Србија и Мађарска су парије Европе

ГАШПАР ТАМАШ, ФИЛОЗОФ, МАЂАРСКИ ДИСИДЕНТ

И Орбан и Вучић су изоловани и зато међусобно потребни. Допадање није узрок њиховог пријатељства, нити у мађарском национализу има љубави према Србима

Румунски, а потом и мађарски дисидент Гашпар Миклош Тамаш и у Београду је говорио о фашизму као старој и поново оживелој појави. Овај филозоф марксистичке оријентације и политичким средствима покушао је да издејствује „победу“леве идеје и заустави, по њему, неминован конфликт, а успео је да добије отказ на универзитету у Будимпешти. Предавач на бројним европским универзитетима критиковао је и режим Виктора Орбана због фашизације друштва, урушавања институција, поседовања медија, али у разговору за НИН тврди да између српског председника и мађарског премијера нема онолико сличности колико се из Србије чини.

И Орбан и Вучић су изоловани и зато међусобно потребни. Допадање није узрок њиховог пријатељства, нити у мађарском национализу има љубави према Србима. Обе државе су парије данашње Европе. Њихова сличност није велика, јер Вучић покушава да се држи Немачке, да испере политички живот и доминира и да обезбеди раст имиџа. Али истовремено покушава да сарађује са одређеним институцијама. Орбан је много радикалнији. Управо завршава своје животно дело убијајући живот демократској опозицији да би могао да се окрене својим ривалима на десници... Уз то 95 посто становништва се информише искључиво преко државних медија, а о начину на који они извештавају не бисте могли ни да сањате у Србији. Постоји само једна недржавна радио-станица која може да се чује само у Будимпешти, два листа са тиражом од укупно 20.000 примерака и свега неколико интернет страница које могу да заинтересују веома узак број грађана, каже Гашпар Тамаш.

Ни у Србији не постоји много независних медија, као ни опозиција.

Али је у Мађарској и домаћа економија стриктно подређена Орбану. Политика је помоћно средство за приватне послове људи који се не уклапају у званичну структуру државе. Закон пишу службеници адвокатских канцеларија. Држава је уништена, а то је карактеристика фашистичких режима. Моћ је измештена из институција. На пример, ми немамо ни канцеларију за заштиту животне средине, ни за заштиту споменика, ни за статистику. Немамо стари модел државног национализма, али постоји пасивна мобилизација. Са телевизије нас упозоравају на претњу странцима и избеглицама, који су нам послати завером међународних јеврејских елита. А 80 посто грађана у то верује.

Да ли мислите да она може да се „прими“чак и у антифашистичким земљама попут Србије?

Распад Југославије, ратови, Косово - пробудили су потребу за непријатељем, али у основи је реч о истом - говори нам се да не можемо живети са другима. Желите ли Албанце у Србији? Не. А да предате Косово? Не. Недостатак циља и национализми парализују политике земаља бивше Југославије. Свим централноевропским земљама потребна је имиграција као радна снага, али је не желе. Истовремено, за своје грађане траже право да емигрирају у развијене земље, где, опет, расте мржња и према европским мигрантима.

Шта неолиберални систем чини отпорним на промене?

Политички спектар се помера удесно. Чини се да су све верзије левице поражене. Социјална демократија је у великој мери ослабила традиционалне комунистичке партије, а радикална левица је мање легална него што је била пре 10 година. Званична левица била је уграђена у систем и у време кризе, а заправо се десница на многим местима прва успротивила. Успех тоталитарноцентралистичких модела као што су Сингапур, Јапан и Кина послужио је као доказ да управо то може бити најефикаснији модел управљања, а међународна владајућа класа је то добро разумела. Сада трансформацију из неолиберализма предлаже Међународни монетарни фонд, који је већи социјалдемократа од социјалдемократских партија. ММФ је институција неоконзервативизма која сада предлаже социјалистичке мере реорганизације зарад смањења социјалне несигурности и неједнакости. Погледајте само најуспешнији од источноевропских модела - Пољску. Иако знамо да је изражена цензура, друштвени конзервативизам, истовремено они су увели систем социјалног становања - јефтиних станова за радничку класу. Имају систем помоћи породицама са децом који је утицао на тренд рађања, и наравно заштиту малих и средњих предузећа која незапосленост држи на ниском нивоу. Дакле, Качински (Јарослав) није популаран само због католицизма и национализма, него и зато што је економски крајње ефикасан. Људи не подржавају ни Орбана зато што је ксенофоб, расиста и диктатор већ зато што расту плате, нарочито средње класе, која наравно не чини већину у земљи. Велики је број сиромашних и гладних, али они свакако не гласају. Међу бирачима, што је половина становништва, стандард расте. Не много, али деценијама није уопште, па им је и то довољно.

Ако је Велика Британија могла да донесе одлуку о напуштању ЕУ а да нико није знао које су последице тога, значи да се међународни систем распада

Чешће се дешава да људи гласају за мање десну опцију, а која потом посегне за конзервативним мерама, попут Емануела Макрона?

Француски председник комбинује екстремно неолибералне мере које брину радне људе, а у исто време политиком централизације концентрише моћ државе до нивоа који није виђен још од Де Гола. Сва мудрост која је преовладавала од 1989. у Источној Европи - нестала је. Нико више не говори о дерегулацији, приватизацији, финансијализацији као о добрим решењима. То је десница уочила прва. Па је иронична ситуација, коју данас имамо, да се десница угледа на кинески модел којим управља комунистичка партија.

Да ли је страх од социјализма узрок западне русофобије?

То у већини није став грађана, него званичне политике. Али и то у све мање земаља. Снажан је отпор русофобији у Немачкој и Француској, а такође је америчко десно крило проруско. Они су либерали који и даље виде Русију као симбол диктаторства. Русија је опасна, али не због тога, него зато што је нестабилна и сиромашна. Русија користи милитарне методе да спречи политички конфликт, али не мислим да ће то имати важну улогу у будућности. Запад пажљиво бира непријатеља, али ни то више не пролази. У Турској је режим диктатуре много израженији него у Русији, али се то Турцима толерише. Највећи савезник Запада – Кина - мање је демократска земља од Русије. Дупли стандарди постају све апсурднији у данашњој политици.

Дакле, демократија није мерило?

Није истина да уредници у америчкој штампи нису одушевљени демократијом у идеолошком смислу. Они знају да у Русији не постоји демократија. Али кад би своју мржњу оставили са стране, уочили би да је Русија луцидно лакши случај. Не оправдавам Путинове методе, наравно, али то није изузетак. Многе ствари им, с друге стране, промичу. Као на пример да је најопаснији постфашистички режим - Индија. А о томе нигде не можемо прочитати ништа. Зашто не кад живимо у времену масовних медија и брзих информација?

Јер немамо праву међународну политику, а имамо све мање међународне штампе. Чак и најугледније богате новине не извештавају професионално из иностранства. Читави континенти нестају из њиховог видокруга месецима, а то је и у комунистичким медијима из мог детињства било незамисливо. Непрофесионалност глобалних медија је фрустрирајућа. Хитно нам је потребно знање, а оно данас нема предност.

Каква је улога неолибералног капитализма у буђењу фашизма?

Етницизам је, између осталог, резултат редукције државне моћи, која се нарочито смањује након 1980-их. Немешање државе у социјална и економска питања, као ни у њена традиционална обележја попут војске и независности, створило је политичке групе, које нису припадале политичкој елити. На примеру Чехословачке и Југославије могло се јасно видети како бескрупулозне политичке групе стичу моћ због своје припадности етничкој групи. И то без икакве политичке форме. Немогуће је, на пример, рећи да ли је Милошевић био десно или лево, социјалдемократа, либерал… А то онда значи да сваки социјални конфликт може лако да се претвори у етнички. Идентификација етничких група, у овом историјском тренутку, побеђује. Због ње имамо раст Доналда Трампа - који је у основи поручио својим бирачима да више неће морати да плаћају за црнце, латино или неке странце. Истовремено, многи који су радикални левичари изигравају националисте, попут Аљбина Куртија на Косову. Либерали се великом брзином померају удесно. Проблем је што се у политици не окупљамо око питања шта је то добар живот. Како желимо да живимо?

Између чега да бирамо кад важећи капитализам увек савлада претње?

Мање је тај систем глобалан него што је био пре пет година. Наш проблем није да ће нас он изманипулисати, већ што криза тог система неће угрозити владајућу класу него народ. То је извесна опасност. Највећа светска сила САД тренутно није у стању да попуни 52 амбасадорска места широм света. Ако је Велика Британија могла да донесе одлуку о напуштању ЕУ а да нико није знао које су последице тога, значи да се међународни систем распада. Бирократија зна понешто, али њих нико не слуша. Ко чита њихове извештаје? Протекционизам и економски национализам постају све снажнији, а међународни трговински систем никада није штитио људе од ратова. Коначно, ако државе покушају да заштите све националне економије, то води у рат. Рушење Берлинског зида симболично је означило рушење зидова међу људима, а сада их имамо више него икада у историји.

Иронична је ситуација, коју данас имамо, да се десница угледа на кинески модел којим управља комунистичка партија