Ситне ставке крупни недостаци
БАЛАНСИ И РЕБАЛАНСИ БЕОГРАДСКОГ БУЏЕТА
Иако је два месеца пред крај године београдски буџет претрпео ребаланс, којим се планира дефицит од 7,2 милијарде динара, аналитичари верују да ће град годину завршити у плусу, јер се инвестира далеко мање од предвиђеног
Анализирајући оно што је реализовано у односу на оно што је првобитно планирано буџетима града Београда последњих година, најава још увек актуелног градоначелника Синише Малог да ће већ 2018. почети изградња моста преко Саве, годину касније тунела кроз Топчидерско брдо, а онда и прве две линије метроа, личи на предизборну мегаломанију, пре но на ишта друго. Капитални издаци престонице толико су последњих година смањени у буџетима, а и њихово извршење је тек половина онога што се ионако скромно планирало, да је Београд и изградњу јарбола на Ушћу померио за 2018, али зато најављује на десетине пута скупље инвестиције.
Јер, ако је Србија „довољно богата земља“и „Београд довољно богат град“да могу издвојити новац и за српску заставу, а тиме је јуна ове године поменути градоначелник оправдавао изградњу јарбола, због чега је недуго након тога из буџетске резерве државе престоници упућено 100 милиона динара, са образложењем да су приходи београдске касе мањи од очекиваних и оправдањем да се ради о старим дуговима општине Гроцка који су судском одлуком стигли на наплату?
Како је уопште могуће поверовати у планове о инвестицијама за наредне године када се коначни салдо буџета за само два месеца промени за више од 10 милијарди динара, па се дефицит од 7,2 милијарде, планиран у новембру, када је Скупштина града усвојила Одлуку о последњем ребалансу за ову годину, на крају 2017. претвори у суфицит од неколико милијарди, што очекују економисти упућени у приходе и расходе градске касе.
Тако нешто, уосталом, већ се догађало претходних година. Конкретно и 2016. је дефицит Београда, планиран јунским ребалансом, износио исто 7,2 милијарде динара, да би Београд на
крају остварио суфицит од 4,9 милијарди, што чини разлику између плана и реализације већом од 12 милијарди динара или 100 милиона евра.
На питање како је могуће да после само неколико месеци реализација буџета толико одудара од плана, аналитичари одговарају да је то последица комбинације методолошких тумбања, лошег планирања буџета, потребних уштеда како би се по сваку цену приказао суфицит буџета, али и ванредно лоше ефикасности у извршењу капиталних пројеката. Јер, ако је неко и помислио да се овај негативни резултат планиран у буџету и његовим ребалансима на крају године претвори у позитивни тако што се више прикупи пореза или мање потроши на набавке, тендере, текуће расходе и субвенције Градском саобраћајном предузећу, преварио се. Позитивни салдо обија се о главу искључиво инвестицијама, којих је у Београду из године у годину све мање, ако се не рачуна музичка фонтана на Славији и нова наплатна рампа у Врчину. И наравно новогодишња расвета која представља све крупнију ставку на расходној страни београдског буџета, са тенденцијом да се наредних година не склања са улица и тргова све док не прође и Ускрс.
Поредећи укупне и текуће расходе планиране у 2013. и током последњег ребаланса овогодишњег буџета, лако је утврдити да је, примера ради, разлика у 2013. између ове две ставке у буџету износила више од 30 милијарди динара, док је ове године то само 17 милијарди динара, што упућује на закључак да Београд све мање новца издваја за капиталне пројекте, а све већи део буџета одлази за текуће издатке.
Анализирајући локалне јавне финансије, не само Београда, већ и свих других градова и општина у Србији, Фискални савет упозоравао је летос да највећи градови, али и већина општина у Србији, уместо приказаног суфицита бележе заправо дефиците у буџетима, односно да је већини њих потребна озбиљна буџетска консолидација уколико не желе да постану нови терет централној каси.
Београд је само један од тих градова, пошто се утврдило да је суфицит који остварује последњих година неодржив, јер је последица, са једне стране, значајног смањења јавних инвестиција, а са друге, ванредних прихода који се од добити јавних комуналних предузећа сливају у градску касу, а који су у претходне две године били девет милијарди динара.
Иједан и други начин економисти сматрају погрешним, јер недостатак јавних инвестиција додатно ће уназадити и овако скромну и недовољно развијену инфраструктуру града, а сливање у буџет добити и то мало комуналних предузећа која остварују неку зараду спречиће инвестиције у модернизацију и ремонт, примера ради, Београдских електрана, пошто је већ познато да одавно пате од застарелости. Приде чињеница да Београдске електране последњих година остварују зараду захваљујући ниској цени гаса, па се може очекивати да ће чим гас поскупи, оне да западну у проблеме, што може да значи да град мора да дотира њих, а не оне градски буџет, односно да ће се суфицит Београда очас посла истопити. Успут, сви они који се у Београду греју на даљинско грејање могли би се запитати на основу чега се утврђује цена грејања, пошто смањење цене гаса као доминантне сировине није утицало на то да се смањи и цена грејања крајњим потрошачима, него је послужило да град приказује
334 милиона динара су расходи градоначелника и градског већа после најновијег ребаланса градског буџета и шест пута су, или за 281 милион динара, већи него 2013.
вишак, а тиме и његови челници своју ефикасност у вођењу престонице.
Фискални савет утврдио је анализирајући јавне финансије Београда да су оне стабилизоване, као и да је дуг града смањен, али су зато драстично смањене и јавне инвестиције. Примера ради, просечне инвестиције последњих неколико година износиле су само 80 милиона евра годишње, док је град од 2008. до 2012. инвестирао и више од 200 милиона евра по години, а пре кризе око 140 милиона евра. Управо су ове инвестиције и кредити који су подизани како би се финансирао дефицит градског буџета и довели до раста дуга Београда са 60 милиона евра крајем 2007. на више од 400 милиона евра крајем 2013, што се показало неодрживим. Дефицит градског буџета експлодирао је у време градоначелниковања Драгана Ђиласа, па се од преткризног суфицита током 2010. и 2011. дошло до мањка већег од 10 милијарди динара.
Анализа показује да су Мали и његови сарадници заслужни за уравнотежење буџета и смањење дуга Београда од краја 2013. до краја прошле године, али за 50 до 100 милиона евра, а не за 500 колико тврди садашњи градоначелник, који је неком сопственом методологијом претходно већ израчунао да је у градској каси наследио дугове од чак 1,2 милијарде евра, иако су они били троструко мањи. Њему у прилог, међутим, не иде чињеница да је истовремено са смањењем дуга и претварањем дефицита у суфицит уследило и практично троструко смањење износа који град издваја за инвестиције, колико год они који њиме руководе у последње четири године тврдили да се никада више није градило и да никада више није било инвестиција, покушавајући да вишемесечним раскопавањем свих важних саобраћајница у Београду у то увере и потенцијалне бираче.
У сенци крупних расхода, попут инвестиција или субвенција ГСП-у на које одлази 15 одсто свих расхода града, а оно и поред тога годинама гомила губитке, остају, међутим, ситније ставке. Оне на које се из градске касе троши све више новца, а притом
је тешко утврдити за шта тачно, пошто НИН-у ни овај пут из градске управе нису одговорили на питања. Упитани су, између осталог, и шта тачно значе услуге по уговору које се налазе на разделу градоначелника и градског већа, а које су, између 2013. и 2017. порасле са 1,9 на 6,9 милиона динара, односно три и по пута. Или због чега су трошкови путовања градоначелника и градског већа, који су 2013. износили око 900.000 динара, последњим ребалансом овогодишњег буџета порасли на чак 7,2 милиона динара. Иначе, приметно је и да су се укупни расходи градоначелника и градског већа са нешто мање од 53 милиона динара у 2013. догурали до 334 милиона динара, колико је планирано недавно усвојеном Одлуком о трећем ребалансу буџета града Београда за 2017.
Економисти са којима је НИН разговарао тврде да је београдски буџет, као и уосталом буџети локалних самоуправа диљем Србије, такорећи, енигма, односно да је оно што се њима планира и оно што се на крају изврши у великом раскораку, што уосталом потврђују и резултати из претходних година. Анализа прихода показује да се они прилично добро планирају, али да проблем настаје код планирања расхода, што на крају и доведе до резултата који се од плана разликује у милијардама динара. Немају одговор на питање откуд толико повећање трошкова путовања и услуга по уговору у Београду, пошто се из буџета не види на шта се тај новац конкретно троши, али упозоравају да је фискална дисциплина и Београда и свих других локалних самоуправа, па и централне државе, на нивоу који им омогућава да касу прекрајају како им воља. Познато је да Србија готово десетак година није усвајала Завршни рачун буџета, па се и није знало шта је и колико реализовано у односу на план који се формално усваја као Закон о буџету. Када се све спусти на локални ниво, у који су очи јавности далеко мање упрте, није ни чудо што државна ревизија сваке године пронађе на стотине и хиљаде мањкавости, јер извршна власт на свакодневном нивоу, готово увек без санкција, крши усвојени буџет и ненаменски и незаконски троши јавни новац. И по правилу, најмање на инвестиције.
А ако је судити на основу најава градоначелника Малог о великим пројектима који тек чекају престоницу, али и на основу анализе коју је пре неколико месеци урадио Фискални савет, Београд би у наредне три године требало да инвестира око 800 милиона евра. Поједностављено, уместо око 80 милиона евра годишње, колико је улагао у претходне три године, он би у наредне три требало да уложи по 230 милиона евра годишње. Притом, у овим пројектима нема фамозног метроа, најскупље и речи и инвестиције у Београду последњих, сада не година, него деценија.
Ако је овако нешто уопште могуће и замислити, пошто су претходних година инвестиције биле троструко мање, стара или нова власт мораће тих 230 милиона евра да обезбеди уштедама у буџету, а не новим задуживањем. Од ње се, на првом месту, очекује не само да заустави губитке које прави систем градског јавног превоза, већ да то предузеће уреди до мере која би омогућила драстично смањење субвенција које ГСП-у сваке године град пребацује на рачун, а које се из године у годину само увећавају.
Не успе ли то, град би могао остати и без јарбола и без вишемесечне новогодишње расвете, а камоли без новог моста на Сави, тунела, силних реконструкција улица, водоводне или канализационе мреже, а метроа не би било ни на макети.
Ако се само нешто од овога почне градити, а притом се приходи од пореза на имовину не повећају и не смање субвенције ГСП-у, пажљиво кројени суфицит преко ноћи би се могао претворити у мањак.
Тим већи, ако гас у међувремену поскупи, па Београдске електране остану без добити или ако се престане са наопаком логиком да се добит јавних комуналних предузећа пребацује у градску касу, науштрб улагањима у ремонт, а камоли у неке нове инвестиције и капацитете за којима вапе деценијама. А са вишком у градској каси прети да се истопи и једнако пажљиво кројен имиџ успешног руковођења вишемилионским градом.
Уколико је Београд „довољно богат“да може градити јарболе, зашто му је из буџета Србије исплаћено 100 милиона динара, уз образложење да су приходи града мањи од очекиваних