НЕВАЉАЛЦИ СУ НА ДРУГОЈ СТРАНИ
Мирослав Прокопијевић
Протеклих недеља много се говорило и писало о могућности да се Србија нађе на „црној листи“Европске уније као порески рај. Није је било када се листа од 17 „црних оваца“појавила, па су брижни одахнули. Занимљиво је колико смо олако прихватили мишљење да су „порески рајеви“нешто лоше, а ЕУ витез врлине.
Нико се јавно није запитао зашто порески рајеви уопште постоје? Да ли их праве неки лоши људи, који избегавају да плаћају порез у својој земљи, па беже у егзотичне земље? „Порески рајеви“се схватају као сумњиве територије, са лукама пуних луксузних јахти и неваљалим момцима који тамо доносе новац негујући разне пороке.
Нисам видео ни да се ико запитао: у реду, ако је држављанин Немачке Макс Милер однео свој новац на Бахаме или неки други „порески рај“, зашто га немачка држава није тужила за евентуалне неплаћене порезе? Или зашто Уједињено Краљевство није тужило своју краљицу, која део новца држи такође у „пореским рајевима“? Или, зашто САД нису на „црној листи“, јер не опорезују добит странаца ако је улажу у САД. Тих улагања је око 15.000 милијарди долара, а да су опорезована, добар део би се вратио у Француску, Немачку, Русију. Али, САД су превелики залогај, па су их фини Европљани заобишли.
Таквих питања није било. Коментатори у нашим медијима су се одмах
укључили у акцију ЕУ „држите лопова“, где су порески рајеви црни ђаво, а Унија спасилац.
Ако „порески рајеви“постоје, они мора да служе некој сврси, а то је тражење спаса од земаља са високим порезима, тј. високим нивоом пореске опресије. Да владе развијених земаља нису похлепне (све виши порези), грађани не би бежали. Данас државна потрошња у свету за развијене земље у просеку износи 48 одсто БДП-а, а пре Првог светског рата није прелазила 10 процената. То је повећање од пет пута! Сходно, порези су енормно порасли. Зато су се и појавили порески рајеви као уточиште. Према томе, неваљалци су развијене земље, а не порески рајеви.
Иницијатива ЕУ је штетна. Прво, ЕУ хоће да изгради (порески) картел, што је у привреди забрањено, како
грађани не би имали где да побегну од пореске репресије. Друго, не би ни требало да све земље имају исте порезе, јер не нуде исти квалитет услуга. Треће, грађани као потрошачи профитирају када има више пекара или бензинских пумпи, а исто је и када има више разних пореских система. Четврто, оваквим потезима земље са високим порезима настоје да спрече улагања у земље са ниским порезима, што би ове оставило у сиромаштву.
Пореска конкуренција је ослобађајућа и развојна снага у светској привреди, њу треба подржати и славити, а не забрањивати. Она приморава владе да буду фискално одговорне, ако не желе да отерају средства из земље у рајеве, а у земљи у сиву зону. Захваљујући пореској конкуренцији међу развијеним земљама, али и притиску пореских рајева, кључни порези су данас нешто нижи него раније. Почетком 1980-их у земљама ОЕЦД је просек пореза на доходак појединца у највишем разреду износио 67 а данас је 26 одсто, док је просек пореза на корпоративну добит тада био 50 а данас је 27 одсто. Али, оно што су изгубиле снижавањем ових пореза администрације су надокнадиле растом акциза, ПДВ-а (раније пореза на промет) и увођењем нових пореза, накнада...
Друго је питање зашто земље ЕУ не туже своје грађане и фирме
Не би ни требало да све земље имају исте порезе, јер не нуде исти квалитет услуга. Грађани као потрошачи профитирају када има више пекара или бензинских пумпи, а исто је и када има више разних пореских система
који новац носе у пореске рајеве? Врло једноставно: немају због чега. Ако се изузме мањи број прекршилаца због других ствари, каквих има и у свакој земљи, пословни свет је сасвим регуларно пребацио своја средства у „пореске рајеве“, јер су тамо порези нижи. Пошто земље ЕУ не могу на суду да добију своје грађане који новац држе у „пореским рајевима“, оне покрећу политичку иницијативу, како би на „пореске рајеве“извршиле притисак и како би се Макс Милер и други уплашили, па новац донели у матичну земљу.
Наравно, овакве акције су шупље и неће имати никаквог ефекта. То је плашење медведа решетом. У Унији је таква иницијатива пропала 2001, када је у њено име ОЕЦД тражио пореску хармонизацију у свету, али САД ту иницијативу нису подржале, после петиције коју су потписали нобеловци Милтон Фридман и Џејмс Бјукенен, и још око 200 економиста из света, међу њима и потписник ових редова. Касније је, 2004. пропала и ЕУ иницијатива да се успостави „заједничка консолидована основа за порез на корпоративну добит“. Као што показује пример ОПЕК-а, картел је неефикасан, јер земље имају подстицај да извозе више нафте.
Исто је и са пореским картелом ЕУ. Већ сада у самој Унији постоје земље са неким ниским порезима, као што је порез на корпоративну добит у Ирској од 12,5 одсто или у Бугарској од 10 процената. Иронија је да ову акцију ЕУ води Европска комисија, на чијем је челу Жан Клод Јункер, који је као премијер и министар финансија у Луксембургу практиковао пореске политике попут оних у „пореским рајевима“. О томе је била покренута истрага, али је афера заташкана ради мира у кући – у Бриселу.
Прави проблем нису „порески рајеви“, него ЕУ. Неко би тамо морао да се запита зашто је Унија најспорије растући регион света, са највећим јавним дугом и са највећом државном потрошњом. Наравно, то би ископало питања о којима лидери из Брисела не смеју ни да мисле. Лакше је све свалити на Бахаме или Острво Човека. Не разумем само наше новинаре и економисте који се тој стратегији диве.
Неко би морао да се запита зашто је ЕУ најспорије растући регион света, са највећим јавним дугом и са највећом државном потрошњом. Наравно, то би ископало питања о којима лидери из Брисела не смеју ни да мисле