Снајперисти са мреже
ПРЕТЊЕ НА ИНТЕРНЕТУ
Љубав према кратким поступцима на интернету кулминира. Позиви на силовање, каменовање, набијање на колац или бајонет оштар попут бритве, везивање жицом или ломљење кичме, део су уобичајене реторике на мрежама. Превише је то лавежа да би тужилац чекао да грађани сваки проблем пријаве сами
Љубав према кратким поступцима на интернету кулминира. Позиви на силовање, каменовање, набијање на колац или бајонет оштар попут бритве, везивање жицом или ломљење кичме, део су уобичајене реторике на мрежама. Превише је то лавежа да би тужилац чекао да грађани сваки проблем пријаве сами
Роберт Виленски, некадашњи шеф компјутерских наука на славном Берклију, још 1996. је рекао: „Чули смо да би милион мајмуна за милионом тастатура могло произвести целокупна Шекспирова дела; захваљујући интернету, сада знамо да то није истина.“Математички, теорема о шимпанзама које аванзују у ренесансне писце нешто је компликованија – наш нам универзум не може обезбедити ни довољно времена ни довољно животиња за такав успех – али нема сумње да интернет врви мајмунима који производе бар неке детаље Шекспира; оне насилне. Мариника Тепић, народна посланица Нове странке, само је нов путник у већ крцатом возу људи који због политичког ангажмана добијају претње на интернету. Њено јавно питање о томе шта британски расисти траже у државним институцијама Србије, можда јесте наивно – траже другаре, шта би друго – али је изазвало не баш наивне претње једног мрежног новинара, који је написао да „све Маринике морају бити испитане и ућуткане, једном за свагда, за почетак снајперски, а касније и артиљеријски“. Претпоставка је да ће се тај бранити љубављу према белетристици.
„Слобода говора не подразумева да можете да претите смрћу или да говорите оно што ће неко доживети као претњу. Метафоре и слично, то можете у литерарном раду, са другарицом, мамом, комшијом евен-
туално, а не у директном обраћању. А о мени су у последњих месец дана, откако сам поставила питање о Досону и Грифину, написане десетине текстова, и у сваком бисте могли да пронађете претњу. Кад изађем из парламента, треба да страхујем да ли ће неко да ме убије зато што сам, анти-Српкиња’“, каже Мариника Тепић. Иако је аутор претње у притвору, посланица Тепић није задовољна реакцијом Републичког јавног тужилаштва.
„Очекивала сам да ће тужилац да реагује по службеној дужности. Замислите на шта би личило када би се чекало да грађани сваки проблем пријаве сами. Шта је требало да радим – да пишем кривичну пријаву због сваког текста? Или је дужност тужиоца да прати ту харангу, па да чику у униформи упути на одређену адресу?“Обимно искуство и са претњама и са униформисаним чикама упућенима на погрешне адресе имају момци и девојке из иницијативе Не да(ви)мо Београд. „Е вала, доста је било демократије. Оваквима и сличнима треба кичму ломити, па нека онда демократишу“, написао је о њима Б. Ђ. „Ја бих то на колац све, и то по кратком поступку“и „Ја сам за то да се народ скупи и да их очисти по кратком поступку“, додао је Д. Ж, који овакву љубав према кратким поступцима сигурно није могао стећи у земунској и вождовачкој општини, где је, како
тврди, радио. Д. Ч, судећи по верзалу, баш бива узбуђен ножем, жицом и опет коцем, а М. Ј. се, без обзира на неспретно поређење, поноси бајонетом оштрим попут бритве, намењеним активисти иницијативе који му је „у тефтеру“. С. М. свему овоме додаје каменовање. Превише је то лавежа да би се човек могао тешити тиме што пси који лају генерално не уједају, а сви су ови примери из 2017. године, и све је то и штошта још написано на друштвеним мрежама под именом, презименом и фотографијом – барем на прву лопту – аутентичних профила.
„Иницијатива Не да(ви)мо Београд пријављивала је све ове претње, позиве на убијање, каменовање, набијање на колац, забадање ножева и везивања жицом, позиве на силовања, пребијање, метак у чело и слично. Више од тридесет пријава смо поднели, некада обједињујући претње, којих је било и више, али и реалне физичке насртаје или праћења. Након пријаве и прикупљања информација губио би се траг било каквом даљем бављењу овим случајевима“, каже Радомир Лазовић из иницијативе `Не да(ви)мо Београд`.
Е сад, за мајмуне се популарно вели да су склони опонашању. Сходно томе, може се тврдити да се агресивни мрежни љубитељи власти угледају на власт.
О мени су откако сам поставила питање о Досону и Грифину, написане десетине текстова, и у сваком бисте могли да пронађете претњу. Мариника Тепић
„Претње које добијамо углавном су лако повезиве са кампањом градског и државног врха у којој режимски медији иницијативу оптужују да ради за стране агентуре и издаје национални интерес. Након сваког нашег већег медијског присуства, због протеста, тужби или сазнања и анализа о штетности неког потеза власти, режим би одговарао још јачим салвама. Тако би настала атмосфера у којој би се острашћени симпатизери власти осећали позваним да на сваки начин спрече наше даље деловање.“
Утоме се далеко догурало. Почетне некоординисане претње, подсећа Лазовић, метастазирале су у машинерију. Већина поменутих опаски о кочевима и ножевима објављена је на фејсбук-страници „Народ против обојене револуције“. „Настале су странице попут ,Дај патку тати‘, ,Народ против обојене револуције‘ и сличне, које деле наше фотографије, прате их погрдним коментарима, и позивају на насиље против нас. Власт сада на друштвеним мрежама ствара и лажне локалне групе – новобеоградске и земунске, на пример – као пандан стварним групама које се боре за своје комшилуке. Ове групе баве се скоро искључиво иницијативом Не да(ви)мо Београд тако што постовима хушкају на насиље против активиста и уносе додатну забуну код грађана лажним представљањем. Једна од ових локалних страница као званичан сајт, рецимо, наводи сајт покрета Бели – Само јако. Након што су се чланови тог покрета јавно оградили од спорне стране, и сами су добили претње од исте екипе. Овакве стране, дакле, продужују традиционалне медијске кампање – у којима учествују политичари – дајући свему приземнији тон.“
И Мариника Тепић је сигурна да мрежни кољачи инспирацију налазе у парламенту.
„Мрежне претње су последица окружености људима који сматрају да је таква комуникација у реду, људима из државног апарата. Политички дискурс у парламенту је језив, и тај се модел преноси на друштвене мреже. Човек
мисли: ,Ако политичар може да каже то и то, у чему је проблем да кажем и ја, као грађанин и гласач?‘ Широм су, дакле, отворена врата за све последице радикалског брлога у коме су одрастали данашњи носиоци јавних функција. Твитер и Фејсбук су ту мањи проблем.“
Поштења ради ваља подсетити да се на интернету прети и „носиоцима јавних функција“. Вучићу је мрежом прећено у сијасет наврата. Постоји, међутим, значајна разлика између претњи ономе који хоће Београд и онима који га не дају – због првих је било сијасет хапшења. Било како било, Бранко Стаменковић, заменик републичког јавног тужиоца и посебни тужилац за високотехнолошки криминал, за НИН тврди да државни органи претњама у стварном и виртуелном свету приступају једнако озбиљно и успут подсећа на то шта право сматра претњом.
„За само постојање кривичног дела угрожавања сигурности није потребно да претња буде реализована, но ипак је потребно да претња буде озбиљна, одређена и остварива, те да је изазвала реалан осећај угрожености код оштећеног, то јест код потенцијалне жртве.“
И нама лаицима јасно је да је „озбиљност“хрид о коју може да се разбије свака пријава. Но и за то је потребно да се чике у униформама појаве на вратима иза којих стижу претње. А „остваривост“у примерима које смо навели ваљда није сумњива, јер нико није претио експлозивним свемирским модулатором позајмљеним од Марвина Марсовца, већ популарним домаћим оружјем попут ножа и жице. На питање да ли човек лакше хитне претњу тастатуром него језиком, Стаменковић одговара потврдно.
„Не могу се отети утиску, у којем ме подржава и пракса формирана на основу изјава извршилаца, да та лица – управо због начина на који то раде, сакривени иза екрана – немају осећај као да су заиста претила. Чињеница је да постоји велика разлика људског доживљаја виртуелног и реалног света.“
Због свега тога интернет јуноше законске пацке углавном добију у виду условне затворске казне, плаћања у добротворне сврхе или друштвенокорисног рада. Нема сумње да би, рецимо, активисти иницијативе Не да(ви)мо Београд били задовољни и тиме; било чиме, заправо, само да се уважи да су, колико год интернет деловао неозбиљно, претње набијањем на колац озбиљне у сваком политичком контексту и да је довољно да један мајмун устане од тастатуре да би се догодило озбиљно зло.
Претње које добијамо углавном су лако повезиве са кампањом градског и државног врха у којој режимски медији Иницијативу оптужују да ради за стране агентуре и издаје национални интерес Радомир Лазовић