ОЛИМП У РАЉАМА ПОПУЛИЗМА
Иван Меденица
Примедбе с „левог крила“упућене представи „Олимп“занимљиве су и због тога што су идеолошки биле противуречне, што су често попримале призвук „либералних“ставова – управо оних који су толико мрски левичарима
Сада кад су се страсти смириле, желео бих да се вратим на рецепцију представе Олимп Јана Фабра на 51. Битефу и то зато да бих указао на један релативно нови културни феномен који се јавља у нашој средини и који, иако је сасвим мали и може се регистровати превасходно на друштвеним мрежама, сматрам врло проблематичним, а прелама се и у овом случају – леви популизам.
Одмах се треба јасно оградити и истаћи да је, у последњих неколико деценија, у Србији активно на делу десни популизам, да је он неупоредиво јачи и злоћуднији, да се мери и људским животима. Једино што је у вези с њим бенигније у односу на његовог малог и, у локалним околностима, млађег брата, дотични леви популизам, јесте то што га је лако детектовати, што се с њим, мање или више успешно, носимо већ веома дуго (а, како се чини, још ћемо), што су његови аргументи глупи и што је он у старту утемељен у блатњавом тлу, а не на идејама које су у основи исправне. Узгред, и десни се популизам онолико „исказао“у вези с Олимпом: осуда голотиње, „скандалозног“телевизијског преноса у свету недељу, брига за нејач угрожену од перверзија које емитује национални сервис и слични стандардни и дозлабога отрцани десничарски репертоар.
Примедбе с „левог крила“упућене представи Олимп занимљиве су и због тога што су идеолошки биле противуречне, што су често попримале
призвук „либералних“ставова – управо оних који су толико мрски левичарима. Узгред, овде још једном треба истаћи колико су данас флуидни, непоуздани, конфузни, а можда и погрешни ти појмови „лево“, „десно“, „либерално“и „неолиберално“, колико се ту мешају изворни идејни конструкти и савремена економска одређења. Дакле, замерке да је представа Олимп мизогина, да су у њој сви извођачи бели, да игнорише и сва друга „различита“тела, да се редитељ није ни осврнуо на геноцид који су његови сународници спровели у Африци – оне немају ништа аутентично марксистичко и могле су да дођу и од либералних невладиних организација за одбрану људских права које су финансиране са Запада.
Белгијски геноцид у Конгу ова представа не тематизује не зато што то питање не интересује Фабра, већ зато што се она бави нечим сасвим другим; рецимо, могућношћу стварања савременог вида катарзе путем целодневне, интензивне, исцрпљујуће, али и ослобађајуће енергетске, духовне и емоционалне размене између извођача и гледалаца, а базиране на грчким трагедијама. То је најбољи пример лемановски схваћене политичности у постдрамском театру, оне која не проистиче из тема, већ из самих извођачких ситуација, односно заједништва и размене која се у њој остварује. У којој мери је тај ефекат остварен, то су искусили сви они који су пола сата, на ногама, одговарајући из свег гласа на рефрен Give me all the love you got, у трансу поздрављали извођаче после 24 сата управо једног таквог заједништва... Да су трачеви о Фабровом фламанском национализму, који су могли да се чују по кулоарима Сава центра, сасвим неутемељени, бар када се посматра његов уметнички рад, о томе сведочи његов следећи пројекат Белгијска правила у којем осуђује своју земљу што је због дијаманата извршила један од највећих геноцида у историји.
Примедба да у Олимпу наступају само савршена, атлетска, сјајно утренирана тела није потпуно тачна (пример самог Диониса), али је пре свега непримерена, јер Фабр није француски кореограф Жером Бел (то му се, ваљда, не може замерити?!) и не занима га иначе врло релевантна проблематика телесних идентитета, професионалности, ауторства и ауторитета/хијерархија у савременом плесу. Теза да таква, перфектна и утренирана тела асоцирају на неке тоталитарне поетике тела (шифра „култ тела Лени Рифенштал“), такође је врло дискутабилна. Када публика снажно аплаудира да би бодрила Фаброве атлете који посустају у физички исцрпљујућим сценама, иза тога може да се препозна, симултано с гледалачком емпатијом према несебичном жртвовању за нас, и субверзивна интенција аутора, окретање кривог огледала како бисмо се суочили са сопственим воајеристичким и садистичким склоностима, налик онима које је имала публика гладијаторских борби.
Посебно несувисле су оптужбе за мизогинију које су могле да се чују у кулоарима Сава центра у првим сатима представе; оне су, дакле, временом, током самог извођења слабиле, мада нису, пре свега захваљујући записима на друштвеним мрежама, нестале у потпуности (ово „live“, „on going“коментарисање и полемисање које је било могуће због тога што је извођење трајало довољно дуго,
специфичан је феномен у рецепцији Олимпа). Физичко исцрпљивање и „злостављање“, излагање и манипулисање њиховим полним органима - ништа од тога не може да подржи ове оптужбе јер су идентичан третман имала и женска и мушка тела. Напротив, манипулација мушким гениталијама, која је попримала карактер сасвим експлицитних „сценских метафора“(отуд је још бизарније што су десни популисти у њима препознавали сексуални садржај), имала је јасну функцију осуде ратова и насиља као чисто „мушког срања“. У том смислу посебно је знаковита једна од уводних сцена, у којима се кроз анус „трбухозборе“ратни покличи, док ерекција коју доживљава један глумац означава почетак ланца проклетства и насиља, а на шта се грчка митологија базично и своди... Додуше, да би разумели чак и оволико очигледну сценску метафору, и леви и десни популисти требало би да знају нешто о грчкој трагедији и митологији.
Питање изложености и исцрпљивања глумачких тела приближава нас ономе што би, за разлику од горе излистаних примедаба, могле да буду аутентичне критике с левице. Могао се, мада мисаоно неартикулисано, чути приговор да физичко трошење глумаца не треба посматрати само као ритуално, постдрамско предавање, размену енергије, стварање алтернативне заједнице и остваривање катарзе, већ и у контексту савремених производних односа у капитализму; другим речима, скоро као експлоатацију људских ресурса „радника у култури“. На потпуну несувислост ових примедаба указује неколико врло једноставних чињеница: глумци су добровољно ушли у пројекат, прошли су аудицију у којој је било много више кандидата него што их је на крају изабрано, веома добро су плаћени, њихова права регулисана су синдикално одлично уобличеним уговорима, итд.
Последња и највећа примедба с левице на рачун Олимпа тиче се тога колико је коштало њено гостовање: преко сто хиљада евра... Када се, међутим, схвати и прихвати да је реч о представи која траје као десет оних просечног временског опсега, колико је људи у њој ангажовано и на сцени и ван ње, колико дуго трају припреме и пробе на гостовању, онда испада да је, пропорционално гледано, Олимп једна од најјефтинијих представа које су биле на Битефу. Посебно је важно истаћи да за њу нису издвојена посебна буџетска средстава ради неке елитистичке „саморепрезентације“државе и да њен долазак није ишао на рачун било ког буџетског корисника, него да је само од дирекције Битефа зависило да ли ће у главном програму да има ову и још свега шест представа, или више од десет као што је досада био случај. Када се дода и податак да се су цене улазница биле максимално дампинговане, а у последња два сата улаз био и бесплатан, те да је пренос на Трећем каналу РТС-а, који није био прекидан рекламама, омогућио врхунски и бесплатни телевизијски увид у ово сценско дело за још двеста хиљада гледалаца, онда се оптужбе за (прескупи) елитизам показују као у потпуности бесмислене. Напротив, довођење ове представе, њен телевизијски пренос и друштвене расправе које је она покренула, били су најјачи „продор“једног уметничког садржаја у друштвену сферу у нашој скоријој историји.
Као такво, ово је гостовање израз иманентно левичарске, еманципаторске замисли француског редитеља Антона Витеза о „елитном позоришту за сваког“, а која је наша идеја водиља у конципирању Битефа. На ову Витезову синтагму позива се и икона нове левице, Ален Бадју, само се отвара питање да ли су наши „леви популисти“читали Бадјуа, ако су им Витезови аутопоетички записи и грчка трагедија већ деловали као елитистичко штиво. На крају треба нагласити да појава популизма у круговима нове „интелектуалне“левице, која јуриша на за њих свеприсутан и надасве омражени елитизам, није наша специјалност. Тако је, рецимо, у Француској дело Маргарет Дира наишло на ударе сличне онима који су, у неким круговима наше „лудистичке левице“- оне која би, ваљда, да руши и музеје као тековину капиталистичке хегемоније - задесили Олимп.
Манипулација мушким гениталијама, која је попримала карактер сасвим експлицитних „сценских метафора“имала је јасну функцију осуде ратова и насиља као чисто мушког срања