Брисање демократске шминке
СРЕЋНА НОВА 2018.
Шта стоји иза убијања парламентарног живота, промене реторике социјалиста и прављења коалиције са Војиславом Шешељем и да ли је реч само о привременом предизборном курсу српске власти
Шта стоји иза убијања парламентарног живота, промене реторике социјалиста и прављења коалиције са Војиславом Шешељем и да ли је реч само о привременом предизборном курсу власти
Ако је веровати Александру Мартиновићу, представа коју смо прошле седмице гледали у Скупштини Србије не може се свести у категорију уобичајене предизборне злоупотребе номинално најважније представничке институције. А, ако наставак следи унедоглед, да ли то значи да нам је промакло нешто што је, усред брзог свеопштег напретка, проузроковало нови „квалитет“у начину владања?
За оне који, у општој буци и бесу, нису приметили: за разлику од једноставног прекида рада институције у којој чак и представници опозиције има-
Сузе: За разлику од Маје Гојковић, која пред Александром Вучићем није могла да сакрије сузе радоснице, посланицима опозиције остало је само да плачу – од муке
ју право на реч, примењеног у време кампање за пролетошње председничке изборе, овога пута Скупштина је употребљена као пропагандна платформа власти из које је опозиција голом силом бројева једноставно искључена. Баш на заседању чија је тема била расправа о најважнијем документу који Скупштина доноси - о (закаснелом) државном буџету – напредњачки посланици приредили су представу током које су најпре поднели гомилу углавном истоветних амандмана, да би их, потрошивши оних 600 минута предвиђених за расправу - повукли пре гласања. Тиме је ионако малобројним опозиционим посланицима ускраћено право да кажу своје виђење о начину трошења новца из заједничке касе свих грађана – и све то без и најмањег покушаја да се брутална дискриминација грађана неподобног мишљења увије у неку врсту „демократског целофана“.
Шеф посланичке групе напредњака потрудио се да разбије ту евентуалну илузију да је реч „само“о привременом предизборном стезању: „Убудуће ће на свакој седници бити оволико амандмана СНС-а, зато што ћемо вам показати кроз те амандмане каква је политика и програм коалиционих партнера. А ви кукајте до миле воље, заједно са Оливером Јовићевић, Југославом Ћосићем, водитељкама, шминкеркама, блогеркама и осталим вођама опозиционих странака“, рекао је Мартиновић.
Истакнути конвертит из верног радикала у горљивог напредњака на списак неподобних није уврстио део невладиног сектора који се није „утопио“у владајућу политичку мисао, али је ту грешку исправила председница парламента Маја Гојковић. Након што је удружење грађана ЦРТА одлучило да затамни сајт Отворени парламент „због урушавања институције парламента као највишег представничког тела“, председница и три потпредседника парламента одлучили су да повуку Меморандум о сарадњи између ЦРТЕ и Народне скупштине. По већ устаљеном начину третирања делова друштва који још увек имају понеко питање или примедбу, позвали су ЦРТУ да се кандидује на изборима, а сама Маја Гојковић је, потом, најавила да ће важан посао омогућавања транспарентности рада парламента, који је започела ЦРТА, поверити некој другој невладиној организацији.
Нови курс заузели су и социјалисти, услужни коалициони партнери напредњака: након што су се кадровски ојачали, довођењем хашког осуђеника Николе Шаиновића у Председништво и Владимира Заграђанина (афера „коферче“) на место председника Извршног одбора, социјалисти су променили и реторику, прилагодивши је обрасцу који је поставио Жељко Митровић у својим чувеним отвореним писмима.
Чим је бивши градоначелник Београда и бивши председник ДС Драган Ђилас интервјуом у прошлом НИН-у најавио повратак у политику на предстојећим београдским изборима, јавности непознат аутор срочио је саопштење препуно најнижих увреда и етикета, за чим та странка није посезала пуних 17 година, потписано са „Служба за информисање Главног одбора СПС“. У тексту којим је озваничен повратак трендовима из деведесетих, социјалисти су и сами себе посули пепелом „због погрешне одлуке 2008“када су подлегли „срамном притиску“тадашњег председника Србије Бориса Тадића и подржали „таквог моралног пигмеја за градоначелника Београда, а не Александра Вучића који је тада завредио пажњу и подршку грађанки и грађана Београда“.
Ништа логичније после такве вербалне припреме није било него помпезно промовисање коалиције са Војиславом Шешељем и Драганом Марковићем Палмом за локалне изборе у Мионици 24. децембра. До јуче незамислив (јавни) савез чланице „проевропске власти“са хашким оптужеником, судећи према Шешељевим речима, представља експеримент који би могао отворити простор за сарадњу и у Београду. „Све је могуће, али ништа није договорено“, рече некадашњи партијски шеф Александра Вучића, председника Србије. „На крају крајева, што нас више има, тиме ћемо ојачати фронт патриотских снага и на нивоу Републике Србије“, додао је Дачић, а пренео ТВ Н1 (чије информативне емисије, из неких још неутврђених разлога, у Београду последњих дана није могуће пратити преко интернета).
За Ђорђа Павићевића, професора ФПН, реч је само о озваничењу коалиције која неформално постоји одраније и то искључиво из „математичких“разлога, односно процене на који ће начин бити могуће освојити највише гласова. Неколико скоријих истраживања, уосталом, указало је на велику вероватноћу да радикали на изборима остану испод цензуса – што, свакако, не би био губитак само за радикалске лидере и с њима повезана лица, већ и за кориснике њихових политичких услуга међу којима је најуочљивији некадашњи генсек странке Вучић. И зато га – тај велики губитак – ваља предупредити.
Управо у истраживањима јавног мњења, према мишљењу посланика и уредника Нове српске политичке мисли, крије се и један од три важна узрока непријатне промене демонстриране у третману Скупштине и заокрету СПС-а. Према резултатима новембарског истраживања НСПМ, наиме, забележен је значајан раст негативних оцена Александра Вучића чак и односу на мерења од пре пола године, а нарочито у односу на она с почетка „напредњачке ере“. Захваљујући чињеници да је од 2013. до новембра ове године проценат „кечева“којим су бирачи у Београду оценили Вучићев рад порастао са 16,10 на чак 36,6 одсто, његова средња оцена (збир свих оцена од један до пет) пала је са 3,41 на 2,74 и пласирала га на друго место, иза Александра Шапића (3,02). Ако му је за утеху, тако мерена популарност у очима београдских бирача и даље је изнад Дачићеве (2,58), Расима Љајића (2,56) Ане Брнабић (2,51), Синише Малог (2,46), Драгана Ђиласа (2,40), Саше Јанковића (2,11), Шешеља (2,10) Вука Јеремића (2,05), Бошка Обрадовића, Бориса Тадића и Борка Стефановића (1,87), Саше Радуловића (1,77) и Драгана Шутановца (1,65).
Исто истраживање, рађено пре потпуног откривања карата, донело је и податак о коме смо већ писали, а то је да би на предстојећим београдским изборима напредњаци (без СПС) могли да очекују 30,9 одсто гласова, а листа окупљена око Ђиласа (странке Саше Јанковића, Вука Јеремића и друге) 28,3
Због пада Вучићевог рејтинга и незадовољства грађана избори у Београду имају висок „конфликтни потенцијал“
одсто - што би значило да о победнику одлучује трећепласирани Александар Шапић (16,8 одсто).
Све то, упозорава аутор истраживања, ипак не значи да СНС и даље није изборни фаворит на београдским изборима - али сама чињеница да се, први пут након 2012, не може говорити о загарантованој победи, напредњаке плаши и чини их нервозним. Одатле и онакве драматичне реакције на најављену кандидатуру Драгана Ђиласа које су, у моменту припреме овог НИН-а, добациле чак и до најаве специјалног Вучићевог обраћања у понедељак 25. децембра.
Осим непријатних информација о сопственом рејтингу и појаве незгодног противкандидата који асоцира на поразе Вучићеве изборне листе 2008. и 2012, актуелној нервози, према мишљењу Вукадиновића, доприноси и „спољни фактор“. Тачније, нарушен имиџ досадашњег миљеника Брисела, о коме се већ неко време „шушка“а о чијој тачности говори прво, макар и делимично, одустајање од праксе „затварања“очију пред недемократским понашањем „фактора стабилности на Балкану“. Реч је о блокирању отварања једног преговарачког поглавља (33, о финансијским и буџетским питањима) у процесу придруживања Србије ЕУ и то због недостатака у области владавине права и слободе медија (о замеркама Европске комисије НИН је писао у броју 3493).
Да проблем буде већи, међу пет земаља које нису дале сагласност за отварање још једног поглавља (отворена су два), осим Француске, Шведске, Велике Британије и Хрватске, јесте и Немачка, досадашњи главни покровитељ европског пута Србије под Вучићевим вођством. Прошлонедељним сусретом на броду са француским председником Емануелом Макроном, Вучић је покушао да оповргне спекулације о урушеном имиџу, али је у неким посматрачким
круговима само распирио сумње - што „вишком информација“(тврдња да је са Макроном „озбиљно“разговарао о доласку у Београд до лета, уз помињање конкретних датума) што накнадним медијским инсистирањем на чудној информацији да је Јелисејска палата објавила фотографије сусрета са Вучићем које нико осим председникове прес службе није успео да пронађе.
Тренд пада рејтинга и рушења имиџа на Западу, заједно са „општом атмосфером која је резултат вишемесечне иритације грађана због саобраћајних гужви и других што скандалозних што дискутабилних потеза власти“, према оцени Вукадиновића, даје висок конфликтни потенцијал предстојећим изборима.
Павићевић даје још један угао гледања на нову ситуацију: „Опозицији делом и одговара стање у коме постаје видљиво насилничко понашање власти“, каже и додаје да „прекомерна употреба силе на неки начин није добра за онога ко то спроводи“. Иако је увек могућ корак даље – а у овом случају то би било претварање избора у насиље – Павићевић верује да актуелна власт нема капацитет за широку, већ само за циљану репресију.
Говорећи о актуелном стању „повишеног тонуса“, Павићевић оцењује да је реч о континуитету покушаја да се у самом старту „избаци сваки облик политичког деловања и угуши све сем јалове опозиције која може да буде шминка“– од напада на ДС, па на покрет Не да(ви)мо Београд, потом Стоп
диктатури (закаснеле пријаве), на Сашу Јанковића „чим се намирисало да има политичке амбиције“, на Вука Јеремића (чекало се само да му пропадне кандидатура за генералног секретара УН), до насилног преузимања локалних одбора странака...
Оценом да подељена Србијa не може да напредује, премијерка Ана Брнабић је показала да је „осетила проблем“, каже Павићевић, али из те његове тврдње не произлази очекивање да ће власт покушати да промени ситуацију на конструктиван начин. Напротив – професор ФПН верује да ће власт покушати да оствари потпуну победу, а за ово што сада имамо каже да се не може тако назвати, јер „Вучић доминира изборним процесом, али не и свим сегментима друштва“, као
што су неки медији, невладине организације, универзитет... „Хтео би све да претвори у Деливери јунит. Био би фин према свима, само кад би био уверен да су у његовом Деливери јуниту, што се показало на многим примерима који су пристали на игру“, каже Павићевић.
Опозиционо сабирање које је у току (у уторак је на неколико адреса које смо консултовали владало уверење да је могуће да се на листи око Ђиласа нађе и Демократска странка, а можда и неки други играчи) тај жељени циљ чини још даљим него до сада. И ништа не помаже ни свест да опозиционо преузимање Београда ни са једном великом листом и варијантом договора са Шапићем није унапред загарантовано – Вучић је, каже Вукадиновић,
сам себи поставио превелики захтев. „За њега је психолошки неподношљиво да нема изборни резултат око 50 одсто, све испод 40 посто га фрустрира, психолошки убија“. А то најављује велико убрзање и непредвидљивост политичких догађаја у предстојећем периоду. Све опције су отворене, слажу се саговорници НИН-а упитани за прогнозу о могућности расписивања и парламентарних избора. „Тема се актуелизује због потребе да замаскира слаб очекивани резултат у Београду, што није безначајан аргумент у очима таквог политичког нарциса, иако су сви други разлози и даље против“, каже Вукадиновић, процењујући, ипак, да су они мање вероватни.
За оне који се надају да би, у таквим околностима, „фактор Брисел“могао бити брана даљем брисању демократске шминке, није лоше подсећање да је прошлонедељно дављење парламента приређено након „опомене“ЕУ у виду блокаде отварања још једног преговарачког поглавља. А за оне који би да се „утеше“тезом да је актуелно „стезање“део припреме терена за постизање „обавезујућег споразума са Приштином“, тема за размишљање може бити оцена Павићевића да је све мање вероватно да ће уставне реформе о Косову бити спроведене током 2018. „Деловало је да је кренуо оштро, али је то изгледа превише тврд орах“, каже саговорник НИН-а који верује да Вучић неће испунити бриселска очекивања везана за Косово уколико му је то скопчано са великим политичким ризицима. Потенцијални лош резултат у Београду свакако му неће дати осећај моћи неопходан за тако велики корак. А у том осећању слабљења моћи почиње још један круг у спирали која Србију води у правцу сасвим супротном од прокламованог бржег, јачег и бољег напретка на свим плановима.