ДОБРЕ МИСЛИ У ЗЛО ВРЕМЕ
Две деценије од смрти др Ивана Ђурића
Византолог светског гласа кажњен је јер је покушао да земљу - у којој је био дубоко укорењен - повеже са западним светом, у коме је био поштован
Није ли то разлог да се постави питање искрености европске оријентације овдашње: ни двадесет година након смрти Ивана Ђурића (30. октобар 1947- 23. новембар 1997) у јавном простору Србије није озбиљно обновљено сећање на човека који је, у преломним деведесетим, кажњен јер је покушао да земљу - у којој је био дубоко укорењен - повеже са западним светом, у коме је био прихваћен и поштован?
У растући каталог пропуштених шанси Србије, Ђурић се уписао децембра 1990, када је, у условима снажне контроле медија и вриштеће националистичке хистерије, наступио као председнички кандидат Уједињене демократске иницијативе (УЈДИ) и Савеза реформских снага у Србији. Промовишући идеју Србије као демократске и слободне заједнице свих њених грађана, без обзира на верску и националну припадност, изграђене на темељима модерне економије, успео је, са око 280.000 гласова, да освоји треће место - иза Слободана Милошевића (скоро 3,3 милиона) и Вука Драшковића (825.000). У Војводини је, чак, постигао бољи резултат од Милошевића, што је ипак било недовољно за озбиљан уплив у политику у том тренутку - али довољно за сатанизацију, а можда и за нешто више: разлоге због којих је „не поневши ни четкицу за зубе“, крајем 1991. отишао у Париз, где је добио полицијску заштиту, чувао је за мемоаре које није стигао да напише.
Богату каријеру византолога (најпревођенија му је књига Сумрак Византије из 1984) и професора Филозофског факултета у Београду, наставио је на универзитету у Паризу, гостујући и на универзитетима у Немачкој,
Чехословачкој и Грчкој. Али није одустао од става да је „политика природан дуг сваког од нас, рођеног у несрећној земљи ауторитаризма, лишеној икаквих непосредних демократских искустава“. Писао је, јавно наступао, а 1993. је, заједно са интелектуалним пријатељима исељеним из Југославије, основао Покрет за демократске слободе - „заслуживши“чак и клевету да је тражио бомбардовање Србије. Узалуд је објашњавао да ниједна од тужби које је поднео против ТВ Београд и Политике никада није нашла места у судовима Милошевићеве Србије и нудио на поклон годишњу плату професора париског универзитета ономе ко би клевете доказао (интервју листу Демократија, 23-24. август 1997). Није дочекао ни доказ ни извињење за неправду која му је нанета: преминуо је тачно три месеца касније, после краткотрајне борбе са тешком болешћу.
„И за власт и за опозицију, он је био издајник. У исто време, француски историчар Жак Жилијар је у посвети своје књиге написао: „Ивану Ђурићу, српском патриоти“. Сам је подсећао да је, својевремено, проглашаван и за националисту јер је славио славу, писао ћирилицу и био противник наднационалног југословенства“, писала је Латинка Перовић у предговору збирке Ђурићевих радова и интервјуа „Власт, опозиција, алтернатива“(2009). Уз мноштво других, међу страницама те књиге налази се и овај његов став: „Демократија не сме бити анационална, зато и инсистирам на родољубљу и патриотизму. Не постоје демократе националисти. Постоје демократе патриоти, супротно њима су националисти“.
У последњој години живота планирао је повратак у Србију, али не у Београд, где је рођен као „коленовић и по очевој и по мајчиној линији“, у угледној породици универзитетских професора, већ у Крагујевац, одакле је намеравао да настави политичку борбу. „Код политичких лидера који столују у Београду (а занимљиво, углавном нису Београђани) постоји једна врста `престоничког слепила` у коме се не види даље од круга београдске двојке“, говорио је, тврдећи да од тог синдрома није патио јер га је отац на време „упутио како према Шумадији тако и према постојбини Ђурића, ка Заовинама у ужичком крају“.
Није стигао да оствари план о селидби. У Крагујевцу је 2013. једна улица названа по њему, аутентичном српском господину европских погледа на свет, који је, као што рече Миле Исаков, „имао несрећу да буде мудар у време глупости и лудила, да буде чист и леп у време прљавих, ружних и злих, да буде одважан и доследан у време камелеона који не подносе сведоке свог прерушавања“.