ГУСКАМА ДУГУЈЕМ ЗАХВАЛНОСТ
Аја Јунг
Искуство које се стиче током грађења приватног фестивала, где је свака купљена улазница важна као и сваки договор са трупама, партнерима и новинарима, не може се ставити ни у један нацрт или приручник. Аја Јунг преноси само цртице из свог досадашњег искуства
Почетком децембра 2003. године, у сунчаном Тел Авиву, неколико пријатеља ме је наговарало да направим фестивал игре. Све је почело као шала. Смејали смо се мојој спретности да мобилишем енергију и људе за више уметничке циљеве, погађам услове и умањујем захтеве, задржим осмех у немогућим ситуацијама и планирам догађаје у времену надреалне будућности. У питању је био већ потврђени, а наслеђени трговачки дар, у комбинацији са инстинктом за преживљавање сопствених авантура. Међутим, и поред доброг познавања савремене игре и њених најважнијих аутора и протагониста, никада се не бих усудила да замислим да ћу само неколико година након тих лаких разговора, своје време рачунати по фестивалима, а живот делити на онај део пре и после првог фестивала. Као моја бака, на пре и после рата.
У Београду, где сам поносно и пркосно одрастала као пета генерација Дорћолаца који су стигли из Диселдорфа, није се баш ценила модерна, а касније ни савремена игра. Копча са светским стремљењима у другој половини прошлог века, завршавала би се причом о Мири и Јовану, који су захваљујући визији и храбрости, у богат позоришни универзум уводили и понеког кореографа. Међутим, од осамдесетих година прошлог, до почетка новог века, на светској сцени су се догађале фантастичне продукције и надметали нови аутори. Део те игре, ми смо заувек пропустили.
Грађење озбиљног фестивала подразумевало је враћање на сигуран репертоар кроз откривање радова Баланшина, Форсајта, Килијана, Ека… Имали смо срећу да тај сусрет обезбедимо кроз најбоље изведбе, у продукцијaма Балета Маријинског театра, Балета париске Опере, шведског Кулберг балета и гламурозног Холандског плесног театра. Морам да признам да
захвалност за прве навијаче дугујемо и грчком кореографу Константиносу Ригосу. Тај занимљив уметник је осим посебне магије и савршених играча, користио музику Робија Вилијамса и гуске у свом целовечерњем Зимском путовању, представи која је отворила први фестивал. Након експлозије аплауза, знала сам да Робију и гускама дугујем захвалност за пун Сава центар, али сам гуске једва смирила, сакупила, и касно у ноћ вратила господину Бојовићу у Зоо-врт. За то време се по Београду расула прича о необјашњивом успеху неке нове игре и аутора коме ни име није било лако поновити. Данас храбро најављујемо најновија дела Ингимарсона, Шартијеа, Папајоануа, Стромгрена или Одедре, без додатних упутстава за домаћу публику, уједно уживајући пуну пажњу светских стручњака и јавности.
Од те априлске вечери 2004. године, у Србију је стигло преко 120 трупа уметничке игре и приказано више од 300 нових кореографских комада. Од 6.500 гледалаца који су пратили прво издање фестивала, стигли смо до скоро 23.000 људи колико је ове године „избројао“главни програм четрнаесте едиције. Стотинак авио-карата је купљено за оне који су учествовали у реализацији прве године (додуше, неки су путовали и аутобусом), а данас у просеку организујемо око 450 авио-карата и преко 1.300 хотелских ноћења, годишње. Од једног малог камиона, стигли смо до десетак шлепера и безброј мањих транспортних средстава за декор и опрему… Истовремено, уметници и њихови агенти у Србију доводе критичаре, продуценте, директоре позоришта и фестивала, али и публику из иностранства. И временом постају најбољи амбасадори ове земље, надаље гостујући светом. Без нацрта стратегије у култури, као својеврсне забаве доконих, ово су занимљиве бројке, или једноставна прича о културној дипломатији и представљању Београда као престонице која може да понуди и врхунске уметничке садржаје.
Искуство које се стиче током грађења приватног фестивала, где је свака купљена улазница важна, као и сваки професионални договор са трупама, партнерима и новинарима, не може се ставити ни у један нацрт или приручник. Одбори, савети и герузије нашег времена, служе како би замазивали очи себи и другима, мистификујући своју улогу и посао којим замишљају да се баве. Када би им дали да организују кран који у Пиреју треба да сачека и прихвати контејнер сценографије пристигао из Сеула, мислим да би заувек испарили. Да не говоримо о реализацији првог доласка балетских трупа из Хонгконга и Сиднеја у овај део света, те свим детаљима и захтевима, али и ризицима који прате оваква путовања и наступе. Међутим, фантастичан је осећај када Београд и Нови Сад, видите поред Париза и Лондона, у оквиру европских турнеја неких важних уметника!
Пошто знам да има и оних којима смета подршка коју један приватни фестивал оствари од локалних институција, а која чини тек петина средстава потребних за реализацију истог, битно је подвући да Београдски фестивал игре сваке године, баш овај новац који пристигне са локалних конкурса, улаже у изнајмљивање позоришних сала, додатне расвете и озвучења, али и ангажовање радне снаге и техничара. Спискови опреме која недостаје нашим позориштима сваке године су све дужи. Нешто се покварило, нешто разнело по приватним гаражама, а нешто се и није улагало у нове ствари. Мањак декоратера и бинских радника због наглих проширења маркетинг и пи-ар тимова, такође говори о нама. Јер битније је зналачки поделити улазнице за џабе, него правити представе које зарађују на благајни. Недавно сам чула да један театар и нема благајну. Карта се може купити (ако баш морате) пар минута пре почетка представе. О „онлајну“све најбоље, али се вероватно чека да и тај једног дана изађе из моде.
Да ли је теже правити Београдски фестивал игре данас, или пре 15 година? Наравно да јесте. Међутим, ја не кукам. Свесна сам да сам до те мере развила свој фестивал у односу на идеју коју сам имала на почетку, да није чудно што ми је потребно много више енергије и времена. Фестивал игре је данас сам себи конкуренција у региону, док је круг по коме трчимо много већи, а посматрача и коментатора има неупоредиво више. Када сваки пут покушате да превазиђете све оно што је урађено прошле године, да надјачате сваки аплауз, изненадите све оне који мисле да више не може ништа да их одушеви, и оставите у неверици оне што су навијали и све учинили како би се ви негде успут саплели и добро слупали, онда је потпуно јасно зашто је борба неминовна. На озбиљном уметничком тржишту, никога ни једна сјајна рола не промовише у вечиту звезду. Потврда је тек у оној наредној подели улога, које се још није ни десила. А можда и неће? Наравно, постоји и другачији пут. Много лакши и једноставнији. То је пут просека и рутине.
Наредни 15. Београдски фестивал игре почиње баш 15. марта, и представља баш 15 трупа. Неко би рекао да је то намерно. Као дуго очекивани и осмишљавани потцрт стратегије. Најбољи комади стижу из Грчке, Израела, Белгије, Кине, Немачке, Аустралије, Холандије, Италије, Данске, Пољске, Америке, Велике Британије, Канаде и Норвешке. Међу онима који потписују кореографије такође има „чудних“људи на које треба обратити пажњу. Један израелски војни пилот који је патио од вртоглавице, један хокејаш који је играо за репрезентацију Финске, један сликар који је креирао отварања олимпијских игара у Атини и Бакуу, један филмски редитељ са Исланда… А улазнице? Оне се одавно и добро продају. Ако нема онлајна, ми шаљемо поштом. Важно је да се авио-карте могу купити из фотеље.