АСАДОВА СУДБИНА КАМЕН СПОТИЦАЊА
Блиски исток
Сирија бу ускоро требало да буде ослобођена или бар ослобођена од опасности зване Исламска држава. Те снаге требало би да буду потпуно поражене до половине фебруара, како је то најавио Емануел Макрон, француски председник. Макрон није пропустио прилику и да најави да би то истовремено требало да буде и крај
Башара ал Асада, сиријског председника, са којим не само да се не може преговарати, већ би му требало и судити за злочине, и не само њему већ и његовим сарадницима и не само пред сиријским судом, већ и пред међународним. Тако смо у једној изјави поново чули оно чиме је цео сиријски хаос и започео пре готово седам година.
Али, испоставило се да је судбина Башара ал Асада тесно везана за судбину целог региона. Сиријски председник, који је на том месту наследио свог оца, вишедеценијског председника, био је на почетку арапског пролећа већ виђен у избеглиштву, судници или у вестима о линчовању још једног владара. Седам година касније о његовој судбини ће се опет одлучивати на преговорима, а могуће и на првом сиријском послератном гласању, како се може чути чак и од неких западних политичара. И то баш оних који су првобитну подршку побуњеницима везивали пре свега за Асадов одлазак.
А Блиски исток место је сасвим другачије него што је било тада. Да је наступила нова ера било је јасно још пре две године када је на сцену искорачила Русија. Последњи дан септембра 2015, када је Москва ушла у рат, све је променио. Она је постала најмоћнији Асадов савезник и на велика врата ушла у сукоб који је далеко пре-
вазилазио сиријске границе. Било је то више него довољно за дотадашњи савез са Ираном и Хезболахом, који није могао да парира побуњеницима и њиховим вашингтонским и европским савезницима. Опозиционе снаге су се у међувремену разјединиле на све већи број фракција и све радикалније групе које су освајале територије, сукобљавале се међусобно и најзад распарчале земљу тако да се Дамаск могао држати још само у уском појасу између територија које су освајале различите фракције. На крају је на сцену ступила Исламска држава која је прогутала највећи део земље и постала заједнички непријатељ, против кога су се борили и власт и опозиција, али и даље не заједно.
Опозиција није успела да остане уједињена, није пронашла заједничког лидера, није чак успела ни да постигне договор око преговора које су Уједињене нације покушавале да организују. Нити су представници Асадових противника били заиста репрезентативни и имали моћ да утичу на догађаје на терену, нити су њихови ултимативни ставови да Асад мора отићи били прихватљиви за Дамаск, нити су за другу страну били прихватљиви захтеви Дамаска да бира са којим опозиционим снагама жели да преговара и о чему, а на списку тема није се ни налазила позиција актуелног председника. Последњи такав састанак одржан је прошлог месеца без много помака. Најзад је Русија организовала преговоре, мимо Женеве, у Астани (Казахстан) где су преговори одржани уз помоћ Турске, Ирана, Стефана де Мистуре, изасланика УН, америчких дипломата, јорданских представника, и коначно су за исти сто довели и сиријску владу и 24 представника различитих фракција онога што се некада звало сиријска опозиција. Ти преговори имају нешто боље резултате, а и нешто већу тежину, јер организовала их је Москва, нови блискоисточни победник.
Најављено повлачење руских војника сигнал је да се борбе приводе крају, а руски утицај остаје. Са Асадом је потписан споразум о базама. Две поморске базе и противваздушни систем остаће на истом месту још 49 година. Такав је споразум потписан јула ове године. С тим што ће по истеку овог периода уследити аутоматско продужење на још 25 година. Рачуница је проста наредне 74 године руске снаге биће у ваздухопловној бази Хмејим у провинцији Латакија, која је већ нарасла у озбиљно опремљено утврђење са противракетном одбраном и у луци у Тартусу на обали Средоземног мора. То су прилично добре позиције, то је контрола сиријске обале и стратешка позиција која Москви обезбеђује приличан утицај. Москва је успела на неколико фронтова, вратила се на Блиски исток и постала кључни играч у сиријској кризи, уз озбиљну улогу коју је одиграла у борби против ИД. Свог пријатеља Асада задржала је на власти и сада је у позицији да не само нема решења без руског пристанка, већ ће се решење тражити у складу за руским захтевима. То је, у поређењу са периодом пре 2015, озбиљна промена.
Вашингтон је до тада рачунао да својом политиком подржавања побуњеника, уз европску сагласност и савезнике попут Саудијске Арабије, може да поставља захтеве и да ће Асад лако бити срушен. Рат је, испоставило се, трајао дуже, био је крвавији него што се очекивало и донео страшне жртве, процене говоре о преко 330.000 изгубљених живота и милионима избеглица. Осим тога у тај конфликт увучене су све околне државе, па затим њихови савезници, да би на крају Сирија постала поље на коме се мерила снага Вашингтона и Москве.
Сада се тај оружани сукоб приводи крају, Асад је још увек ту где је, а захтеви из Вашингтона нешто су мекши. Упркос томе што се од аме-
ричких званичника још увек могу чути ставови какве износи и Макрон, а које је Рекс Тилерсон, амерички државни секретар, формулисао кратко „владавина династије Асад се ближи крају“, наслућују се и нека другачија решења. Није баш сасвим немогуће да се Вашингтон сагласи да Асад остане на власти до 2021. када се очекују председнички избори. То је донедавно било немогуће и помислити, али нови распоред снага могао би, међутим, да промени тврде западне ставове.
У изненадној посети Сирији прошле недеље, Владимир Путин посетио је базу Хмејим, најавио повлачење, јер је Исламска држава побеђена, а буде ли поново покушала да се поврати „доживеће напад какав до сада није видела“.
Повлачење је тек најава, а да руске снаге остају ту где су није спорно. И више од тога, Русија ће бити та која ће обнављати разорену земљу и енергетска постројења. То је после сусрета са Асадом изјавио Дмитриј Рогозин, потпредседник руске владе. Јер, испоставило се, сиријска влада не жели да сарађује са земљама које су је у неком тренутку издале, већ „жели да сарађује само са Русијом“. Уосталом, како би Асад могао имати других жеља када му опстанак и сада, као и пре две године, зависи од Москве.
Вашингтон је у овом тренутку губитник, мада и даље има и војнике и војне базе широм земље, укључујући и базу на ирачко-сиријско-јорданској граници. Али све је то постало недовољно оног часа када су руски авиони почели да бомбардују положаје Исламске државе.
Москва је у међувремену за савезника добила и Анкару. И то упркос инциденту у коме је пре две године оборен руски авион на граници са Сиријом. Где се тачно налазио, да ли на турској територији или на сиријској, постало је неважно када се годину дана касније, 2016., турски председник Реџеп Тајип Ердоган лично извинио Путину. Пошто је претходно преживео покушај војног удара за који је оптужио Фетулаха Гулена, а Вашингтон није показао превелико разумевање за захтеве за изручење Гулена, Ердоган се бар на Блиском истоку окренуо Путину.
Тај савез је опстао, без обзира на различите погледе на сиријски сукоб и на првобитну турску жељу да Асад оде са власти. У компликованим односима турске позиције су посебно осетљиве. Курди који су дали озбиљан допринос слому џихадиста и освојили значајно парче територије, очекивали су подршку за формирање сопствене државе. То је за Анкару неприхватљиво. А, испоставиће се, за друге актере можда не толико важно да би у будућим преговорима превише ризиковали због курдских претензија. За Вашингтон, највећег курдског савезника, ово питање могло би се испоставити другоразредним када на ред дођу послератни преговори. У геостратешкој трци која предстоји све ће бити у игри, јер савези који су склапани током сукоба, мењали су се и добијали нове форме.
Владимир Путин је добио сасвим довољно, вратио се на сцену, показао шта све може, одржао Сирију, сачувао Асада и позиционирао се као кључни човек у свим будућим преговорима.
За Башара ал Асада, пак, победа значи да је за сада опстао на власти, сачувао савезнике и избегао судбину коју су му првобитно наменили побуњеници и њихови западни савезници.
Путин се у Сирији вратио на велику сцену, одржао је, сачувао Асада и позиционирао се као кључни човек у свим будућим преговорима