Од државе добили милионе, радницима ни 300 евра
ПРОСЕЧНА ПЛАТА ОД 500 ЕВРА НЕДОСТИЖНА И ЗА УСПЕШНЕ
До „границе снова“плате у неким страним предузећима, које је Влада частила милионима евра из буџета, морале би да порасту и за више од 40 одсто
До „границе снова“плате у неким страним предузећима, које је Влада частила милионима евра из буџета, морале би да порасту и за више од 40 одсто. Да запослени зарађују онолико колико је обећао председник Вучић, чак би и неке од највећих приватних фирми уместо профита стварале губитак
Плате у Србији се ни крајем ове године нису много приближиле „граници снова“од 500 евра. А да јесу, као што је својевремено обећао председник Александар Вучић, анализа економисте Драгована Милићевића за НИН показује да би многа овдашња предузећа са више од 1.000 радника уместо профита почела да праве – губитке! То исто би се десило и са неким страним компанијама, које су од српске државе добиле милионе евра субвенција из буџета.
Јединство из Севојна, Индустрија меса Матијевић и Металац из Горњег Милановца су 2016. биле профитабилне компаније, а њихова укупна добит пре опорезивања била је 22 милиона евра. У њима је запослено укупно 5.400 људи са просечним платама од 37.650 до 43.787 динара. „Ове три успешне компаније потпуно би анулирале или значајно смањиле нето добит само када би се плате обрачунавале на нивоу тренутног просека у Србији. Ако би се пак обистиниле изјаве неких политичара да ће у најскорије време просечна плата бити 500 евра или 60.000 динара, то би у овим компанијама узроковало губитке у пословању или их натерало на значајно отпуштање радника“, упозорава Милићевић.
Његова рачуница је врло јасна. Када би се, уз остале непромењене трошкове, за 1.436 радника Јединства само просечна нето зарада повећала са 38.561 на 60.000 динара, годишњи расходи те компаније порасли би за више од пет милиона евра и та фирма више не би имала профит од скоро четири милиона, већ губитак од милион евра.
Још горе би прошле фирме које имају много више људи на платном списку. У тој групи су два велика трговинска ланца у страном власништву, Делез са 11.669 радника и Меркатор С са 8.830, као и један од највећих државних губиташа, РТБ Бор са 4.859 запослених. Да зло буде веће, Меркатор је ионако 2016. завршио са губитком од око две милијарде динара, а минус би без сумње био неупоредиво већи да је
просечна нето плата запослених била 500 уместо 260 евра.
Са РТБ Бором ситуација је нешто другачија. У тој компанији просечне плате су још прошле године биле за 32 евра изнад „границе снова“од 500 евра, без обзира на то што је државу као власника управа те компаније „частила“са новим нето губитком од 42,7 милиона евра! Од ове три велике компаније само је Делез 2016. завршио у плусу од око 20 милиона евра, али би и он са просечним платама од 500 евра упао у зону губитака. „И са повећањем просечне нето зараде на само 40.000 динара, у Делезу би се трошак плата повећао за 2,2 милијарде динара и компанија би остварила губитак већи од 500 милиона динара, док би у истом сценарију губитак Меркатора порастао са две на 3,8 милијарди динара“, истиче Милићевић и наглашава да би за мање успешне компаније евентуално повећање плата на 500 евра значило аутоматски кључ у браву, јер оне и сада функционишу само захваљујући ниским платама запослених.
За разлику од њих, МК група, власништво једног од најуспешнијих српских бизнисмена Миодрага Костића, не би запала у проблеме. Просечна нето плата за око 2.600 запослених у МК групи лане је била око 390 евра, за 16 евра већа од републичког просека, па ни њихово повећање на 500 евра не би ту компанију претворило у губиташа, али би смањило остварени нето профит са 18,7 на око 13 милиона евра. И у Индустрији меса Матијевић, која на платном списку има 1.948 људи, нето добит од непуних 13 милиона евра би се са повећањем нето плата у тој фирми на 500 евра аутоматски преполовила.
За разлику од њих, Свислајон група Родољуба Драшковића је и са просечним платама мањим од 270 евра прошлу годину завршила са нето губитком од 3,5 милијарди динара или скоро 30 милиона евра. Да су, којим случајем, у Драшковићевим фирмама просечне плате за око 2.200 запослених биле 500 евра, за 230 евра веће од стварних, аутоматски би се нето губитак повећао за више од шест милиона евра.
Анализа Драгована Милићевића показује да плате мање од републичког просека имају и радници неких страних компанија, које су из државне касе добиле значајне субвенције. Конкретно, Лир корпорацију држава је частила са 9,5 милиона евра, а просечна плата за 577 радника лане је била око 288 евра.
Иако је из буџета Србије добио субвенцију од 4,7 милиона евра, Теклас аутомотив је своје раднике лане у просеку плаћао 266 евра месечно, за 40 одсто мање од републичког просека, док је у компанији ПКЦ, која је из буџета добила 7,5 милиона евра, просечна нето плата била 307 евра. Ако се има у виду да су све три ове компаније 2016. завршиле са нето губитком, вероватно ни највећи оптимисти међу њиховим радницима не верују да ће у догледно време зарађивати 500 евра месечно. Напротив, у неким од тих фабрика, као што је Теклас аутомотив, са запошљавањем већег броја „јефтинијих“, производних радника реалније је уместо повећања очекивати смањење просечних плата.
Подаци о зарадама у неким компанијама не одражавају право стање ствари, јер у почетку има много више менаџера, чији је задатак да организују све за почетак производње. То је, објашњава Милићевић, кључни разлог што је просечна плата 47 запослених у Меи Та групи лане била 674 евра. А и то је кап у мору у односу на 22,7 ми-
лиона евра, колико је као субвенцију та компанија добила од државе Србије. Саговорнику НИН-а је још занимљивије што је за запошљавање додатних 500 радника у фирми Тигар тајрес држава издвојила 30 милиона евра. „То је зрела компанија, у којој су 2016. просечне зараде биле 630 евра, а новцем од субвенција Тигар тајрес може готово пуних пет година плаћати комплет бруто плате са свим дажбинама. Тај новац ће се држави кроз доприносе и порезе на плате вратити после 13 година и то само под условом да и нови радници имају исте плате као и стари. То је, међутим, мало вероватно, јер ће они у старту сигурно имати ниже зараде“, објашњава Милићевић.
Пре него што следећи пут запосленима у Србији обећа да ће им ускоро плате достићи 500 евра, председник Вучић могао би да пита директоре Џонсон електрика и Делфи пакарда када ће повећати плате својим запосленима за 34, односно 40 одсто, јер је у тим фирмама просек за прошлу годину био 371, односно 356 евра. У некој другој држави председник то не би смео да пита ниједног привредника, али не треба сметнути са ума да су те две компаније добиле 37,5 милиона евра (19,2 плус 18,3 милиона евра) јавног новца. Па ако тако моћне стране компаније, уз материнску подршку српске државе, не могу да обезбеде запосленима плату од 500 евра, како ће то успети домаћи привредници према којима се држава понаша као маћеха?
За власт је најгоре што се налази у својеврсном зачараном кругу. Што председник Вучић више отвара нових радних места, то је све даље од циља да плате у Србији достигну 500 евра, јер су у многим од компанија које добијају субвенције плате мање, а не веће од просека.