БИЛО КОЈА ВЛАСТ ЈЕ БОЉА ОД ОВЕ

Весна Ракић Водинелић

Под Синишом Малим живот у Београду је постао суров и тежак. Ђиласова кандидатура је многима вратила наду, али то није довољно. За странке проевропске оријентације две изборне листе биле би оптимално решење. Ако видимо да сами не можемо да прескочимо цензус, саветоваћу да направимо коалицију с нама блиском странком или покретом

Правник по вокацији, Весна Ракић Водинелић истовремено је један од оснивача Нове странке, али је њена одлука да се кандидује за градоначелника на предстојећим београдским изборима ипак изненадила многе. У интервјуу за НИН најпре објашњава мотиве оваквог потеза. „Што се тиче моје мотивације да се кандидујем, она није нарочито високолетећа. Циљ Нове странке на београдским изборима је да уђемо у Скупштину града са својим одборницима, да то буду људи из мог тима који ће на једноставан начин грађанима увек објаснити шта се у Скупштини дешава, које одлуке предстоје и какве оне последице могу имати по живот сваког од нас“, каже Весна Ракић Водинелић.

Да ли сте одлучили да се кандидујете јер овај тренутак сматрате преломним за читаво друштво?

Врло често се чује да ће београдски избори прејудицирати судбину владајуће коалиције и то је доиста рационално становиште. Београд је највећи град и онај ко је у њему на власти располаже ресурсима који би могли успоставити равнотежу у медијској заступљености власти и опозиције. Друго је питање колико су та очекивања реална, имајући у виду шта је све ова власт показала да је спремна да учини поводом било каквих избора.

Колико је реално да у оваквом систему у коме се градоначелник не бира директно, Нова странка уђе у Скупштину града?

То још не знам. До сада ми није било доступно ниједно истраживање у коме би били измерени потенцијали Нове странке и моји као личности која се налази на челу листе. Управо зато смо све време водили разговоре с онима који су нам програмски блиски о могућој коалицији. Разговарала сам са Сашом Јанковићем, са људима из покрета Не да(ви)мо Београд, неки други људи и даље разговарају са Демократском странком. Не може се очекивати да, ма колико се сматрало да на локалним изборима идеологија није важна, идемо у предизборне коалиције са странкама десне оријен-

тације. За мене је то битно, битна је и културна матрица по којој Београд живи с обзиром на своје културне, уметничке и друге потенцијале. Ако погледате само споменичку културу нашег града, видећете колико је она еклектична, али желимо да избегнемо расправе политичких субјеката да ли ће се подизати споменик Русу, Турчину, Азербејџанцу или некоме ко има много више везе с Београдом. То није без значаја.

Много коментара је изазвала најава Драгана Ђиласа да ће се кандидовати за градоначелника. Како видите овај потез?

Тај потез видим више као емотивну него као рационалну реакцију. Под Синишом Малим овај град је доживео понижења у различитим областима. Живот у граду је постао суров и тежак. Није само реч о раскопавању улица кад им време није, то је и потпуна небрига о неким културним институцијама, то је и ово помало смешно новогодишње осветљење које је почело да ради још у октобру, то је и понуда за новогодишњи концерт члану СНС-а Аци Лукасу... Мислим да је Ђиласова кандидатура многим људима на неки начин вратила наду зато што их је подсетила на време када није било тако тешко живети у Београду. И све обзира на то што је Ђилас већ био градоначелник и што су се за његове власти могле видети и добре и лоше ствари. Али сада након свега што смо доживели са Малим и Гораном Весићем, некако делује да је у његово време све било боље. Опет, чини ми се да то није довољно и да би било добро да се створи шири опозициони фронт како бисмо заиста видели шта би у граду могло да се уради. Људи више нагађају шта су приоритети него што баратају подацима. А расположивих података о разним аспектима нашег живота у Београду има и чини ми се да би на томе требало засновати приоритете и не давати нереална и немогућа обећања.

Зашто се чини да је Ђиласова кандидатура додатно закомпликовала односе на ионако подељеној опозиционој сцени?

Не може се очекивати да, ма колико се сматрало да на локалним изборима идеологија није важна, идемо у предизборне коалиције са странкама десне оријентације. За мене је то битно, битна је и културна матрица по којој Београд живи с обзиром на своје културне, уметничке и друге потенцијале

Ђиласова кандидатура је дочекана готово као победа, а мени се чини да ту треба бити јако опрезан. Треба измерити и самог Ђиласа, а сувише је рано за то јер тек треба да се види ко ће га све подржати, осим Покрета слободних грађана и Народне странке, која се о томе још није формално изјаснила. Надаље, његов успех зависи од његовог потенцијала за разговор са ширим кругом опозиционих партија, покрета, па и појединаца. Не верујем много у могућност да то буде шири фронт од оног који сам означила, а тада се појављује већи број странака које рачунају на исто или слично бирачко тело.

Због чега Нова странка онда не може да подржи Ђиласа?

Нова странка је заузела став још у октобру с ким би ишла у коалицију, дакле, када није било сасвим извесно, али се већ говорило да ће се Ђилас кандидовати. Један од узрока таквог става је извесна доза неповерења да ли би Ђилас, без обзира на сву повику владајуће коалиције, можда могао бити релативно благонаклон према неким договорима с властима. Многи људи су се сетили да је након формирања Владе 2012. на чијем челу је био Ивица Дачић, а Вучић предлагао да Милица Делевић, угледна чланица тадашњег ДС-а уђе у ту владу, Ђилас то поздравио. Али није он једини кандидат око кога постоје такве нелагодности. Подсетићу вас да је Александар Шапић рекао да ће након избора разговарати са свима и да уопште не искључује сарадњу са СНС-ом. Онда су се десиле и неке неугодне ситуације у вези са Покретом слободних грађана, уосталом и Јанковић је рекао да је имао „прелазну“идеју да од Вучића тражи место премијера, и све то је допринело да се створи нелагодна атмосфера око Ђиласовог имена. Лично, немам ништа против њега. Могла бих да кажем да се с неким његовим потезима дубоко нисам сложила. Спадам у мањину коју је јако повредио његов однос према Ромима и њихово присилно исељавање из Белвила, његов став према геј паради... За већину људи то су споредне ствари, у мом вредносном систему нису нимало неважне и то је нешто што је остало као трајна нелагода у вези с његовим политичким деловањем.

Да ли је то важније од евентуалне победе у Београду?

За већину људи вероватно није. Али, ако сте спремни да предузмете тако радикалне мере према Ромима, како ћете се поставити ако се затражи да се за културу издваја два или три пута више него до сада, како ћете се поставити ако се затражи да социјална давања буду битно већа? Немам никакве предрасуде према било коме ко се изјашњава као опозиционар и тако делује. Очигледно да Ђилас делује са опозиционих позиција, али треба направити нешто што је одрживо. Није ствар само у томе да се смени Вучићева власт. Сменили смо ми и Милошевића, па шта нам се после десило... Хајде да пробамо да направимо нешто здраво од самог почетка. Дакле, да видимо шта хоћемо, како то може да се постигне, шта су приоритети? Стално можете да читате да су грађани огорчени што се опозиција не уједињује. Тачно, уједињење опозиције можда под неким условима може да доведе до пораза СНС-а у Београду, али се поставља питање шта онда?

Шта је из те перспективе најбоље решење за опозицију – једна или две колоне?

Када је реч о странкама проевропске оријентације, мислим да би две изборне листе биле оптимално решење под условом да имају џентлменски споразум о ненападању.

Да ли и под каквим условима су за вас могуће постизборне коалиције?

Одлука о томе се доноси када се види однос снага и проценат освојених гласова. За нас су прихватљиви сви који долазе из проевропских демократских странака и покрета.

Дакле и Ђилас...

Наравно, ако одржи чврст опозициони став.

Осећате ли се као неко ко трчи унапред изгубљену трку с обзиром на то да је тешко очекивати да под оваквим условима пребаците цензус?

Наши циљеви су од почетка били реалистични. Морамо да видимо да ли сами можемо да прескочимо цензус. Ако не можемо, ја ћу као прва на листи саветовати свим нашим органима да направимо предизборну коалицију с неком нама блиском странком или покретом. Не треба заборавити да је на градским изборима 2014. у Београду било „расуто“преко 180.000 гласова, који су применом Д`Онтовог метода припали коалицији око СНС, јер су били дати странкама или групама које нису достигле цензус.

Значај београдских избора увелико надилази локално гласање. Хипотетички, уколико би Вучић изгубио у Београду, да ли би то био и почетак краја његове власти? Нешто слично се десило и Милошевићу...

Када говоримо о Милошевићу, опозиција је 1996. победила у свим већим градовима у Србији. У овом случају, наредна година је резервисана за изборе у Београду и изборе у малим срединама. А можда и за ванредне парламентарне. У малим срединама победа проевропских демократских снага имала би одиста локални значај. С друге стране, у Београду живи готово четвртина становништва, Београд је град с највећим ресурсима, са најбогатијим, али и најсиромашнијим људима и евентуални губитак избора би свакако могао да уздрма позицију данашње власти. Али, трајаће дуго и неће бити лако.

Недавно сте изјавили да постоје индиције како ће београдски избори бити одржани под нерегуларним условима и да се један број људи

Очигледно је да Ђилас делује са опозиционих позиција, али треба направити нешто што је одрживо. Није ствар само у томе да се смени Вучићева власт. Сменили смо ми и Милошевића, па шта нам се после десило... Хајде да пробамо да направимо нешто здраво од самог почетка

који нису из Београда пресељава у престоницу. Зашто пристајете на такве услове, слично је било са бирачким списковима на председничким изборима, опозиција је пристала на те услове па потом тражила поништавање избора?

Ако дођете до тих сазнања током изборног процеса онда је легитимно тражити поништај избора.

Ситуација са потпуно хаотичним бирачким списковима траје дуго и користила је свакој власти?

Закон о јединственом бирачком списку треба да претрпи озбиљне измене. У Србији има нереалан број бирача у односу на број становника. То се приписује исељавању, томе што дијаспора не гласа иако у многим државама нису ни створени услови за гласање. Ако било која власт у дужем временском периоду одбија да среди бирачки списак, то не сме бити разлог за одустајање од избора, то мора бити разлог за притисак. Друга је ствар што ту врсту притиска која би могла да се искаже окупљањем грађана, опозиција не успева да организује. Последњи пут тако нешто се догодило 1997. Ми смо 2000. године освојили право на поштене изборе и заиста до 2014. није било неких сигнала да су избори неслободни и непоштени. Поред тога, на изборни резултат утиче и доступност медија који имају покривеност на територији читаве Србије, а пре свега РТС-а и РТВ-а, а ту доступност опозиција има у минималним и строго контролисаним дозама. Друго, одувек су постојали такозвани сигурни гласови, али раширеност гласова који се сада називају капиларним је постала толико велика, јер СНС, па онда и СПС, предњаче у страначком запошљавању. Нажалост, Србија има веома слабу социјалну покретљивост и многи људи су доживели њене благодети управо кроз партијско запошљавање и због тога ће га бити веома тешко искоренити. Наравно, постоје и изборни марифетлуци, од „бугарског воза“до врло сумњивих листића - имала сам прилике да их видим својим очима. Да ли то све заједно треба да доведе до бојкота избора, нисам у стању да кажем. Такву одлуку треба доносити рационално. Питање је шта можете да докажете, у ком поступку можете да докажете, како је уређена заштита изборног права, а рећи ћу вам да је страшно лоше уређена. Када су такозвани испеглани листићи били откривени, они су остали у поседу РИК-а, а ни данас нико не зна где су завршили листићи из вреће коју су својевремено онако демонстративно збацили с леђа Николић и Вучић 2012.

Рекли сте да опозиција није успела да окупи грађане који би извршили притисак. Колико је то резултат разочарања у 12 година дугу владавину садашње опозиције?

Не може се спорити да одговорност лежи и на садашњој опозицији. Било је ту много добрих идеја које су потицале још из деведесетих година. Неке од њих нису реализоване, а неке су компромитоване било због корупције, било због извргавања идеје у њену супротност и то је створило неповерење грађана у било коју власт и у било коју политичку странку. Верујем да СНС хрли према том неповерењу.

Зашто очекујете да ће поверовати Ђиласу, Шутановцу или Живковићу, њих су већ једном видели на власти?

Ова власт је толико лоша да свака изгледа боља од ње. Кад разговарам с људима увек дођемо до тога. И можда то није ствар вере него нагона за самоодржањем.