Пробијање четвртог зида
ШТА НАМ ДОНОСЕ НОВИ „РАТОВИ ЗВЕЗДА“
Уместо класичне рецензије, одлучили смо се на дебату са Стеваном Филиповићем, познатим режисером. Први пут нисмо се сложили у мишљењу око значаја и важности нове епизоде „Последњи Џедаји“. Док се нама учинило да је филм исувише млак и репетитиван, Филиповић међутим брани Силу
Уместо класичне рецензије, одлучили смо се на дебату са Стеваном Филиповићем, познатим режисером. Први пут нисмо се сложили у мишљењу око значаја и важности нове епизоде „Последњи Џедаји“. Док се нама учинило да је филм исувише млак и репетитиван, Филиповић међутим брани Силу
Када се сретнемо на премијери неког од филмова из серијала Ратови звезда, делује нам као да смо код најбољих пријатеља на слави! Стеван Филиповић, наш прослављени режисер и ја често и јавно дебатујемо о развоју чувене Лукасове саге. И често се у потпуности слажемо. Прошле недеље, први пут заправо, по одгледаној осмој епизоди из дугорочног серијала, мишљења су нам се у потпуности разишла. Као и светској јавности.
За потписника ових редова, у филму Последњи Џедаји осетан је замор материјала. Усред треће трилогије, нови редитељ Рајан Џонсон, аутор независних остварења, мења ток и ритам приче, показујући извесну храброст у приповедању али нуди филм далеко од спектакла или важности. Преузевши причу од претенциозног Џеј Џеј Абрамса који нам је пре две године „подвалио“филм Буђење силе као римејк првог филма Нова нада, труди се да причу освежи и отвори могућности за сасвим нову, независну трилогију која је, судећи по најавама, већ у припреми.
Разговор са Стеваном Филиповићем почео је спонтано, али врло брзо се претворио у сукоб мрачне и светле стране. Он је бранио концепт Последњих Џедаја, као и његову улогу у читавом досадашњем серијалу. Та спонтана расправа о значају овог филма деловала је боље него да се напише рецензија.
„Последњи Џедаји је на мене оставио изузетно јак утисак“, вели Филиповић. „Има све врлине и мане неког генијалног дипломског филма једног екстремно талентованог и инспирисаног студента, у најбољем смислу тих речи. Рајан Џонсон је имао храбрости да се отргне од модерне холивудске матрице бескрајног рециклирања, и направи искорак у неистражену територију, игра се и експериментише, а резултат је филм који можда одскаче од утемељене Star Wars естетике и драматургије, али заузврат доноси досад невиђену људскост у третману ликова, који су еволуирали од дводимензионалних скица у претходном делу. Буђење силе, иако изврсно реализовано на занатском нивоу, ипак је било само римејк Нове наде из 1977. док Џедај не личи ни на шта што смо гледали раније. И, с обзиром на то да није Монтевидео, овај филм се засигурно неће свима свидети (смех)“
Али филм Последњи Џедаји, упркос неколицини нових сјајних ликова попут оних које играју Лора Дерн или Бенисио дел Торо, те опроштаја од принцезе Леје, па и Лука Скајвокера, ипак делују као да нема наративну снагу прве трилогије, нити интригу друге, а опет ништа ново нисмо видели, ништа што би нас одушевило. Све делује рециклирано и репетитивно. Или можда није тако?
„Можда смо гледали различите филмове“, кроз смех одговара Стеван Филиповић. „Океј, Џонсон је понекад превише заљубљен у сопствени материјал, и није довољно одлучан у монтажи, понекад је на ивици `клања вола за кило меса`, то јест уништавања драмског потенцијала озбиљне сцене зарад продавања добре форе - отуд она паралела са студентским филмовима коју сам поменуо - али мени су ове мане потпуно занемарљиве у односу на жар, љубав и посвећеност сваком детаљу које је он унео у филм, и свежину и аутентичност у третирању ликова и њихових односа…“
Изгледа да смо заиста гледали различите филмове. Филм делује доста произвољно режијски вођен, нимало забаван нити духовит. Океј, хумор није приземан као у Буђењу силе, но опет је далеко од очекиваног. Барем онога што смо могли да очекујемо од Џонсона, као аутора независних ироничних комедија попут Браће Блум, рецимо. Филиповић поново има амандман:
„Његова редитељска супериорност у односу на претходника прецизно се види буквално од прве сцене, на пример, кроз третман лика генерала Хакса (Домнал Глисон, иначе талентован и интелигентан глумац). У претходном делу овај лик делује као нациста из неког лошег партизанског филма - глума делује дилетантски, било каква трећа димензија лика не постоји ни у назнакама, као ни однос према партнерима у сцени. У овом филму Џонсон је нашао савршен редитељски `кључ` буквално од самог старта - комедију, и све је одједном оживело. Хукс је сад предивна ауторитарна силеџијска гњида - бесна џукела, како га његов господар Сноук назива - надувенко који у својој претенциозности испада будала, а да тога ни издалека није свестан. Духовитост овог филма се можда може поредити са Тором 3, мада овде нема таквог разбијања `четвртог зида`. Хумор у Последњим Џедају произлази из ликова и њихових односа, и делује аутентично и (махом) добро интегрисано, посебно у односу на Лукасове покушаје духовитости у prequel-има.“
Ако смо се у нечему сложили, то је политична конотација самог филма. За разлику од претходног који је тек плошно одговарао на светску политичку ситуацију, Последњи Џедаји се труде да буду ангажовани и актуелни.
„За разлику од аполитичног и анемичног Џеј Џеј Абрамса, који је одличан и креативан имитатор али који заправо нема никакву личну причу коју би желео да исприча, никакав `велики наратив` којим је опседнут, чини ми се да је Џонсон политичка зверка, поред
тога што је занимљив аутор“, додаје Филиповић. „Док Буђење силе нема скоро никакав упечатљив политички оквир, сем општих места о фашизму који је увек на корак од повратка, и опасности заборава, Џедаји доносе једну озбиљно мрачну слику света (свемира?), која савршено кореспондира са данашњицом. Имамо сцену у којој откривамо да иста декадентна буржоаска елита финансира обе стране у рату, имамо перспективе дезертера, као и механичарку из позадине - која би била сведена на улогу статисте у неком другом филму - имамо слику потпуног колапса цивилизације која је допустила себи луксуз да не учи на сопственим грешкама. Имамо ауторитарне владаре који су комплетни идиоти, за разлику од прорачунатог и интелигентног Палпатина. На крају, имамо ту, мени екстремно потресну причу принцезе/генерала Леје, која је као остатак неке Друге Србије данас - од победе над Палпатином и диктатуром и покушаја да успостави Нову Републику, она је на крају овог филма сведена на поражену, пркосну старицу са штапом, затворену у неком руднику са педесетак истомишљеника. Шаљу позив савезницима у остатку Галаксије, али се нико не јавља. Готово нестварно јака паралела са грађанском опцијом у Србији у последњих четврт века.“
Шта би онда Последњи Џедаји значили у новој епохи, новој генерацији гледалаца, у односу на прву и другу трилогију?
„Демистификацију“, каже Филиповић. „И мислим да је то свежа и важна инјекција стварности у фиктивни свет Ратова звезда. Нема више бинарне, другосветскоратовске поделе на злу Империју и добре Побуњенике. Нема ни труљења Републике из Епизоде 1, 2 и 3, које је било јасна паралела са деведесетим годинама и почетком Бушове владавине, али и почетком распада неолибералног раја који је Запад обећавао после пада Берлинског зида.
Лук Скајвокер је у овом новом филму огорчени средовечни човек, који је дубоко поражен, чија борба и чији идеали су згажени, и који је, први пут, успео да схвати до које мере су Џедаји старе Републике сами допринели доласку Императора на власт. Све фалинке мита о непогрешивости, сва охолост и самодовољност Јодине генерације је крваво дошла на наплату, као и Луково уљуљкивање у сопственом миту после пада Вејдера и Императора. Њихове грешке сад једино могу да служе као наук генерацији којој припада млада Реј. Овај филм доноси и један врло скептичан поглед на организовану религију - „свети списи“горе у пламену, идоли нису потребни, макар не онакви какви су били Лук или Јода.
Мислим да ови наставци новој генерацији приближавају идеју колико ће паклена бити њихова борба за некакав бољи, хуманији свет, и помаже им да одбаце илузије да ће их учитељи, родитељи или политичари спасити. Провокативно, редитељ ову истину ставља у уста Кајло Рену.“
Филиповић је на премијери филма Последњи Џедаји уједно наступио и као његова предгрупа. Наиме, двоипосатном филму Ријана Џонсона претходио је трејлер за његов филм Поред нас, наставак вољеног филма Поред мене, чије је снимање у припреми и најављено за мај. И док се загрева за снимање, нисмо могли да одолимо а да га не питамо - како би он лично, као редитељ и сценариста, завршио трећу трилогију Ратова звезда.
„Одлично питање! Што се мене тиче, прича је завршена. Рајан Џонсон је заиста маестрално и маестрално безобразно `увалио коску` следећем редитељу, јер заиста не видим која линија приче даље нуди икакав драмски потенцијал, сем победе добра над злом и сличних општих места. Овај крај, који Последњи Џедаји нуде, отворен са зрном наде које опстаје упркос свепрожимајућем мраку, јесте моћан statement о тренутку у коме живимо, а приче о Скајвокерима
За разлику од аполитичног и анемичног Џеј Џеј Абрамса, редитељ Последњих Џедаја Рајан Џонсон је велика политичка зверка
су успешно и упечатљиво завршене. Генерација која је дала своје животе револуцији, коју су сопствена деца немилосрдно самлела и појела. То је била прича, а нажалост и судбина моје генерације. Све даље од овога може да буде интересантно, али сумњам да може да има тај емотивни набој који је овим филмовима донело одрастање са Луком, Лејом, Ханом, екипом од које смо се опростили у седмици и осмици. Неким новим клинцима ће, надам се, Реј, По или Фин бити подједнако важни и инспиративни.“
Можда у некој другој галаксији, далеко одавде.