РЕАЛНА УНИЈА ИЛИ НЕРЕАЛНА ОЧЕКИВАЊА
Унутрашњи дијалог о Косову
Док разговор о границама тече, председник Србије помера границе разговора убацујући правно обавезујући споразум са Приштином као нови незаобилазни старт будућег резултата дијалога. И све више се чини да ће решење које му је „привукло највише пажње“, бити коначан став Београда
Делови академске заједнице који су отворили унутрашњи дијалог о Косову и Метохији сесијом професора уставног права начелно су похвалили иницијативу, изразили наду или жељу да подигну морал народу, а тек понеко је понудио и решење за проблем због кога је скуп сазван. Међу неколико предлога, један је, сазнајемо последњих дана, нарочито привукао пажњу председника Александра Вучића, што би кругове који у дијалог не верују требало да усмери ка решењу које ће на крају тобоже бити прихваћено.
По Вучићевом тумачењу, „нова и оригинална“идеја професора Владана Кутлешића, предлог је да се Косово и
остатак Србије окупе у својеврсној унији. Иако оригинална идеја професора уставног права на Универзитету Унион „Никола Тесла“, међутим, није нова и тешко је поверовати да добро обавештени председник за њу није знао пре три године, када је Кутлешић записао.
„Без обзира на могуће спорове око правне природе преамбуле очигледно је да Уставом прописани статус КиМ није примењен у пракси, као што је очигледно да су овакви уставни садржаји (исто као и у примерима Кине, Пакистана и Јужне Кореје) у ствари правно неподобна регулатива, односно да се ради о директном претварању политичких циљева у правну форму… Мишљења
сам да у овом тренутку одредбе Устава Србије о КиМ, како год оцењивали њихову улогу и значај, не треба мењати док се за то не буду стекли политички и друштвени услови, односно док се ослонцем на пуни легитимитет не преузме пуна одговорност. А тада, да антиципирамо расправу која следи, то сигурно неће бити ниједно до сада познато конвенционално или класично решење из досадашње уставне праксе (аутономија са специјалним статусом), већ ново и јединствено решење које ће бити не само практично него и развојно, а за почетак само као царинска унија или економска заједница у којој има интересе више учесника (сем Србије и
Косова, има основа и за Македонију и Црну Гору, па и за БиХ). Дакле, у овом тренутку решење се мора тражити не у статусним и политичко-територијалним решењима, већ у привредно-економским интеграцијама које у случају успеха могу бити основа политичким и територијалним интеграцијама“, писао је тадашњи кандидат СПС-а у радној групи за усклађивање статута Војводине са Уставом, један од твораца Устава Србије из 1990. и Устава СРЈ из 1992.
Разлика у односу на све досадашње предлоге који се крећу у оквирима Устава и преамбуле о КиМ, са попуштањем до границе потпуног међународно-правног субјективитета за Косово, у томе је што Кутлешић прелази обе границе до којих Србија, по мишљењу уставних правника и историчара, може да иде - он предлаже унију две независне државе и чланство Косова у УН.
Уникатни став професора Кутлешића претегао је тас уникатном разликом. Супротно од „поустављења реалности“- могућности коју Устав оставља, јер на КиМ предвиђа „суштинску аутономију“, али је не дефинише, па се она може, на начин који више одговара реалности и политици, ближе дефинисати уставним законом који би се усвајао по процедури предвиђеној за измене Устава - Култешић предлаже реалност пре Устава. Како и сам каже, поучен досадашњим искуством у коме је Србија нудила и у акта уписивала увек више од реалног, а добијала мање од понуђеног.
Укратко, Србија би требало да призна Косово, омогући му чланство у УН, потпише правно обавезујући споразум, а заузврат добије управљање делимично манастирима, политичку и територијалну аутономију за север КиМ и чланство у ЕУ. Пример такозване реалне уније била је, по Кутлешићу, државна заједница СЦГ, која је опстала три године. А то је довољно ако се жели прелазно решење за што брже и ефикасније протрчавање до чланства Србије и Косова у Унији. Институционална повезаност две независне државе у царинској унији заснивала би се на јединственом тржишту и јединственој монетарној политици.
„Изненађен сам оним што је говорио. Да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“, прокоментарисао је Вучић предлог некадашњег саветника Слободана Милошевића за уставноправна питања, потпредседника владе Мирка Марјановића и учесника преговора о косовском питању у Рамбујеу.
Историчари се махом противе коначним решењима и инсистирају на демографском и културолошком значају српских житеља, становника Косова, али и Албанаца. Да дијалог са Албанцима треба да се води и о овом питању као унутрашњи, сматрају не само зато што је између 300.000 и 400.000 Албанаца са Косова видело неки интерес у томе да узме документа Србије него и зато што је њихово учешће потребно, на пример, у решавању имовинских питања. Ни у другом кругу разговора, међутим, не рачунајући песимизам да се било шта може постићи, није било аргументације за признавање Косова, ни столицу у УН, с обзиром на то да је међународни положај Србије у овом тренутку „повољнији“него што је био пре. Пример Каталоније виђен је као неизоставан адут на страни Београда.
С изузетком ДСС-а, који предлаже замрзнути конфликт до повољнијих прилика по Србију, разматрања осталих политичких чинилаца нису садржала идеју, него само критику на рачун власти, дијалога, не тока, него самог наума који се углавном карактерише као фарса и фасада за унапред припремљено решење. Уставобранитељи нису за уписивање дневне политике у Устав, нити за ограничавање поступака будућих влада, као што су за то да се промене уписују по уставној процедури или да се, у крајњој линији, распише референдум са јасним питањем - да ли сте за признање независности Косова. Могућност поделе КиМ одбацује се и због интереса сила. Не само САД, које подржавају максималистичке захтеве Албанаца, него и Русије, чији би се утицај на Србију умањио када би она испливала из деценијског проблема, у коме има подршку Москве. Прилагођавање околностима може да се помера до давања Косову свих елемената државности, осим пуног међународно-правног субјективитета, закључак је већине учесника два круга дијалога. Већине, осим Кутлешића.
Злонамерним тумачењима да политичкој гарнитури на власти треба легитимитет и прање биографије у поступку који ће неминовно уследити, сам председник поткрепљује удаљавајући се од полазне тачке расправе о КиМ кад је расправа већ увелико почела. Иако уграђен у преговарачки оквир Србије са
Иако уграђен у преговарачки оквир са ЕУ, правно обавезујући споразум са Косовом постао је реалност у Србији тек када је председник Вучић признао да је тај споразум услов за чланство у ЕУ
ЕУ, правно обавезујући споразум са Косовом постао је реалност у Србији тек када је председник Вучић признао да је тај споразум услов за чланство у ЕУ и да признање независности Косова само „још увек нико не помиње“.
У дану који су, према Ивици Дачићу, генерације чекале, 9. јануара 2014. Србија се обавезала на споразум о коме наводно још увек не зна скоро па ништа. Заправо још нико, по шефу дипломатије, не зна шта ће у њему писати.
На страну питања државничког владања, потенцијалне историјске штете и користи, коју под тепих гура рециклирајући тезу дела „досовске“власти о будућности деце, данашња власт, у складу са предлогом о реалној унији, све чешће поентира на економској рачуници, трошку и дуговима које би Србија могла да настави да плаћа уместо Косова. Што је аргумент који има смисла само из угла оног за кога су ти дугови - туђи.