НОРМАЛИЗАЦИЈА БЕЗ ПРИЗНАЊА

Расим Љајић

До сада је сваки нови предлог за Србију био лошији од претходног, а пошто би нас и задржавање „статуса кво“коштало 500 милиона евра годишње, односе са Косовом би требало нормализовати у три фазе, уз прелазни период од пет година

Није тајна да се у Србији тешко постиже сагласност и око датума у календару, а камоли о потреби унутрашњег дијалога или консензуса о Косову. Што је друштво подељеније, то је потреба за дијалогом наглашенија. Са унутрашњим дијалогом или без њега, све политичке странке би имале обавезу, бар према својим бирачима, да искажу јасан став о овом важном државном питању, баш као и према ЕУ, Русији, НАТО. Странке без јасне политичке легитимације и јасног става су заправо предузећа за прикупљање гласова. Академска и интелектуална елита немају ту врсту политичке обавезе, али имају моралну, да дају допринос решавању овог вишедеценијског спора.

Без обзира на то што једни зихерашки ћуте, а други углавном предлажу стара решења у новом паковању, унутрашњи дијалог је потребан, не као средство које треба да доведе до консензуса, јер то није реално, већ као модел дебате, која је српском друштву преко потребна. Ако бисмо анализирали све предлоге који су до сада изнети о решењу за Косово, пре би се могло рећи да се налазимо у 1997. а не у 2017. Намерно спомињем `97. зато што су годину дана раније Милошевић и Ругова потписали први озбиљнији споразум о образовању,

који је истовремено био и последња шанса за споразумно решење косовске кризе. Две године касније, 1998, док се у ваздуху осећао мирис барута, пропуштена је и последња шанса за поделу Косова, као трајно решење, коју су, према тврдњама учесника тих догађаја, међународни посредници нудили Милошевићу, али је он то одбио. Идеју поделе покушао је 2007. да реинкарнира Волфганг Ишингер, али су и српска и албанска страна одбиле разговоре на ту тему.

Када би идеја о подели била поново на столу, преговарачка позиција Србије би сада била много гора него пре 20 година. За решење статуса Косова постојале су бројне идеје у прошлости и свака нова је за Србију била лошија опција од оне претходне. Решење не може бити ни задржавање „статуса кво“, јер је то опција која Србију годишње кошта око 500 милиона евра, а такође ни време у овом случају није савезник Србије, због константног исељавања са простора КиМ.

Нереалан је и повратак на стање пре 1999, јер Албанци то не желе, а ни Србији није потребна једна нефункционална држава, са два милиона људи који ту државу сматрају туђинском. С друге стране, Косово без договора са Србијом и без сагла- сности Русије и Кине, тешко да икада може постати држава са пуним међународним субјективитетом. То све указује да треба тражити „креативно“решење, које ће уважити обе реалности које на Косову постоје - албанску, због етничког принципа који им иде у прилог и српску, историјску - јер једнострана и неразумна решења остављају за собом вечито прикривени проблем. Позивање на реалност у Србији се обично означава као предаја и признање Косова, што је дубоко погрешно и штетно. Реалност у конкретном случају значи да обим својих циљева усагласите са стварним могућностима у датом тренутку. Уосталом, у политици, ако не знате шта се може, исто је као да не знате шта се хоће. А чини ми се да Србија у прошлости није знала ни колико може, ни шта хоће.

Зато сам и предложио да се решавање питања Косова по моделу „нормализација без признања“одвија у три фазе. Прва фаза подразумевала би отклањање свих баријера за пуну економску и трговинску сарадњу, као и слободно кретање људи и робе, без постојећих административних ограничења. У овом тренутку имамо чак 21 идентификовану препреку за слободни проток робе. Упркос томе, Србија пласира више робе на Косово (преко 420 милиона евра), него у САД, Француску, Велику Британију, Турску, Грчку, Шпанију или Швајцарску. Београд не може више имати утицај на доношење политичких одлука Приштине, али и те како може да има економски утицај, који је у глобалном свету потпуно легитиман и не угрожава никога.

Друга фаза укључује преговоре о имовини Србије на Косову, културној баштини и формирању Заједнице српских општина, а трећа фаза преговоре о чланству Косова у свим међународним организацијама, изузев УН.

Након постигнутог договора о ове три фазе, потписао би се споразум о нормализацији. Тада почиње „прелазни период“од пет година, у којем би се пратила реализација постигнутих договора. После истека тог периода била би одржана међународна конференција о Косову, уз учешће ЕУ, САД и Русије, са циљем постизања коначног решења статуса Косова.