НАШ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ
Дејан Тиаго Станковић
Највећи проблем сиромашних људи је то што немају довољно пара. Пробудиш се ујутру, пребројаваш се како ћеш од плате да се нахраниш, како ћеш од пензије да платиш и рачуне и лекове, како ћеш да опстанеш а да се не задужиш. То је једна јадна егзистенција. Ту лагање не помаже.
Проблем је што сиромашан човек тешко нађе начина да се извуче из беде. Кад живиш у земљи где не циркулише довољно новца, џаба се трудиш, ретко ко заради онолико колико му треба.
Осврнемо се, свима боље иде него нама, а ми никако да се ишчупамо из сиромаштва. Сви економски показатељи су катастрофални. Главни задатак наших власти би требало да буде – како то променити. Како да нама крене, макар као Румунима? Ма као Хрватима. И то би већ било нешто.
Ја немам одговор. Немају га ни много паметнији од мене. Али ја нисам дужан да знам решење, а и да га знам нико ме не би слушао. Дужан да изнађе начин да заиста крене набоље је онај ко је изабран да руководи државним апаратом. Он има моћ, морао би да има и минимум знања неопходног да би се владало. Власти треба само да обезбеде да институције функционишу што боље, да се стекну услови да се развије привреда, да људи могу да раде и зараде. Али не видим да ико, чак ни из опозиције, има јасан економски програм. Не видим чак ни да се ико тиме озбиљно бави. Као да сви избегавају тему.
Наша држава, којој иде баш лоше, као да занемарује најбитније питање, економију, и бави се гомилом козметичких, небитних ствари, које имају мало, или немају нимало, стварног утицаја на квалитет живота грађанина. То су, тврде они, питања од националног интереса.
Рецимо, питање Косова. Хтели би да контролишу и ту територију, а ни овим што им је под контролом не умеју да владају. Или проблем наталитета. Да стварно патимо од мањка људи, увезли бисмо радну снагу из неке друге, још сиромашније земље. Али ми ни за ово што се роди немамо запослења. Докле год ниси решио питање живих, нема разлога да прижељкујеш више новорођених. Шта има везе колико је Срба, ако ови што постоје не живе са дигнитетом, од свог рада, па масовно беже из земље? Држави је чак и очување ћирилице некакав приоритет, мада ћирилица, у Срба, нимало није угрожена. Ко је писмен зна је одлично. Чак и моја деца, а у животу им не треба.
Ја државу видим као сервис који служи грађанима. Не видим је као домовину, ни као светињу, заправо немам осећања према њој. То је зато што сам највећи део живота провео као исељеник, у земљама у којима се нисам родио, па сам изгубио лош осећај родољупства без разлога и гајења ирационалне љубави према земљи. Ја државу не видим као мајку, него као маћеху, и за државу у којој живим битно ми је само једно - какве услуге пружа грађанима. Баш ме брига да ли је велика или мала, да ли има излаз на море или нема, да ли у њој живе моји сународници или не, које је вере и нације онај на власти, да ли се боље слаже са западом или са истоком. Све ми је то потпуно небитно, битно ми је само да држава ради свој посао и пружа добре услуге. Да нам живот буде што мирнији, лакши и лепши. Да се ради и да иде набоље. Толико је мени битно. То је наш национални интерес. Све остало је секундарно.
А ови који тврде да су приоритети неки виши, митски циљеви, они грађане замајавају. Скрећу пажњу са своје некомпетенције. За државу је пре свега битно да свако у њеном апарату како-тако зна свој посао, какве су њене институције, да судство функционише, да полиција брани а не туче и шпијунира грађане, да се новац од пореза не расипа већ добро уложи, у интересу грађана - не у интересу Нације, не у интересу Државе и њених главешина, већ у интересу Грађанина. Сваког појединца.
Дакле, добра је она држава у којој грађани лепо живе. Код нас, међутим, има превише људи који једу из контејнера. Ако руководство државе и после разумног рока не покаже да зна шта ради, ако, кад већ не умеју сами, не нађу неког способног и спремног да им помогне и почну да га беспоговорно слушају, ако нам што пре не покажу истински добре резултате уместо што нам мажу очи, ако ускоро не угледамо светло на крају тунела, руководство треба мењати. Хвала, пријатно, ајд’ сад неко други.
Власт би хтела да контролише и Косово, а ни овим што им је под контролом не умеју да владају. Брину о наталитету, а ни за ово што се роди нема запослења. Шта има везе колико је Срба, ако ови што постоје не могу да живе од рада, па масовно беже из земље