ДИЈАМАНТСКИ РЕЗ
Оставка Роберта Мугабеа
Колико год да земљу потресају унутрашњи сукоби, јасно је да су велике силе и те како заинтересоване за позиционирање у земљи пребогатој рудним налазиштима
Када би се данас састављао попис грешака које је начинио најстарији председник једне државе, деведесеттрогодишњи Роберт Мугабе, уједно до скора и најдуговечнији владар (37 година на челу Зимбабвеа), међу бројним, две су свакако кључне. Можда најважнија омашка лежи у чињеници да није успео да обузда политичке амбиције четрдесет једну годину млађе супруге Грејс, што је последично довело до фаталног промашаја када је управо под њеним утицајем сменио Емерсона Мнангагву, потпредседника државе, блиског сарадника и доскорашњег пријатеља, али и најопаснијег могућег противника, ветерана рата за независност и човека који има изузетно јако упориште у војсци. Зато нема ничег случајног у чињеници да је војска одмах након „скидања“Мнангагве преузела контролу над кључним тачкама у Харареу, а Мугабеа
ставила у кућни притвор. „У питању је корекција без капи крви а не државни удар, ситуација у Зимбабвеу помера се на други ниво. На мети су само криминалци око председника“, саопштила је војска након акције, стављајући јасно до знања да је Мугабе - прошлост.
Иако се потрудио да читава ситуација добије озбиљан драмски заплет, нарочито након што у телевизијском обраћању нацији није поменуо очекивано повлачење с места шефа државе, Мугабе је дан касније, ипак, поднео оставку. Само неколико сати пре обраћања грађанима, владајућа Зимбабвеанско-афричка национална унија - Патриотски фронт (ЗАНУ-ПФ) сменила је Мугабеа с места лидера странке и именовала управо Мнангагву. Али, ако се поглед баци преко рамена и у блиску прошлост, лако ће се закључити да борба за трон и политичко наслеђе Зимбабвеа траје већ неколико година и да је било сасвим илузорно очекивати било какву врсту демократске транзиције. Намера остарелог бившег председника да земљу преда у руке супрузи изазвала је чеони судар са моћним врхом ЗАНУ-ПФ, у коме су планирали потпуно другачији сценарио. У том контексту треба и посматрати и најпре тихе, а потом све гласније и отвореније критике на Мугабеов рачун, понајвише због катастрофалне економске ситуације.
И заиста, некадашња колонија Велике Британије и житница Подсахарске Африке, најважнији агроснабдевач Европске уније, највећи светски извозник дувана и земља с баснословним налазиштима дијаманата, после контроверзне земљишне реформе с почетка века и изолације у коју је ставио Запад, нашла се на рубу финансијског колапса. Ствари су до те мере драматичне да би, према проценама тамошњих економиста, Зимбабве у наредних десетак дана могао да остане без струје коју увози из Јужноафричке Републике, док би за шест месеци могле да се истопе све преостале девизне резерве. Јасно је да је у таквој ситуацији потенцијална кандидатура Грејс Мугабе, омражене међу грађанима због раскалашног начина живота и неконтролисаног трошења новца на луксузну одећу, аутомобиле и намештај, била сипање соли на отворену рану људима који све више грцају у немаштини. Очигледно је да је Му-
Фатална грешка: Роберт Мугабе удовољио је политичким амбицијама своје супруге Грејс габе преценио важност чињенице да у Африци још слови као један од последњих живих бораца против колонијализма и империјализма, верујући да због тога може да рачуна на безусловну послушност у земљи.
Много већа невоља за њега је то што је потценио утицај и снагу Мнангагве, немилосрдног противника који је током борбе за независност био познат по диверзантским акцијама, и човека који је осамдесетих, разуме се уз Мугабеов благослов, командовао трупама које су масакрирале 20.000 припадника племена Ндабеле. Надимак Крокодил Мнангагва „заслужио“је управо својом бескрупулозношћу и суровошћу. Посматрајући ствари из овог угла, тешко је замислити да ће персонална промена на челу државе донети више демократије него што је то било под Мугабеовом тешком руком.
Било би, ипак, прилично симплификовано догађаје у Зимбабвеу посматрати искључиво у светлу унутрашњих противречности које потресају земљу, посебно ону која располаже с таквим налазиштима дијаманата. С једне стране, ако је судити по речима Доналда Јамамота, помоћника америчког државног секретара који је Ројтерсу рекао да евентуална развојна помоћ Зимбабвеу, након година драконских санкција, зависи искључиво од даљих збивања у тој држави, САД и те како рачунају да ће Мугабеов одлазак значити и повратак њеног утицаја. С друге стране, и чланице БРИКС-а, посебно Кина, желе да се што боље позиционирају у региону. Тим пре што су пре две године, током посете кинеског председника Си Ђинпинга, две земље потписале инвестиционе споразуме вредне четири милијарде долара. Додатно подозрење изазвале су спекулације да је командант армије, генерал Константино Чивенгва, током посете Кини почетком новембра најавио пуч и добио прећутну сагласност Пекинга. Онда није далеко од памети закључити да политичка драма у Харареу никако не може бити без везе са коришћењем пребогатих рудних налазишта.
Остаје, међутим, упитно зашто је војска Мугабеу, очито сатераном у угао, дозвољавала да данима драматизује ситуацију. Без обзира на то што на Западу - и не без разлога - важи за диктатора, експредседнику чак ни страни посматрачи не оспоравају да је на изборима легитимно освајао већину. Класичан државни удар у таквој ситуацији могао је да проузрокује контраефекат и изазове сукобе с Мугабеовим присталицама. Овако, војска је изнудила оставку донедавног неприкосновеног лидера Зимбабвеа, нудећи успут и гаранције за личну безбедност Мугабеа и његове породице.
Напослетку, ствари нису испале добро за последњу антиколонијалну икону Африке. Изнуђено одступање с власти, значило је да Мугабе није успео да помири несклад између амбиције бахате супруге и политичке реалности која је некадашњу дактилографкињу у председничком кабинету препознала као већу пошаст чак и од озлоглашеног Крокодила - Емерсона Мнангагве.