таблоида прелепити вест „Монструм убио жену, одсекао јој стопало и држао га у замрзивачу!“. Но, Џери Брудос, један од узора за серијског убицу из Кад јагањци утихну, наречену ногу користио је да би на њу навлачио женске ципеле којих је имао на стотине у својој колекцији, фотографисао бизарни предмет и фотографије користио као аутохтони порнографски материјал. Зашто, дођавола? Шта га је терало да то ради? Најважније, да ли се то могло на време приметити и спречити? Најстравичнији део серије заправо се бави случајем који Форд случајно затекне у основној школи у којој држи промотивно предавање деци. Директор, уважени члан локалне заједнице, као казну, уместо викања, ударања лењиром или одстрањивања из школе на неко време, користи голицање. Да ли је он потенцијално опасан? Да ли је голицање умерено остваривање фантазије, које у једном тренутку више неће бити довољно? Дејвид Финчер (рекло би се, истински аутор серије – или барем први међу једнакима) проналази потпуни хорор у касноноћној посети директорове жене Форду. Језа је у нејасном, у последицама. Да ли се сме некоме уништити живот на основу претпоставке, колико год да је она емпиријски утемељена? Да ли се може нападати нека земља зато што можда поседује „оружје масовног уништења“које би, поново можда, била у стању да употреби? Mindhunter у својим најмрачнијим тренуцима, кроз разговоре са Едом Кемпером који је убио своју мајку, одсекао јој главу да би је употребљавао за мастурбирање и гађао стрелицама за пикадо, не говори о некаквим ободним монструмима већ о свима нама. У најмање занимљивим она је тек одлична полицијска серија која се бави идентификовањем одређеног типа понашања и спречавањем његових виновника да се у будућности остваре као серијске убице или постану председници држава.
Најстравичнији део серије одиграва се у основној школи у којој директор, уважени члан локалне заједнице, као казну користи голицање. Зашто, дођавола