Без трикова

Првих дана децембра умро је књижевник Жан д’Ормесон (1925–2017), аутор близу четрдесет објављених дела, председник Француске академије (после смрти Клод Леви-Строса), стари уредник листа Фигаро и значајна личност јавног и културног живота.

Биографије наводе да је имао изврсно знање филозофског и хуманистичког усмерења. У роману Отићи ћу једног дана не рекавши све (издавач: Клио) приповедач каже да је имао двојицу учитеља – Жана Иполита, преводиоца и тумача Феноменологије духа и Фердинанда Алкијеа, аутора Жеље за вечношћу. „Иполиту дугујем готово све. Патио је од астме, па је у напору да удахне његова реч постојала некако патетична.“

Три целине с насловима Све пролази, Ништа се не мења и Изнад нас постоји нешто свето, које садрже десетине и десетине врло кратких и узбудљивих поглавља, оранизоване су као каталог. Након што после речи бестселер изговори и једно фуј, главни јунак набраја омиљене јунаке и писце (међу њима и Андрића), схватајући да списак личи на посмртницу. Истиче да набрајање мртвих представља једну од најкласичнијих вежби у светској књижевности. Зато је ваљда Ормесонова (аутобиографска) проза тако жива.

Не заборављајући никада своју љубав Марију (пита се како произвести нешто толико добро попут слике у којој Наусикаја личи на младо палмино дрво у Одисејевим очима), главни јунак књиге Отићи ћу једног дана не рекавши све размишља и о путовањима, прошлости, детињству, рату. („Каква времена! Није било путера, ни меса, ни рибе, ни обуће, није било ничега. Наш спасилац звао се Стаљин.“) Мисли да су се данас наоколо узвртели другоразредни типови; у литератури искачу мајстори трикова и позери. А Фејсбук? „Фејсбук је причешће без Бога измешано са исповешћу.“

Воли забаве, доколицу; дангуби и сањари. „Пошто ниси ни за шта“, каже му Марија, „треба да нешто пишеш. Волиш да читаш. Често ми причаш о писцима који су ти се свидели. Догађа се и да их хвалиш. Ради, дакле, оно што они раде. Пиши.“Почиње да комбинује речи, увиђајући да тај редослед не настаје случајно и да није произвољан.