АПАТРИД САМ И ОТПАДНИК У ВЛАСТИТОЈ ЗЕМЉИ
Игор Мандић
Друштво
Ја усташку домовину не могу волети, не могу волети ништа што је у овој земљи усташко. Нећу рећи да сам био луд за социјалистичком Хрватском, нисам се баш осећао као риба у води у систему који су водила деца из кумровачког инкубатора, нисам ни то могао волети. Зато сам цели живот несретан, без домовине, без вере, отпадник од свих врста религија
Десети новембар 2017, Загреб. Разговарамо у радној соби Игора Мандића. Игор заузима своје место преко пута писаће машине Олимпија на којој пише цео живот и из које је изашла и његова последња књига Предсмртни дневник. Седам дијагонално од њега, примећујем да окреће главу у полупрофил и усмерава поглед у супротном правцу од мене тако да нам се очи не сусретну ни случајно. И тако је било до краја интервјуа. Јасно ми је да се спремио да говори о смрти, претпостављам да мисли да спадам у оне који се плаше те теме и да ме негледањем у очи поштеђује. Не чекајући питање, почиње да говори: „Као што рекох, доста ми је свега , `уморан од свега ја вапим смрт смирења`“…
Верујем да је сваки дневник, било чијег живота, без обзира на то у којим годинама се пише, суштински „предсмртни“. Да ли је тачно да сте књигу истог наслова могли да напишете и пре педесет година?
Нисам, јер се тада нисам осећао смртно. Као што нико није пророк ни своје среће ни своје судбине, нико није пророк ни своје смрти. Смрт те чека где ни сам не знаш, она те може сачекати сваког тренутка, било кад, било где, према томе - буди само спреман на њу. Фројд је рекао „ако желиш живот, спремај се за смрт“. Ја се дуго година нисам спремао за смрт, али од 2004. од када ми је дете умрло прошла ме је воља да се борим са неумитним крајем. Филозоф Јанкелевич је написао „смрт је извесна, само је тренутак неизвестан“.
Шта ви кажете другачије?
Просто и природно – „тко жив, тко мртав“. Није ствар у томе да се скупљају цитати од Аристотела до Јанкелевича, Еурипида до Морена, моја идеја је била да ту тему провучем кроз властито искуство. Има величанствених писаца који су писали о смрти, али се види да их се уопште није тицала и да су само теоретизирали о њој, као на пример Едгар Морен. Пишу о смрти потпуно равнодушно, само са научног аспекта, док ја говорим кроз властито и обитељско болно искуство. У томе је разлика и смисао мог рада на овој књизи.
Једном сте рекли да је бесмислен труд да се старост доживи „у здрављу“јер је „старост сама по себи болест“? Шта има болесно у природном старењу?
Нема у томе никакве литературе. Старост је већ због престанка радног односа и „хонорарчења“, везана са финансијском оскудности која је мучна, болна, јадна... Јер старост изискује велике издатке за санирање разних својих дефеката, хендикепа, мана, већих или мањих болештина које човек са пензијом једва може приуштити, а да не западне у дугове...
Зар ово што сте рекли није доказ колико је исплативије бити стар и здрав?
Шта преостаје од нас кад смо пред смрти? Слуз и жуч. И то је тешко санирати, јер нема сретне, нема нормалне, нема достојанствене смрти. Дакако су некада богаташи достојанствено замирали од туберкулозе, на постељини, окружени пријатељима, колегама и секретарима, а сиротиња је од исте болести умирала у својим јадним собицама, на сламарицама пуних жохара, стјеница... Достојанствена смрт се увек мјерила према финансијском статусу умирућега. Али и најбогатији цркавају и те како, и то у неизлечивим болештинама које им задавају бол и јад и јаукање, запомагање и понижавање, стид.
Предлажем да сада променимо тему и да оставимо читаоцима у Србији да вашу књигу у здрављу дочекају и на миру прочитају ....
Бојим се да је неће бити у београдским књижарама, а питање је и да ли ће се наћи у загребачким, то споро иде... Сутра имам неко потписивање на загребачком сајму књига Интерлибер, на којем нема српскога штанда!? На Међународном сајму књига у Загребу нема Србије, нема Босне, нема Црне Горе... То је понижавајуће и идиотски. О томе одлучује некаква бирократска машинерија, међу којима је маса анонимуса, а нипошто некаквих креативаца или људи свјесних времена у којем живимо и релација које су потребне према сусједима који су дио наше свијести, нашега језика, нашега супостојања... Преостаје ми само да резигнирано уздахнем јер ја то поправити сам не могу, не могу интервенират, не могу протестират, немам са ким разговарат, нити ме ко слуша нити ме ко треба.
Да ли још увек верујете да ће доћи дан када ће Срби и Хрвати поново живети заједно, као што сте говорили не тако давно, 2009?
Од тога не одустајем. И даље мислим да постоје неке силнице и неке групације релативно позитивних и разумних људи и у Хрватској и у Србији који ће наћи неки облик организираног суживота. Овде ме годинама оптужују за „југоносталгију“и за „увлачење Србији у дупе“, морам по стоти пут то одбити. Ја не заговарам никакву обнову ни старе Југославије нити стварања нове. Повијест се, ако ћемо бити иоле тријезни, не сме понављати, јер се може поновити само као фарса. Ту фарсу некаквога уједињавања, клањања некаквим вођама са једне и друге стране, треба избећи, јер бисмо сви испали будале на енту потенцију. Још увијек мислим да се поново може догодити нека разумна асоцијација Хрватске и Србије у било којим границама.
Односи Србије и Хрватске су лоши захваљујући елитама на власти које међусобно једна другој подмећу ноге. И кривицом свих нас који допуштамо да нас елите поново заводе у ћорсокак на крају којега су самоубиства и гробља, Јасеновац или Сребреница, свеједно
У границама ЕУ?
Председник Туђман је у једној промјени Устава 1997. изричито написао да Хрватска никад не смије ступити у међудржавне везе са државама бивше Југославије. Према томе, ако би Србија - као муха без главе као и ми - ушла у ЕУ онда би Хрватска морала изаћи из Европе, то би била једина логична посљедица. Радовао бих се тој комедији.
Како вам данас изгледају српскохрватски односи?
Лоше. Захваљујући елитама на власти са једне и са друге стране које међусобно једна другој подмећу ноге. И кривицом свих нас који допуштамо да нас елите поново заводе у ћорсокак на крају којега су самоубојства и гробља, или Јасеновац или Сребреница, свеједно, све је једнако грозно.
Како вам је деловао онај сусрет на мосту ваше председнице и нашег тадашњег премијера а садашњег председника?
До улога таквих личности не држим много, ни са једне ни са друге стране. То је била парада елитних вођа који су демонстрирали лажну љубазност једног према другоме, без стварних позитивних последица. Ништа ме у тим политичким збивањима не импресионира и не тиче ме се, нити уважавам, нити мислим да је уопште потребно о томе разговарати.
Како може да вас се не тиче?
Прво, зато што ћу ускоро умрети. Друго, остављам земљу онима који ће се за њу борити како знају и умију.
Прво, не знате кад ћете умрети, а друго, није фер да вас се не тиче оно што за собом остављате?
Јесам ли звучао као онај који каже: „После мене потоп, баш ме брига, ништа нисам градио, нећу ништа ни рушити него ћу се равнодушно према томе односити“? Говорим да ме се не тичу елите и појединци из те елите, сматрам да они не представљају стварне народне карактере, ни једног ни другог народа, мада се ниједан народ не може свести на један карактер. Али они јесу изабрани захваљујући ономе што се назива демокрацијом и гласом народа који је углавном глуп. Народ је бештија глупа која се да намамити свежњем сена, или, ако је нека друга врста стоке, с мрквом, јабуком, а тера се напред само батинама. И они, та глупа руља углавном бира погрешно истакнуте појединце.
А ви се истовремено хвалите тиме да не гласате и не идете на изборе?
Не хвалим се, то је само један податак из моје биографије. Исто је као кад кажем да волим обући чарапе у складу са хлачама, нећу црне чарапе на смеђе хлаче... не бусам се тиме у прса. Према томе, не гласам јер ми не паше, то није ништа страшно.
Али онда немате право да говорите...
Имам право говорит!
Како?
Зато јер нас има пуно таквих који апстинирају. Ми смо такође нека „странка“.
Али то значи да би вас било и довољно да нешто промените на неки креативнији начин од апстиненције?
Такви се не могу и не смију удруживати, јер би направили исту грешку као и сви они који се на основу некаквих „идеолошких предувјерења“удружују у странке, па онда траже изворе финансирања, често их и добијају од домаћих покварењака, банака, страних агентура, странци нама владају као што знате и са једне и са друге стране, према томе никако се не би смјело допустити да се апстиненти удруже у некакву целину. Они једноставно морају представљати једну празнину у друштву.
Која служи чему?
Не знам... ево, неки дан читам да је у Кеопсовој пирамиди откривена нека голема шупљина. Стотинама година су је египтолози проучавали, нису то успели детектирати, тек сада су неке јапанске сонде пронашле једну голему шупљину у Кеопсовој пирамиди. Чему та празнина служи, бог те пита? Можда смо ми негласачи у Хрватској и Србији говорници те неопходне празнине да би постојала равнотежа. Као вага на три крака.
Како бисте, без јапанске сонде, описали људе који су данас на челу Хрватске? Председницу и премијера?
Блиједе сјенке, сјенке сјенки. Једна амбициозна жена пуна испразне реторике која нон-стоп скаче сама себи у уста у свом лажном отпимизму у односу на Хрватску - она је председница државе. Премијер је истовремено и предсједник најјаче, не треба заборавити - Туђманове странке, и он као такав проводи политику која се вуче још од ’90-их година наовамо. Он је срећом један блиједи карактер.
Шта значи да је „срећом блиједи карактер“?
То значи да неће направити баш неко велико зло. Али неће ни оно зло које види уопште именоват.
Како бисте га ви именовали?
Као неоусташију која се пробија испод скраме некакве западне европске грађанске уљуђености. Нацртао бих га као папак који се пробива с доње стране, а с роговима на горњој страни - као ђавола из пучког имагинарија. Та неоусташија се пробија од када је Туђман пустио с ланца, па све до данас. Постусташија ровари и руши, нема богзна шта да руши, она поново гради један злоћудни систем и доста је успјешна на свом путу.
Да ли можете да говорите овако у хрватским медијима, на телевизији, у новинама?
Понекад на телевизији, али само код Станковића (емисија „Недјељом у два“на ХРТ, прим. О. Б.), другде ме не зову. И када кажем нешто у камере, на неким јавним скуповима које су организирале невладине атеистичке и некатоличке удруге, ја се унапред смијем наивцима са тзв. независних телевизија који ме интервјуирају, јер знам да се моје мишљење о злоћудности неусташког одгоја, задирању цркве у друштвени јавни живот, о идеолошки поквареним поповима који пропагирају нацизам и фашизам, а нико им ништа не може, неће смјети објавити. Све што сам изговорио је отишло у вјетар, прдеж… Цензурирарно, нестало, папала маца - јер цензура очито ради у свим телевизијама код нас, не само у државним. Писати се може по овим порталима који су доста слободоумни, али то писање има једнак утицај као пишање у вјетар.
Када бисте ви мене питали, рекла бих вам да је слобода медија у Србији гора него икад, да ли бисте могли да ми узвратите истим „комплиментом“, да је у Хрватској горе него што је било пре пет, 10 или 15 година?
Двадесет седам година је откако ова Хрватска постоји и све је горе и горе.
Али је још увек могуће да се појавите на јавном сервису у емисији „Недјељом у два“и да без цензуре изјавите да је „домољубље уточиште за хуље“. Судећи по избезу- мљеним коментарима на друштвеним мрежама стиче се утисак да ваши гледаоци никада пре нису чули ту реченицу и да су свој гнев адресирали на вас као на аутора те мисли ?
Цитирао сам реченицу лексикографа Семјуела Џонсона: „Патриотизам - тј. домољубље - је посљедње уточиште хуља“. Та реченица је опће мјесто образовања, ја сам је у својим текстовима цитирао најмање пет пута прије овог наступа, али коментари које помињете доказују да нико ништа не чита. Усташе ништа не читају. Фашисти не читају ништа. Они само гледају слике голих жена, траже секси скандале и брину се за пробитак, за крађу, прикрађу, надкрађу овога мало што је још остало, што треба покрасти.
Гледала сам ту емисију, чула сам како говорите да не разумете шта значи волети домовину, не знам да ли стварно тако мислите?
Морамо прво дефинирати шта је „домовина“!? Ја усташку домовину не могу вољети, не могу вољет ништа што је у овој земљи усташко. Нећу рећи да сам био луд за социјалистичком Хрватском, тада ми је сметао једнопартијски систем, нисам се баш осјећао као риба у води у систему који су водили апаратчици и дјеца из кумровачкога инкубатора, нисам ни то могао вољети. Зато сам цијели живот несретан, цијели живот без домовине, цијели живот без
Биће добро и ако уведемо евро, јер ће се престати спомињати Павелићева куна. Ја сам за евро макар ћемо сви настрадати због курсне разлике, али се барем неће говорити о кунама
вјере, отпадник од свих врста религија. У властитој земљи сам апатрид, бездомник. Али оно прије је ипак било боље. Кад се земља у којој сам неким случајем рођен - нисам ја то изабрао - претворила у реплику Павелићеве „ендехазије“, онда ме тек ухватила језа - ја „то“не могу звати домовином. Могу вољети нешто регионално, регионалистичко, локално, локалистичко, неки дух поднебља, поднебље неког духа, дух Медитерана, Средоземља, Јадрана на којему сам рођен одрастајући у Шибенику и Сплиту, али то није никаква страствена љубав за коју бих живот заложио, то је једна врста литерарне љубави. Како су хуље социјалистичког доба изговарале баналност: „Ја као човек и комуниста“, тако се у постусташтву наглашава: „Ја као човјек и хадезеовац“, „Ја као човјек и домољуб“. Ко год каже да је домољуб, већ је самим тим хуља јер се нема шта изражават о томе.
Код нас су таблоиди постали режимска гласила, а код вас ?
Ми имамо јаку неоусташку штампу. Седам дневно, Хрватски тједник, Хрватско слово, сви воле тај предзнак „хрватски“, треба ваљда нагласит да тај „тједник“не излази у Сенегалу или Зимбабвеу, него је баш „хрватски“тједник!? Свако говно хоће бит хрватско. Постоје и неке новине које су као државно-јавне и слободоумне као Вечерњи лист, у њима са једне стране имате колумнисте потпуно усташких назора, а са друге стране пишу најслободоумнији колумнисти - тотална шизофренија. Хрватска се не може опредијелит шта хоће, хоће ли се вратити у „ендехазију“, или ће у тој Европи остати слуга, собар, а из те Европе ће морат изаћ ван ако Србија уђе у Европу. То ће бити комедија. Ако останемо у Европи кад Србија уђе, онда смо издали Туђмана. То би већ била нека побједа. Биће добро и ако уведемо еуро, јер ће се престат спомињат Павелићева куна. Ја сам за еуро макар ћемо сви настрадати због курсне разлике, али се барем неће говорити о кунама.
Макар вам била досадна: да ли код вас има слободе медија?
Нажалост, то је само слобода лајања за којом сам жудио док нисам промукао. Боље бих учинио да сам ишчупао гласнице да не могу лајати, а не овако лајати у празно, чује се лавеж паса у ноћи док влакови тутње, тако и ми одлазимо у неповрат, у пропаст док пси узалуд лају у ноћи.
Видим да сте урамили насловну страну Времена од пре три године на којој испод вашег портрета стоји наслов „Путин је моја симпатија“?
Остајем код тога апсолутно. А шта то значи? Ја сам котачић најбезначајнији на репу догађаја, утицаја немам, моћи немам, али ми је Путин симпатија јер волим Русију и све руско.
Како разумете појаву Трампа?
Ја сам је предвидео, једини сам рекао да ће он побједити у трци са Хилари. Зашто? Зато што сам желео зло Америци, што горе по Америку то боље по свијет. А срамота ме о томе и говорити, тај човјек је срамотно људско биће, накарадно.
Неколико минута касније мој посебни саговорник ми покретом даје на знање да смо довољно разговарали, задржавам га још мало на укљученом диктафону са серијом глупих питања: „Шта би било питање које бисте ви поставили себи“?
Кад ћеш умрети? Кад ћу више умрети, доста ми је свега.
Рецимо да добијете тај датум, шта бисте урадили у међувремену?
Ништа, исто што и сад, немам пара да нешто направим.
А да имате пара?
Отпутовао бих негдје... отпутовати...
Где бисте?
Па макар и на мртвачким колима само некамо отпутовати. Са Славицом, наравно... Доста је било... искључи то.
Морамо некако да завршимо...
Можемо са стиховима из 66. Шекспировог сонета, ако те то занима наћи ћеш их на 220. страни...
Ако би Србија - као муха без главе као и ми - ушла у ЕУ онда би Хрватска морала изаћи, јер је 1997. Туђман забранио било какав савез са државама бивше СФРЈ. Радовао бих се тој комедији
На тој страници Мандић је цитирао стих: „Сит свега тога вапим смрт смирења“. Ако је у нашем живом разговору успео да ми „забрани“да га погледам у очи, није могао да ме заустави да изван његовог упутства скренем поглед и на 221. страницу, на којој Мандић додаје још један стих из истог сонета: „Сит свега тога, оставио све бих, кад смрћу љубав напустио не бих“. П. С. - Да ли вас нервирам што и поред свега не верујем да заиста нестрпљиво чекате „крај“?
Не знам да ли сам оставио дојам неког живахног старчића који само брбља о смрти, али „јебе га се живо“, да простите на изразу, па није тако.