НАМИГИВАЊЕ МОСКВЕ КА БОНДСТИЛУ
Руско-српски хуманитарни центар у Нишу 24
Запад до сада није саопштио на чему базира сумње да је реч о шпијунском центру, али спекулише се да се тајно увезеном опремом надгледа регион и посебно НАТО база у близини Урошевца, на Косову
Поприличан мир за необичан дан у ком 200 километара даље, горе ка северу, код Београда, амерички и српски војни падобранци одржавају здружену војну вежбу „Зима 2017“. Вјачеслав Влашенко, руски представник за међународне односе у овом центру, изгледа ноншалантно док поједине западне агенције извештавају да та вежба изазива бес Кремља. Иако Запад тврди да Москва покушава да учини све на јачању војних веза са Београдом, у чију сврху је донирала шест борбених авиона „миг29“и зарад којих захтева дипломатски статус за особље у овом центру, питања за Влашенка, као што је „нису вас
звали на војну вежбу са Американцима не покрећу у њему лавину беса. Незнатно се само зајапури у лицу, а онда уз кисели осмех добаци: „Па…, нисмо војници. Хуманитарци смо. А то је војна вежба. Не, не учествујемо на војним вежбама“.
Не знамо да ли је тако чврст ултиматум постављен пред власти у Србији, али добро је познато шта су жеље Кремља, а шта Брисела и Вашингтона. Јединица за одмеравање снага тренутно је Руско-српски хуманитарни центар, чије затварање жели Запад, док руска страна инсистира на дипломатском статусу за своје особље и, још важније, на склапању бесцаринског аранжмана, односно увозу робе без контроле и пореза за неопходну опрему и средства.
Запад до сада није саопштио тезу на чему базира сумње да је реч заправо о шпијунском центру, али спекулише се о тајно увезеној опреми помоћу које центар надгледа регион, пресудно заинтересован за сваки корак војника у НАТО војној бази Бондстил у близини Урошевца, на Косову, 122 километра ваздушне линије од Ниша.
Кодиректори центра Бојан Гламочлија и Виктор Гуљевич, те, за њих мистериозне приче Запада, одбацују и пропуштају екипу НИН-а да отвори врата сваке канцеларије у сасвим обично, наизглед скромно опремљеној згради са неколико просторија, једним магацином, и отвореној костур згради - полигону преко пута паркинга, где обучавају ватрогасце и спасиоце. Да, за око обичног посматрача овде нема ничег сумњивог, нити спектакуларно примамљивог. На самом улазу у центар, одмах иза рампе војник у светлој маскирној униформи не тражи легитимације, каже да смо најављени, да нас чекају и да можемо слободно сами до зграде десетак метара ниже. Осим овог војника, нема другог обезбеђења.
Ипак, Запад не одустаје од својих анализа које указују да је центар у Нишу одговор на експанзију НАТО-а у региону Балкана, као и да је долазак Руса узнемирио наше суседе Бугарску, Румунију и Мађарску које су „годинама патиле под гвозденом песницом комунизма након Другог светског рата“. Амерички Асошијетед прес још прошле године извештавао је да уколико је заиста реч о војној постаји, ова база Кремља биће прва у Европи изван бившег Совјетског Савеза након колапса Варшавског уговора почетком деведесетих.
Гламочлија, који је претходно радио у Сектору за ванредне ситуације МУП Србије, каже да су за две године успели да сруше ту завесу обавијену око центра и отклоне сумње да су шпијуни, тајна војна база Кремља. „Говорили су да ширимо руску меку моћ. То није истина. Да је тако овде, не би на обуку долазиле горске службе спасавања, извиђачи, спелеолози, колеге из Хрватске, Мађарске, Европске асоцијације спасилаца“. Осим братске православне повезаности, старословенске оданости, мало је преосталих одговора на питање зашто је Русија одабрала баш Србију као једини пункт ове врсте не само у региону већ и ван својих граница. Наводно има пет захтева за отварање оваквих центара ван Русије, а планиран је центар у Јерменији. Негирајући тврдње да центар може да нарасте у војну базу под контролом Москве, врло брзо уз лаку трансформацију у војне намене Гуљевич каже: „Видите и сами. Обичне канцеларије, један полигон и један магацин са опремом за спасиоце у случају поплава и пожара. Све је усмерено ка ванредним ситуацијама“.
УЦентру је тренутно 20 људи, од тога три спасиоца, на чекању смене из Русије. На отворене тврдње Чедомира Јовановића, лидера ЛДП, да је у језгру овог измештеног руског логистичког центра смишљен „македонски сценарио“и планиран атентат на премијера Црне Горе, Гуљевич каже: „Нисам упознат са тим како ватрогасци могу да организују побуну или пуч“.
Попут бившег председника Томислава Николића и Гламочлија је прошле године одликован у Москви руским Орденом сазвежђа храбрости за међународну сарадњу. Каже да то нису заслуге за рад „руског човека“, јер истим орденом је окићен и амерички потпредседник Бајден. Он каже да се центар којим руководи финансира из руског и српског фонда, и да у Русији дежурају и људство, хеликоптери и авиони спремни за трансфер до Србије у року од свега два сата. Управо ова чињеница плаши Брисел и Вашингтон, и подгрева тврдње о продору Москве на Балкан. Уосталом, уколико је реч искључиво о хуманитарном центру, зашто Русија инсистира на посебном статусу? Или, како то пита Драган Шормаз, шеф делегације Скупштине Србије при Парламентарној скупштини НАТО - шта ће ватрогасцима дипломатски статус, ако су само ватрогасци. Влашенко тврди да захтеви Москве не циљају тако далеко ка изједначавању статуса Руса са припадницима НАТО трупа и неутралисању утицаја НАТО на регион. Руска страна тражи споразум о привилегијама имунитета. Али, претпоставка је да Запад страхује
Осим братске православне повезаности, мало је преосталих одговора на питање зашто је Русија одабрала баш Србију као једини пункт ове врсте не само у региону већ и ван својих граница
да би Руси, уколико добију овај статус, могли да шаљу неограничен број људства у Србију у року од два сата. „Не можемо послати 4.000 људи. Све иде званично преко владе. Српска влада затражи помоћ, центар одрађује технички део захтева. Нико од особља, нити средстава не може да стигне а да претходно Влада Србије није то затражила од Владе Русије. Чак и да имамо споразум о привилегијама, приоритетима, односио би се на одређену квоту људи који су овде и ни на једног човека више“, наводи Гуљевич.
Мишљење руског кадра овог центра је подељено када је реч о останку у случају опредељења Србије за улазак у НАТО. „Уласком у НАТО, нас би угушили, не би дозволили да се Руси налазе на вашој територији“, каже Влашенко, негирајући да је овде по директним Путиновим инструкцијама. „Да, да, да! Био сам са Путином две недеље пре доласа. (смех) Шала, наравно. Мада, част би ми била да јесте, али, то су баналне ствари. Није реално“, каже Гуљевич, наводећи да су за све, укључујући америчке званичнике, врата Центра непрекидно отворена, да их је посетио амерички војни аташе, али да они не желе да виде ствари правим очима. После недавне посете војног аташеа америчка амбасада саопштила је да њени представници нису видели ништа што би указивало на потребу да добију дипломатски статус.
„Ако ми кажемо да је ово зелено, они ће рећи да је црвено. Морамо да се упитамо зашто у америчкој амбасади ради 400 људи, 80 дипломата и 320 техничког особља, шта је у ствари њихов задатак, јер у руској ради њих 80.“
Његови наводи да је у бази на Косову неколико хиљада војника, а у Центру тек 20 цивила, иду у смеру правдања да су до пролећа ове године у овим просторијама радиле још три српске ИТ компаније које су се бавиле трговином. Каже да није логично да шпијуни раде са трговцима. Наглашава да центар има добру сарадњу са земљама у региону, као и да су све те земље чланице НАТО.
„Русија је заинтересована за Балкан вековима, у 19. и 20. веку је давала добровољце. Али, Србија је слободна земља и може да ради што сматра да је најбоље за њу“, каже Олег Ганијев, припадник руског особља. Повезаност два народа сматра толико јаком да је ништа не може раскинути. Али налази оправдање за напуштање те братске Русије у кључно тешким моментима за Србију, током ратова 90-их и бомбардовања 1999. И, нема баш логично образложење за улазак руских јединица у саставу Кфора као прве чизме која је крочила на територију Косова по повлачењу војске ЈНА, и напуштања овог састава међу првима са те ризичне територије. Истина, Влашенко је потврдио да је помоћник војног аташеа амбасаде САД Хајрум Гарвин разговарао с њим у Центру. „Да ли смо се посматрали као непријатељи, или као Трамп и Путин? Тај сусрет је протекао нормално, без конфликта и непријатне ситуације“, каже Влашенко. Амерички посетиоци, међутим, нису уверени у хуманитарну улогу руског особља.
Ко су руски представници у Центру? Влашенко је радио у Министарству за ванредне ситуације у Русији, у Сектору за међународне односе. У два наврата је био у Србији, 1993. и 1999. Олег већ 27 година ради као спасилац. Учествовао је у спасилачкој операцији извлачења људи након једног од најјачих терористичких напада у Русији на пијаци у Владикавказу. Путин је заузимао позицију директора ФСБ, а Олег начелника владикавкаског одреда за претраге и спасавање. Тада су се и сусрели. „Видео сам тактичног човека, но, био је директор ФСБ. Решавао је проблеме. Ја сам био само начелник одреда за претраге који је ишао даље, у Грозни у Чеченији… операције везане за претрагу и спасавање настрадалих у терористичким нападима“, каже Олег.
У његову идиличну причу о братској повезаности и помоћи при пожарима и поплавама нимало не верује ни командант копнених снага САД за Европу, генерал Бен Хоџис. Он је био и више но директан када је недавно изјавио да не верује да је ово хуманитарни центар. На тврдње да се у овом шпијунском гнезду осмишљава план слабљења америчког утицаја, и јачања позиција Москве, као што је био покушај у Македонији, они одговарају да су тамо у августу и септембру избили велики пожари. Русија је послала неколико камиона хуманитарне помоћи, и наводе да је тешко наћи ту везу између шпијунског и хуманитарног реаговања. „Хоћете план акције?! Имам у овом роковнику све записано. Могу да вам покажем“, узвраћа Олег иронично.
Убеђени да је реч о политичким смицалицама, кажу да Русија има широке руке али да ипак тако свемоћни нису, као и да је Путинова идеологија пружање руку на обе стране. Једну Америци, другу Србији.
Убеђени да је реч о политичким смицалицама, у Центру кажу да Русија има широке руке али да ипак тако свемоћни нису, као и да је Путинова идеологија пружање руку на обе стране. Једну Америци, другу Србији