НЕ БИХ ДИРИГОВАО ПРЕД ТРАМПОМ

Габријел Фелц

Многи покушавају да од класике направе бизнис, да уведу поп звезде у класику. Можда то може да изгледа добро, атрактивно. Али мени лично то нимало није интересантно

Када је ступио на место шефа-диригента Београдске филхармоније почетком ове сезоне, Габријел Фелц је одмах био као код куће. Није ни чудо, јер сарадња са овим оркестром траје од 2009. године. Од првог контакта са овдашњим музичарима био је импресиониран како каже, због изузетног дуга који носе. Од тада је долази сваке године. И сваки пут био фасциниран. Када је стигао позив за шефа-диригента, није се много двоумио.

Рођен у Берлину, где је и завршио дириговање и клавир, Фелц је радио са бројним оркестрима до сада. У професионализму, каже, не постоји много разлике. Београдска филхармонија је професионална као и други оркестри. Али у извођењу постоје разлике, јер сви осећамо музику друкчије. „На пример, дивно је изводити Равела са француским оркестром, као што је милина свирати Брукнера или Вагнера са немачким оркестром. Јер то је музика у традицији тих народа“, каже за наш лист Габријел Фелц. „Београдска

филхармонија је један од најбољих оркестара на Балкану и досад нисам наишао ни на једну препреку са њима. И зато је моја амбиција да са њима подигнем квалитет за још једну лествицу. А музичари овде знају да ме прате.“И несумњиво је да ће га испратити и на предстојећем концерту у петак 22. децембра, последњем у календарској години, када је управо Брукнер на репертоару. Такође, Фелцова амбиција је и да приближи младе музичаре европским пројектима, те ће на аудицији одабрати једног диригента који ће учествовати на немачком пројекту за диригентски форум.

Споменули сте дух оркестра. Шта је за Београдску филхармонију тако специфично?

Они су тимски играчи. Попут спортиста. И желе да пробају све. Осећам ту свежину у њиховом раду у приступу материјалима. То је блиско мени и блиско музици. Али блиско и публици. Осећам ту неку њихову ватреност. Али

она је карактеристична за српски менталитет. Језик ми је веома интересантан. Учим га и изузетно је тежак, али ми је интересантно кад препознам утицаје, поготово немачког и турског.

Која вам је најсмешнија реч на српском?

(смех) Па заправо није смешно, него ми је најчудније кад видим речи попут Мајкл Џексон на ћирилици. Или Џејмс Бонд. Изгледа потпуно лудо…

Како изгледа ваш процес рада?

Зависи од тога да ли сам дело већ изводио или нисам. На пример, концерт којим сам отворио сезону у Филхармонији дириговао сам већ седамнаест пута раније, што значи да га добро знам и да му се изнова радујем. Али уколико узмем неку модерну оперу да радим, која није извођена раније, треба ми барем годину дана да је припремим. Или чак и више. То је сумануто. И људи често то не разумеју колико је то компликован процес. Годину дана седите за

пултом, гледате исте странице. А када знам дело, онда тражим детаље. Поготово оне које раније нисам открио.

И увек нађете нешто друкчије?

Не увек, јер је то креативан процес рада. А опет ми нисмо креативни на начин на који су то поп музичари. Они увек изведу нешто друкчије. Њима је омогућено да креирају нешто ново. А класика је старомодни производ. У њој имам само своја лична дивљења према композитору. Ја сам попут споменика на великој платформи, попут наочара за публику. Публика долази на концерте и користи мене као наочаре, да би била ближа једном класику, као што је, рецимо, Бетовен. Ја сам ту да их усмерим, фокусирам, да им укажем колико је једно дело генијално. Е то је велика разлика између класичне и друге музике. Многи покушавају да од класике направе бизнис, да уведу поп звезде у класику. Можда то може да изгледа добро. Врло атрактивно. Жене се обуку модерно, мушкарци ставе јаку шминку и фризуру. И као поп музичари изводе класику. Али мени лично то нимало није интересантно. То је само губљење времена. Као класични музичар, не тражим ниједну забавну ствар у класичној музици. Поготово не шарене чарапе или зелене косе. Ми смо увек на исти начин изводили музику. Још пре двеста година. Класична музика је била и остала иста. У класици, фокус је на музици а не на извођачима. А нема ничег креативнијег него извести музику на што бољи начин, изаћи пред оркестар и извести добар концерт. Али на крају, ми нисмо у првом плану. У првом плану је музика. Данас се то сматра старомодним и досадним и ја то знам. Али музика је сама по себи узвишена. Њој нису потребни никакви додаци.

Али генерације су се промениле. Данас се тражи нешто друкчије, како новим узрастима скренути пажњу на класику?

Да, то је видљиво у целом свету и то је регистровано као проблем. Рецимо опера Рихарда Вагнера Тристан и Изолда траје пет сати. Пре тридесет, четрдесет година, када није било компјутера или таблета, гледати оперу од пет сати био је изазов, било је попут отворених врата на која те неко мами да уђеш. Али данас је Вагнерова опера од пет сати апсолутно мучење. Такође је тешко и схватљива. За мене је она предивна, знам сваки њен такт, дириговао сам је. Зато је наш задатак да покажемо због чега је то интересантно. А то је све већи проблем. Све више одрастају јутјуб-генерације. А то подразумева концентрацију од три минута максимално. А у класици не постоји дело од три минута. И то ме понекад растужује. Што имамо све мање концентрације за нешто што траје и пола сата, а камоли дуже. А то није добар прогрес. Разумем како се то развија и разумем да то нико не може да промени. Али тужан сам што ћемо тако изгубити део наше цивилизације. И то не само музика, не говорим само о музици. Говорим и о писању руком рецимо. Вековима је писање руком било саставни део нашег бића. Део основног образовања. Не бисмо знали за велике мајсторе уметности, да је било писања руком. Ручни рад открива део карактера, писање указује какав је ко и као уметник и као човек. Сада, са модерним технологијама, то је све изгубљено. Негде и драматично. Данас, на истоку рецимо, пре сретнете роботе на улицама.

Да ли музика може нешто да промени, било лично или глобално?

Глобално не верујем, јер ми немамо ту врсту утицаја. Али лично свакако. Увек помислим како је сигурно неко у сали ко никад није чуо то што ми изводимо. И тако их музика испуни. Учини срећнима. Барем та два сата. Јер и то понекад значи много. Али у праву сте, морамо да идемо међу људе. Поготово међу малишане. Њихова реакција је увек чиста.

Да ли вам се чини да мора и међу политичаре? Или изгледа као да је класика једина грана уметности коју музика уопште не дотиче? Да ли је случајност?

Увек постоји тај проблем, то уврежено мишљење да се класика обраћа једном затвореном кругу, једној елити. Тачно је то да она тражи високообразоване људе и да је за њу потребна одређена припрема. Али не могу да кажем да политичари не утичу на њу, нити да је лишена утицаја политике. Ево примера. У време нацизма, најпознатији диригент тог времена није напустио земљу и људи су и данас убеђени да је и он био нациста. Дакле, нациста је јер је дириговао и док су бомбе падале. И многи ће рећи како је хтео да остане уз Берлинску филхармонију која је у том тренутку била најбоља на свету и вероваће да је био нациста, док ће други рећи како је свирао да би људима олакшао то време и рећи ће да је био херој. Ја мислим да је био херој. И наравно, та дебата одмах добија политичку димензију. Ако ме питате о директном утицају између политичара и класичара, то је врло индивидуално. Када би мене звали да диригујем Бетовенову Девету симфонију пред Доналдом Трампом, одговорио бих да не бих то урадио ни за пет милиона евра.

Класична музика није доживела што и књижевност, када су диктатори палили књиге јер су се плашили знања

А за шест милиона?

Не (смех), ни за седам, ни за које паре. Никада за Доналда Трампа! Тако да имамо неке одређене везе са политиком и према њој, али не у толикој мери. Класична музика није доживела што и књижевност, када су диктатори палили књиге јер су се плашили знања.

А да ли бисте дириговали пред Ангелом Меркел? Или пред Вучићем?

(смех) Вучића сам упознао на Ушћу на концерту на отвореном. Он је у конекцији са Ангелом Меркел. А Меркелова тренутно није уопште на десној страни политике, више је блиска левици. И то је мени нејасно, због чега је Вучић као некадашњи националиста толико близак Ангели Меркел, када политички уопште нису блиски? Мени то нема никаквог смисла! (смех) Али ја сам музичар, и не желим да размишљам о томе. Битно је да се чује глас људи на улици. Послушајте људе у Америци, рецимо. Они би уживали када би живели у комунизму у коме смо ми живели, јер немају ни осигурања ни здравства нити бесплатних вртића, ништа. Они живе капитализам у најстрашнијем облику. И то није никаква будућност. Класика ту може да има само терапеутско дејство.